Конвенција (позната и као уставна конвенција) је некодификована традиција коју следе институције државе. У неким државама, посебно у оним државама Комонвелта нација које следе Вестминстерски систем и чији политички системи потичу из британског уставног права, већина владиних функција је вођена уставном конвенцијом, а не формалним писаним уставом. У овим државама, стварна расподела моћи може бити значајно другачија од оних које описују формални уставни документи. Конкретно, формални устав често даје широка дискрециона овлашћења шефу државе која се у пракси користе само по савету шефа владе, а у неким случајевима уопште не.
Неке уставне конвенције функционишу одвојено од писаних устава или поред њих, као на пример у Канади од када је земља формирана доношењем Уставног закона из 1867. године. У другим земљама, посебно у Уједињеном Краљевству, којима недостаје један свеобухватни уставни документ, неписане конвенције су и даље од виталног значаја за разумевање како држава функционише. У већини држава, међутим, многе старе конвенције су замењене или замењене законима (која се назива кодификација).
Историјски ентитети су често имали снажан нагласак на уставној конвенцији. На пример, устав Римске републике је кодификован релативно касно у свом развоју и ослањао се у свом функционисању на традиције и заједнички морални кодекс зван мос маиорум. У Светом римском царству таква важна питања као што је то ко је могао изабрати цара била су потпуно некодификована пре Златне буле из 1356. године и остала су подложна одређеном степену тумачења и касније.
Дефиниције Термин је први употребио британски правник Еј Ви Диси у својој књизи из 1883. Увод у проучавање уставног права. Диси је написао да се у Британији поступцима политичких актера и институција управљају два паралелна и комплементарна скупа правила:
Век касније, канадски научник Питер Хог је написао:
Порекло Уставне конвенције настају када вршење одређене врсте власти, која није законом забрањена, изазове такво противљење да је у будућим приликама немогуће упустити се у даље вршење ове власти. На пример, уставна конвенција да премијер Уједињеног Краљевства не може да остане на функцији без подршке већине чланова Доњег дома произилази из неуспешног покушаја министарства Роберта Пила да влада без подршке већину у Дому, 1834–1835.
Извршност на судовима Уставне конвенције не спроводе и не могу се спроводити од стране судова. Примарни разлог за то, према Врховном суду Канаде у својој Референци о отаџбини из 1981. године, је тај што су „они генерално у супротности са правним правилима која постулирају и судови могу бити обавезни да спроводе законска правила“.Supreme Court of Canada, Attorney General of Manitoba et al. v. Attorney General of Canada et al. (September 28, 1981) Тачније, конвенције чине недозвољеним у пракси одређене радње, које би биле дозвољене при директном читању закона. Суд је пресудио да овај сукоб између конвенције и закона значи да ниједна конвенција, без обзира на то колико је добро успостављена или универзално прихваћена, не може да се „кристалише“ у закон, осим ако релевантни парламент или законодавно тело не донесе закон или уставни амандман који кодификује ту конвенцију. Овај принцип се сматра мјеродавним у бројним другим јурисдикцијама, укључујући УК.
Неке конвенције се развијају или мењају током времена. На пример, пре 1918. британски кабинет је тражио распуштање парламента од монарха, а премијер је пренео захтев. Између 1918. и 2011.The prerogative power of the Crown to dissolve Parliament was abolished with the Fixed-term Parliaments Act 2011. премијери су тражили распуштање на сопствену иницијативу и нису били обавезни да консултују чланове Кабинета (иако би, у најмању руку, било необично да Кабинет није био свестан премијера намера министра). Премијер Риши Сунак је 2024. наводно најавио своју намеру да одржи превремене изборе у јулу 2024, а да није ни обавестио већину свог кабинета пре објаве.
Међутим, конвенције се ретко крше. Осим ако не постоји општа сагласност о кршењу, особа која крши конвенцију је често жестоко критикована, у приликама које доводе до губитка поштовања или подршке јавности.
Примери Аустралија Ко год може да има већину у Представничком дому, има право да од њега генерални гувернер затражи да формира владу и преузме титулу премијера. Генерални гувернери увек поступају по савету свог премијера или другог релевантног министра у вези са одређеним овлашћењима која могу да врше. Актуелни премијер који изгуби на изборима саветоваће генералног гувернера да именује лидера веће странке за премијера, тако да генерални гувернер не мора да делује сам. Државни премијери дају савете гувернерима држава за изборе за савезни сенат, као одговор на савет премијера генералном гувернеру да распише изборе за Савезни Представнички дом. Гувернери држава добијају неактивну комисију да управљају Комонвелтом ако генерални гувернер није у могућности. Поткраљевски службеници се понашају на политички неутралан начин. Ниједна конвенција није апсолутна; све осим једне (друге) од горе наведених конвенција занемарене су уочи или током уставне кризе 1975. године.
Игнорисање уставних конвенција не доводи увек до кризе. После државних избора у Тасманији 2010. године, гувернер Тасманије је одбио савет свог премијера да именује лидера опозиције за премијера јер је сматрао да је савет дат у лошој намери. Премијер је наставио са формирањем нове владе.
Босна и Херцеговина Шест чланова Уставног суда Босне и Херцеговине, које бирају парламенти ентитета Босне и Херцеговине, треба да буду изабрани на начин да се успостави национална равнотежа, „конститутивних народа“, у Суду (два Бошњака, два Хрвата и два Србина), иако Устав не предвиђа овај услов. Предсједавајући савјета министара Босне и Херцеговине у сваком новом мандату (успостављање „ротације“) треба да буде друге националности, иако то није формално регулисано. Влада ентитета треба да обавијести владу Босне и Херцеговине о својој намјери да успостави посебне паралелне односе са сусједним државама, укључујући преговоре. Такође, о свакој таквој намјери треба обавијестити Високог представника, посебно ако постоји документ који треба потписати између странака, иако Устав не предвиђа овај захтјев
Канада Премијер ће тражити од генералног гувернера да распише изборе након пораза владе гласањем о поверењу или новцу. Ова конвенција је прекршена 1968. године када је владајућа мањинска влада Лестера Б. Пирсона неочекивано изгубила новчано гласање. Све странке у парламенту, које нису биле спремне за ванредне изборе, сложиле су се да донесу ретроактивно резолуцију којом се проглашава да изгубљени новац није питање поверења. Иако се помиње у разним уставним документима, прецизна природа функције премијера функционише углавном према схваћеним, некодификованим британским конвенцијама. Врховни суд Канаде је, по статуту (Закон о Врховном суду), састављен од три судије из Квебека и шест са било ког места у Канади (укључујући Квебек). То је зато што Квебек користи грађанско право, а не систем обичајног права који се користи другде у Канади; неопходно је да има веће од најмање три судије за разматрање грађанскоправних предмета. По конвенцији, преосталих шест позиција су подељене на следећи начин: три из Онтарија; две из западних провинција, обично једна из Британске Колумбије и једна из преријских провинција, које се међусобно ротирају (иако је познато да Алберта узрокује прескакање у ротацији); и један из атлантских провинција, скоро увек из Нове Шкотске или Њу Брунсвика. Именовање највишег пуисне правосуђа за врховног судију је конвенција која је недавно престала да се користи.
Чиле Према чилеанском уставу из 1925. године, председник је биран апсолутном већином гласова; ако ниједан кандидат не освоји апсолутну већину, Национални конгрес би одржао контингентне изборе између два најбоља кандидата. Развила се уставна конвенција да би Конгрес увек бирао кандидата са највећим бројем гласова на контингентним изборима. У телевизијском интервјуу уочи председничких избора у Чилеу 1964. године, председнички кандидат (и евентуални победник) Едуардо Фреи Монталва подржао је ову конвенцију.Hurtado-Torres, Sebastian (2020). The Gathering Storm: Eduardo Frei’s Revolution in Liberty and Chile’s Cold War. Cornell University Press. pp. 36 Међутим, ова конвенција је скоро прекинута 1970. године, где је кандидат социјалиста Салвадор Аљенде, самопроглашени марксиста, освојио највише гласова; тако су контингентни избори постали бојно поље између две велике силе Хладног рата, при чему су Сједињене Државе покренуле кампању да спрече Аљендеов избор од стране Конгреса, док је Совјетски Савез дао подршку Аљендеу. Иако је Аљенде на крају изабран на контингентним изборима, касније је свргнут од стране војске 1973. године ; под војним режимом Аугуста Пиночеа, који је наследио Аљендеа, нови устав је усвојен 1980. године, који је заменио контингентне изборе другим кругом гласања, чиме је конвенција постала застарела.
Комонвелт Генерални гувернер се именује по савету премијера тог дана, становник је земље коју ће представљати и може бити одмах разрешен по савету премијера (изузеци су Папуа Нова Гвинеја и Соломонова Острва, где генералног гувернера бира парламент, а затим га формално именује монарх, и Уједињено Краљевство, које нема намесника канцеларија). Међутим, у Канади, покрајински потгувернери се именују по савету савезног премијера, а не премијера покрајине. Ни монарх ни генерални гувернер неће учествовати у политичком процесу осим ако не постоји екстремна околност која заслужује употребу резервних овлашћења, или када је понуђени савет у супротности са утврђеном конвенцијом. Ни монарх ни генерални гувернер неће држати страначке говоре нити износити страначка мишљења. Ову конвенцију је 1975. прекршио Сер Колин Хана, гувернер Квинсленда, који је позвао на пораз Витламове владе. Краљица је, на Витламов савет, опозвала Ханину неактивну комисију да делује као администратор Комонвелта Аустралије, а Министарство спољних послова и Комонвелта је касније одбило захтев премијера Квинсленда да саветује краљици да именује Хану на други мандат за гувернера (Године 1975. гувернери аустралијских држава и даље су именовани по савету министара УК).
Данска Дански устав се помиње краља веома детаљно. Осим што се под тим подразумева и владавина краљице, под појмом краља који делује у политичком својству подразумева се и премијер, пошто Устав предвиђа да краљ своја овлашћења врши преко кабинета. Према Уставу, сви јавни расходи морају бити предвиђени у годишњем новчаном рачуну или привременим новчаним рачунима. Међутим, иако то није предвиђено Уставом, према уставном обичају, парламентарни одбор за буџет има овлашћење да одобри привремене издатке, без обзира на то што такви расходи нису формално укључени у буџет (такви грантови се, међутим, тада означавају за усвајање). у следећем предстојећем новчаном рачуну).
Француска Ако председник Народне скупштине, председник Сената или 60 посланика или 60 сенатора тврде да је управо донети статут неуставан, председник Републике не потписује закон и чека да се упути петиција Уставни савет.
Немачка Немачки Основни закон не предвиђа формални механизам самораспуштања парламента. Канцеларка се може избацити са функције само конструктивним изгласавањем неповерења, које се истовремено супротставља актуелном канцелару и предлаже замену. Међутим, ванредни избори одржани су 1972., 1983. и 2005. године тако што је канцелар намерно изгубила поверење, а затим затражила од председника да распусти Бундестаг – захтев који је одобрен у сваком случају, али је био контроверзан 2005.