Операција Сана је била завршна војна офанзива Армије Републике Босне и Херцеговине у западној Босни и Херцеговини и посљедња велика битка рата у Босни. Покренута је са подручја Бихаћа 13. септембра 1995. године против Војске Републике Српске (ВРС) и укључивала је напредовање према Босанском Петровцу, Санском Мосту и Босанској Крупи. Истовремено, Хрватска војска и Хрватско вијеће одбране ангажовали су ВРС у операцији Маестрал 2 даље према југоистоку. Након почетних 70 км напредовања, појачања ВРС-а успела су зауставити АРБиХ у близини Санског Моста и Новог Града и преокренути неке од територијалних добитака АРБиХ у контранападу. Након што је 5. корпусу АРБиХ претио пораз код Кључа и даљи губитак територија у контраофанзиви ВРС, АРБиХ је затражила помоћ од ХВ-а.
ХВ и ХВО су као одговор покренули операцију Јужни потез, уклонивши притисак ВРС из Кључа и омогућивши 5. корпусу, ојачаном 7. корпусом, да задрже линију фронта. Примирје је званично ступило на снагу 12. октобра међутим АРБиХ не поштујући примирје, покреће напад на град Приједор, ВРС успешно одбија напад и наноси велике губитке ударној групи АРБиХ у битки за Приједор. Борбе су настављене још осам дана без значајнијих промјена на линијама фронта. Рат је и званично окончан наредног мјесеца након преговора и прихватања Дејтонског споразума.
Операција је почела током НАТО бомбардовања ВРС, под шифрованим називом Операција Намјерне силе, која је гађала противваздушну одбрану, артиљерију и складишта Срба првобитно на подручју Сарајева, али и на другим местима у земљи. Операција Сана, уз истовремене офанзиве ХВ-а и ХВО-а, изазвала је дебату међу војним аналитичарима о томе да ли су копнени и ваздушни напади НАТО-а који су се дешавали и пре операције Намерна сила, одговорни за окончање рата у Босни. Такође се постављало питање у којој мери је напредовање АРБиХ, ХВО-а и ХВ-а било могуће без помоћи НАТО пакта, имајући у виду да значајнијих померања фронта у корист те три војске није било до краја лета 1995.
Позадина Пошто се Југословенска народна армија повлачила из Хрватске након прихватања и почетка имплементације Венсовог плана, њених 55.000 официра и војника српског порекла, рођених у Босни и Херцеговини пребачено је у нову војску босанских Срба, која је касније преименована у Војску Републике Српске (ВРС). Ова реорганизација уследила је након проглашења Српске Републике Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. године, уочи неуставног референдума о независности Босне и Херцеговине који је одржан 1. марта 1992. године. Срби у БиХ су подигли неколико импровизованих барикада у граду Сарајеву 1. марта 1992. године након убиства старог свата на Башчаршији. Последњих дана марта, 108. бригада Хрватске војске (ХВ) је преласком реке Саве извршила агресију на БиХ.
Војска Републике Српске се у Босни и Херцеговини суочила са већ организованим паравојним формацијама које ће ући у састав будуће Армије БиХ (АРБиХ) и Хрватског вијећа одбране (ХВО) као и са регуларним снагама Хрватске војске. Наоружавање различитих снага било је отежано ембаргом Уједињених нација (УН) на оружје уведеним септембра 1991. До средине маја 1992. године, када су се јединице ЈНА повукле из Босне и Херцеговине у новопроглашену Савезну Републику Југославију, ВРС је након првобитних сукоба са паравојним формацијама Патриотске лиге, Зелених беретки и ХОС-а контролисала приближно 60% Босне и Херцеговине. Обим контроле проширен је на око 70% земље до краја године.
Увод До 1994. и 1995. године АРБиХ и ХВО су се развиле у добро опремљене и солидно организоване војне снаге, које су кроз материјално-техничка средства и повремену ваздушну кампању бомбардовања положаја ВРС имале значајну подршку западних земаља,на првом месту САД. У критичним моментима, АРБиХ је добијала помоћ САД, НАТО пакта и западноевропских земаља, првенствено Немачке, па је тако 1993. године уз директно мешање САД и НАТО пакта спашена од потпуног војног пораза након операције Лукавац 93 која је проузроковала пад преосталих положаја АРБиХ око Сарајева. Након ултиматума и отворених претњи бомбардовањем, ВРС је такође заустављена пред уласком у Сребреницу у пролеће 1993. када је на том подручју проглашена заштићена зона, као и код Горажда и Бихаћа 1994. Овакви ултиматуми запада су спречавали ВРС да након војних победа, искористи успех тих операција и ослободи снаге које су биле ангажоване на тим деловима фронта како би се преусмериле на друга ратишта. У августу 1995. године, након пада значајног дела Републике Српске Крајине током операције Олуја, ХВ је пребацила фокус на западну Босну. Промена је била мотивисана жељом да се легализује претходна агресија Хрватске војске на Босну и Херцеговину и Републику Српску која је почела у марту 1992. као и да би се Хрватска стабилизовала као регионална сила и стекла наклоност Запада тако што ће уз њену помоћ запад окончати рат у Босни. Влада Босне и Херцеговине поздравила је овај потез јер је допринео њиховом циљу да деблокирају Бихаћ и 5.корпус који се поново након операције Штит 94 нашао пред поразом, као и да се створе предуслови за низ офанзива на истоку БиХ попут неуспешне офанзиве на Мајевицу и операције Текбир која је такође представљала неуспешан покушај деблокаде Сарајева уз помоћ НАТО пакта.
Последњих дана августа 1995. године, НАТО је покренуо ваздушну кампању против ВРС, под шифрованим називом Операција Намјерна сила. Покренут је као одговор на други масакр на Маркалама 28. августа, који је услиједио након масакра у Сребреници. Ваздушни напади почели су 30. августа, првобитно су гађали противваздушну одбрану ВРС, и мете у близини Сарајева. Кампања је накратко обустављена 1. септембра и њен обим је проширен на артиљерију и складишта широм града. Бомбардовање је настављено 5. септембра, а његов обим се проширио на противваздушну одбрану ВРС у близини Бањалуке до 9. септембра, пошто је НАТО скоро исцрпио своју листу циљева у близини Сарајева. Срби су 13. септембра прихватили захтјев НАТО-а за успостављање зоне искључења око Сарајева и кампања је прекинута.
Како је НАТО бомбардовање генерално циљало ВРС око Сарајева, западна Босна је остала релативно мирна након операције Олуја, осим истражних напада које су покренули ВРС, ХВО или АРБиХ у близини Бихаћа, Дрвара и Гламоча. У то вријеме НАТО , ХВ, ХВО и АРБиХ су планирали заједничку офанзиву у региону. Компонента офанзиве ХВ-а и ХВО-а, кодног назива Операција Маестрал 2, покренута је 8. септембра с циљем заузимања градова Јајца, Шипова и Дрвара, док је 7. корпус АРБиХ напредовао на десном боку ХВ-а и ХВО-а према Доњем Вакуфу. Сва четири града су заузета до 14. септембра, а 7. корпус је почео пребацивање значајног дијела својих трупа 5. корпусу АРБиХ на подручју Бихаћа.
Ред борбе 5. корпусу АРБиХ од 15.000 војника, којим је командовао дивизијски генерал Атиф Дудаковић, постављени су примарни циљеви, заузимање Босанске Крупе, Босанског Петровца, Кључа и Санског Моста. Дудаковић је својих осам бригада поделио у две оперативне групе (ОГ). ОГ (Југ), у чијем саставу су биле 501. брдска, 502. брдска, 510. ослободилачка и 517. лака бригада, допуњена елементима 5. батаљона војне полиције, командовао је лично Дудаковић. ОГ (Сјевер), у саставу 503. брдске, 505. брдске, 506. ослободилачке и 511. брдске бригаде, командовао је његов начелник штаба бригадир Мирсад Селмановић. На почетку операције, артиљерија ХВ-а је пружала ватрену подршку ОГ Југ.
2. крајишки корпус, којим је командовао генерал-мајор Радивоје Томанић, и 30. пешадијска дивизија 1. крајишког корпуса, којом је командовао генерал-мајор Момир Зец, биле су формације ВРС на том подручју. Томанић, који је смјестио свој штаб у Дрвару, био је генерално командујући западном Босном. Томанић и Зец командовали су удруженим снагама од око 22.000 војника. Потреба за одбраном од оба корпуса АРБиХ и комбинованих снага ХВ-а и ХВО-а значила је да је ВРС имала само 8.000 војника суочених са 5. корпусом. Били су организовани у шест пјешадијских или лаких пјешадијских бригада стационираних на висоравни Грабеж и код Босанске Крупе и Отоке.
Операција Прва фаза десно|мини|300x300п|Карта битака у западној Босни у септембру–октобру 1995; Операција Сана 95 је приказана зеленом бојом на левој страни карте АРБиХ је 13. септембра кренула у напад, кодног назива Сана 95, од Бихаћа према ријеци Сани. Прво напредовање предузела је ОГ Југ, а предводила га је 502. брдска бригада на положаје ВРС-а на висоравни Грабеж јужно од града. Пошто је њена одбрана попустила пред пјешадијским нападом подржаном артиљеријском ватром ХВ-а, ВРС је почела да се повлачи на југ према Босанском Петровцу, заједно са цивилима који су бежали из тог подручја. АРБиХ је прогонила ВРС у повлачењу, заузевши Кулен Вакуф сутрадан и Босански Петровац 15. септембра. Истог дана, АРБиХ се повезала са ХВ отприлике 12 км југоисточно од Босанског Петровца. ХВ је заузела Дрвар 13. септембра и стигла до превоја Оштрељ, у оквиру операције Маестрал 2. Обје снаге су другу замијениле за ВРС, што је довело до инцидента пријатељске ватре.
Иако је лијеви бок истуреног дијела створеног напредовањем АРБиХ био рањив, ВРС није могла искористити прилику јер није имала резерве на располагању у том подручју. Покушај проширења истуреног дела почео је 15. септембра, када је ОГ Север кренула на Босанску Крупу и Отоку у нападу који су предводиле 503., 505. и 517. бригада. Истовремено, ОГ Југ се прегруписала у Босанском Петровцу у очекивању пристизања појачања из 7. корпуса. Прегруписавање је подразумевало стварање нове формације, ОГ Центар, који се састоји од 502., 505., 506. и 517. бригаде, а све су претходно биле додељене двема постојећим ОГ. 501. и 510. бригада ОГ Југ наставиле су са напредовањем и заузеле Кључ 17. септембра, прешавши 70 км од почетка операције. Истог дана ОГ Сјевер заузела је Босанску Крупу и Отоку, а 510. бригада је такођер пребачена у ОГ Центар. Тиме је завршена прва фаза операције Сана.
Центар ОГ је започео напредовање према Санском Мосту против 1. дрварске и 1., 2. и 3. дринске пешадијске бригаде, које су биле остатке јединица ВРС које су се повукле из Дрвара на крају операције Маестрал. 2. ОГ Сјевер је кренула према Новом Граду као и према Санском Мосту на лијевом боку ОГ Центар, против отпора 1. новоградске и 11. крупске бригаде и бившег гарнизона Дрвар. ОГ Југ, без свих јединица осим 501. бригаде и 17. крајишке брдске бригаде која је пребачена из 7. корпуса, имала је задатак да заузме Мркоњић Град на десном боку ОГ Центар.
Када се АРБиХ приближила Новом Граду и Санском Мосту 18-19. септембра, наишла је на додатних 14.000 војника ВРС Приједорске ОГ 10 1. крајишког корпуса под командом пуковника Радмила Зељаје, уз подршку 2.000 војника који су стигли из Србије. Међу њима су Српска добровољачка гарда (СДГ), коју предводи Жељко Ражнатовић Аркан, и Црвене беретке Службе државне безбедности Србије. 2. корпус се поново окупио иза Приједорске ОГ 10 и српских јединица. Како се АРБиХ приближила ова два града, ХВ је 18. септембра покренула операцију Уна, која је укључивала покушаје преласка ријеке Уне на неколико тачака у близини Козарске Дубице, Костајнице и Новог Града преко пута Двора. ХВ је успела да успостави неколико малих мостобрана на десној обали реке, али је операција прекинута након дводневних борби због великих губитака изазваних лошим планирањем.
Контраофанзива ВРС