мини|Споменик краљу Александру у Марсељу. мини|Детаљ споменика. Атентат у Марсељу на краља Александра I Карађорђевића се одиграо у уторак, 9. октобра 1934. године, приликом његове званичне посете Француској, у Марсељу испред Палате Бурзе, у 16 часова и 20 минута.
Атентатор, Владо Черноземски, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације (скраћено ВМРО), усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро. Око атентата су сарађивали усташе и ВМРО, који су желели да отцепе Хрватску и Македонију од Краљевине Југославије. У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду Мусолинијева Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.
По мемоарима Александровог другог сина, Томислава Карађорђевића, у тренутку Марсељског атентата је краљ Александар био смртно болестан од рака, и лекари су му давали око шест месеци живота. Томислав је то сазнао од мајке, краљице Марије, а за краљеву дијагнозу су знали само чланови породице и узак круг лекара. Патолошки налаз који је начињен после атентата наводно потврђује ту дијагнозу.
Југословенска обавештајна служба имала је своје доушнике у усташком покрету и знали су да је атентат планиран. Балистички извештај поводом овог атентата је написан годину дана касније, 1935, али није био доступан јавности све до 1974. Овај извештај је први пут у јавност објавио белгијски историчар Жак де Лонеј, и у њему стоји да је Луј Барту погођен метком са бакарном кошуљом од 8mm што није била муниција ни за један од два пиштоља које је имао Черноземски, већ га је користила француска полиција. Сматра се да је Барту рањен залуталим метком током паничне интервенције полиције непосредно после атентата.
Прилике у земљи
Ситуација у Вардарској Македонији
десно|мини|Подела Македоније након 1913. На југоистоку Краљевине СХС и даље је било отворено „македонско питање“. Бугарска влада је прећутно одобравала деловање Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) на њеној територији, одакле су вршени напади на пограничне области Македоније које су се нашле у саставу Краљевине СХС.Петър Петров, „Македония. История и политическа съдба“, том II, Издателство „Знание“, София. (1998). стр. 140.–141. У Вардарској Македонији су вођене праве оружане борбе жандармерије са комитима. У 1923. и 1924. години је у региону Вардарске Македоније деловало 53 чете, од чега 36 из Бугарске, 12 локалних и 5 из Албаније. Укупнo бројно стање људства је било 3245 комита, предвођених од 79 војвода. Забележено је 119 битака и 73 терористичка акта. Српски губици су били 304 погинула војника и преко 1300 рањених.
ВМРО је сарађивала са властима Бугарске, а критиковали су увођење српског језика у Вардарској Македонији, залажући се за увођење бугарског језика. Критиковали су и што се Вардарска Македонија називала „Јужном Србијом“ (неслужбено) или „Вардарском бановином“ (службено). Говорни језик македонских Словена је службено сматран дијалектом српско-хрватског језика, па је ВМРО критиковала потискивање јужног дијалекта. in . Vol. 52.
Услед овакве политике, влада је морала да се конфронтира с активностима македонских и пробугарских банди. У Вардарској Македонији су вођене праве оружане борбе жандармерије са комитама.
Ситуација у Хрватској
Хрватска и српска интелигенција углавном су се залагале за народно јединство. Хрватска интелигенција није имала много додира са сељаштвом. У Хрватској је опште право гласа први пут уведено 1920. године Према Ћоровићу, хрватске масе су, чим им се указала прилика, одмах кренуле за најрадикалнијим сугестијама, па су прихватили Стјепана Радића.
Пре уједињења полазна тачка свих важних чинилаца и са српске и са хрватске стране била је да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, један али троимени. Било је то стајалиште и Југословенског одбора и Народног Већа и Хрватског Сабора, када је 29. октобра 1918. године одлучио о уједињењу. Међутим Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, је одмах тражио републиканско уређење државе.
Дана 1. децембра 1918. године регент Александар је прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Незадовољни франковачки елементи организовали су протест у Загребу. Њима су се придружили домобрани двеју пуковнија 5. децембра 1918. године, тражећи хрватску републику. На Тргу бана Јелачића пресрели су их и разбили одреди далматинских морнара и хрватски соколи.
мини|Атентат у Народној скупштини 1928. На изборима 1920. године Хрватска пучка сељачка странка постиже изврсне резултате, међутим, њени посланици напуштају Уставотворну скупштину након што одбијају поздравити српског регента Александра као владара нове државе. Радић и његова партија сматрали су да је проглашење Краљевине СХС правно неважеће и нису хтели да поштују одредбе Крфског споразума, који је закључио Југословенски одбор са Трумбићем. Исте године, ова странка мења име у Хрватска републиканска сељачка странка и постаје непомирљиви противник београдског монархистичког режима. Српски посланици 28. јуна 1921. године тесном већиномПо принципу 50% плус 1 глас пошто је било немогуће окупити двотрећинску већину. доносе централистички Видовдански устав. Радићева странка је бојкотовала Уставотворну скупштину. Пре тога у Загребу су се 1. априла 1921. године део хрватских посланика је усвојио „Устав неутралне Сељачке републике Хрватске“.
Хрватски посланици су 1922. године послали представку Друштву народа у Женеви, објашњавајући положај хрватскога народа у новој држави, на шта никада нису никакав добили одговор. Након тога, 1923. године хрватски вођа Стјепан Радић креће по Паризу, Лондону и Москви, тражећи помоћ у решавању „хрватског питања“. Настојећи да придобије страну помоћ, Стјепан Радић је 1924. посетио Москву и учланио странку у Сељачку интернационалу. Крајем исте године београдски режим на ХРСС примењује Обзнану, забрањује њено деловање и хапси Радића. У затвору, Радић прихвата монархију и одриче се републиканизма, те странка мења име, избацујући придев „републиканска“. Пуштен је 1925. године, након чега се вратио у скупштину. На седници скупштине 20. јуна 1928. године, Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, је након провокација са хрватске стране пиштољем убио групу хрватских народних посланика на челу са Стјепаном Радићем.
1929. године у Италији основана је Усташа - хрватска револуционарна организација (УХРО) која се борила против краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе. Непосредно по завођењу диктатуре 1929. године, у Софији долази до састанка вођа УХРО (Усташа - хрватска револуционарна организација) Анте Павелића и ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација) Ванча Михајлова. Том приликом се договарају о заједничком будућем деловању и потписују “Софијску декларацију” која предвиђа стварање независних држава Хрватске и Македоније. У септембру 1932. организован је Лички или Велебитски устанак, када наоружане усташе нападају жандармеријску станицу крај Госпића. Комунистичка партија Југославије прогласом »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.Лист Пролетер, орган ЦК КПЈ, у броју од 28. децембра 1932. године.
Шестојануарска диктатура
Шестојануарска диктатура је био период диктатуре у Краљевини СХС од 6. јануара 1929. до 3. септембра 1931. године када је краљ Александар I Карађорђевић распустио Народну скупштину, суспендовао Видовдански устав, забранио рад свих политичких странака и синдиката, забранио политичке скупове, увео цензуру, прогласио идеологију „интегралног југославенства“ и држави променио име у Краљевина Југославија.
Током диктатуре прогањани су и затварани многи политички противници централизма, пре свега чланови Комунистичке партије Југославије, Хрватске републиканске сељачке странке и Унутрашње македонске револуционарне организације. Диктатура је званично укинута 3. септембра 1931. године доношењем Октроисаног устава, којим је потврђен лични режим Александра Карађорђевића. И након престанка диктатуре, настављени су прогони и затварања политичких противника.
У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања „Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста“, у циљу заједничке борбе против краљеве „војнофашистичке“ диктатуре.Šime Balen: Prisjećanje na robijašku epizodu Antifašističke fronte, u zborniku: "Antisemitizam, holokaust, antifašizam", Zagreb: Židovska općina Zagreb. (1996). стр. 210.–213.
Неуспели атентати
Убиству Александра Карађорђевића је претходило неколико неуспелих атентата.
Године 1916. у Солуну је наводно покушан атентат на регента Александра Карађорђевића, због чега је пуковник Драгутин Димитријевић Апис осуђен и погубљен. Након усвајања Видовданског устава, 1921. године комуниста Спасоје Стејић Баћо је извршио неуспешан атентат на регента Александра I Карађорђевића. Дана 17. децембра 1933. године Петар Ореб и Иво Херенчић, припадници усташког покрета, покушавали су да убију краља Александра приликом његове посете Загребу, што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе.
Упливи страних сила
Бугарска и ВМРО десно|мини|Тодор Александров и друге вође ВМРО.
Бугарска влада је, сматрајући Македонце Бугарима, пред Друштвом народа покретала питање Македонаца као питање положаја бугарске националне мањине. Поред тога, бугарска влада је дозвољавала Унутрашњој македонској револуционарној организацији (ВМРО) да несметано делује на њеној територији и да одатле врши нападе на пограничне области Македоније које су се нашле у саставу Краљевине СХС. У 1923. и 1924. години је у региону Вардарске Македоније деловало 53 чете, од чега 36 из Бугарске, 12 локалних и 5 из Албаније. Укупна бројно стање људства је било 3245 комита, предвођених од 79 војвода. Забележено је 119 битака и 73 терористичка акта. Српски губици су били 304 погинула војника и преко 1300 рањених. ВРМО је изгубио 68 бораца, а стотине су биле рањене.
Државни удар војно-политичке организације Звено, маја 1934. године довео је до раскида бугарске државе са ВМРО. Окрећући се сарадњи са Француском и Југославијом, звенари су разоружали комитске чете и похапсили политичке вође.
Мусолини и усташе
Италија је, као незадовољени ратни савезник, гајила отворене територијалне претензије према Југославији, а првенствено Далмацији, коју је сматрала својом историјском провинцијом. Од доласка Бенита Мусолинија на власт у јесен 1922. године, Италија је, насупрот француској политици очувања версајског система у Подунављу и на Балкану преко Мале Антанте, водила ревизионистичку политику преко Албаније, Бугарске, Мађарске и Аустрије, која је подразумевала разбијање Краљевине Југославије. Под покровитељством Мусолинија, Анте Павелић је, после емигрирања 1929. године, организовао хрватски усташки покрет с циљем успоставе самосталне и Независне Државе Хрватске.
Француска и Балкански пакт
мини|Земље чланице Балканског пакта Француска је сматрана верним савезником Југославије у Европи. Услед слабљења версајског система и пораста опасности од ревизије и рата, током 1933. године поведени су преговори о склапању Балканског пакта, уз француско посредовање. Турска, Грчка и Бугарска већ су ступиле у преговоре. Онда су Французи тражили да Југославија и Румунија приступе преговорима о балканском пакту и 9. фебруара 1934. године, потписан је уговор о балканском савезу између Југославије, Грчке, Румуније и Турске. Балкански пакт је поздрављен у Москви, а осуђен у Немачкој.
Немачка и аншлус