мини|десно|Тарантела плесачи и мандолиниста, Антона Ромака. Тарантела () је група различитих јужноиталијанских народних плесова пореклом из региона Калабрије, Кампаније, Сицилије и Пуље (Апулије). Одликује се брзим полетним темпом, обично у такту 3/8 или 6/8 (понекад и 12/8) уз пратњу даира и мандолина. То је један од најпознатијих облика традиционалне музике и плеса из јужне Италије, препознатљив по својој енергији, страствености и јединственом музичком ритму. Порекло тарантеле може се пратити до древних времена. Име плеса и порекло дубоко су укорењени у фолклору и културној традицији региона, док сама симболика плеса обухвата елементе ритуала, лековитих пракси и друштвене повезаности. Само име плеса варира у зависности од региона, на пример: Тарантела Калебрезе () у Калабрији, Тијамуријата () у Кампанији, или Пицика () у Саленту (). Историја Порекло и симболика Сматра се да плес тарантела потиче из региона Апулија у јужној Италији а назив му се везује за град Таранто, као и за паука чији је отровни ујед (према народним веровањима), плес требао да излечи. Овај плес датира из 18. века а првобитно се проширио територијом тадашње Краљевине Две Сицилије. Према традицији, плес тарантела је био начин лечења пацијената који су наводно патили од последица уједа паука познатог као Ликоза тарантула (Lycosa tarantul). Историјско сујеверје тврдило је да ујед овог паука изазива стање познато као тарантизам, које укључује неконтролисане покрете тела, грчеве, вртоглавицу и исцрпљујућу физичку реакцију. Лечење је подразумевало непрекидно играње уз брзе, убрзавајуће ритмове. Музичари би долазили у пацијентову кућу или на пијацу и почели да свирају. Угризени је плесао док није био потпуно исцрпљен (како би избацио отров из свог тела), што се сматрало знаком излечења. Иако изглед Ликоза тарантуле делује застрашујуће, њен ујед је заправо мање болан од убода стршљена, није смртоносан и свакако не изазива тарантизам. Међутим, регион Таранта насељава и други, опаснији паук, Црна удовица (Latrodectus tredecimguttatus), чији ујед заиста може изазвати озбиљне психолошке и физичке симптоме. Сматра се да је терапија плесом могла бити повезана управо са лечењем последица њеног угриза. И поред тога што научних доказа за ове методе нема, плес је опстао дубоко укорењен у локалној традицији. Тарантизам и терапеутска улога музике мини|десно|Страница из књиге Атанасија Кирхера Магнети или о магнетној уметности (), са записом: „О моћима плеса тарантела као противотрова за ујед тарантуле”. Тарантизам се јављао као нека врста социјалне епидемије која је уједињавала заједнице у заједничком плесу и музици. Сматрало се да је овај плес, осим што је средство лечења, био и начин истеривања отрова или злих духова из тела. Музичари би свирали све брже ритмове са фрулама, мандолинамa и даирама, док би оболели играли до потпуног исцрпљивања. Атанасије Кирхер (, 1601–1680), немачки научник и писац, документовао је неколико типова плесова тарантеле, повезујући их са различитим карактерима паука.Étienne Bours, , Fayard, Он је веровао да плес мора бити одређеног ритма и стила како би задовољио паука који је ујео пацијента, што би омогућило ефикасност терапије. Јустус Хекер (), у својој књизи Манија плеса, епидемија средњег века (), описује плесне маније као део ширег друштвеног феномена:Иако савремена медицина одбацује њену ефикасност као облика лечења, тарантела остаје симбол италијанске културе и део је њене богате музичке баштине. Митолошке и културолошке везе Тарантизам, као ритуал, има дубоке корене у митологији и старим култовима. Ричард Лоу Томпсон () је сматрао да тарантела представља остатке древног Дионисовог култа, који укључује музику и плес као средство духовног и телесног ослобађања. „У средњем веку створени су услови да се култне праксе дионизије трансформишу у нове тарантистичке. Ови услови, били су последица ширења хришћанства које је, уз извршене репресије, довело до кризе митско-ритуалних култова”, истиче Ернесто де Мартино () у књизи која се бави феноменом апулијског тарантизма, Земља кајања (, ). Тарантизам се, већ средином 14. века, ширио као одговор на сузбијање и дезинтеграцију дионизија, са новим ритуалом, признатим и друштвено прихваћеним. Иако је тарантела најчешће повезиван са лечењем тарантизма, плес је био и важан део друштвених и религиозних обичаја. Људи су га играли на верским празницима, ходочашћима, венчањима и другим прославама. Међутим, тарантела је примењивана чак и као облик терапије за смиривање жена које су показивале знаке хистерије, што се у Италији називало женски карневал ().Ettlinger, Ellen (1965). Review of "La Tarantella Napoletana" by Renato Penna (Rivista di Etnografia), Man, Vol. 65. (Sep. – Oct. 1965), p. 176. У својој студији Земља кајања, Ернесто де Мартино наводи: Тарантела у савременој култури мини|десно|Сцена из филма Тарантела у Напуљу из 1903. године. Кроз векове, тарантела је еволуирала из ритуалног плеса у облик популарне забаве и културног израза. Између 18. и 20. века, многи композитори инспирисани мотивима и ритмовима јужњачких традиција, компонује и ствара посебан жанр култивисане тарантеле. Чувени пример класичне транспозиције тарантеле за глас и клавир је Ла данза (), Ђоакина Росинија (), коју је за оркестарско извођење, заједно са осталим Росинијевим клавирским комадима, аранжирао Оторино Респиги (), у 19. веку. Једнако позната, или можда и познатија (толико да је постала широм света синоним музике и плеса Напуља и Италије), је Тема тарантела (), коју је написао Луиђи Ричи (), 1852. године за оперу Празник у Пиједигроти (). Други пример у класичној музици је Тарантела, Фридерика Шопена (), из 1841. Такође вреди поменути и Тарантелу, Игора Стравинског (), из балета Пулчинела (), 1920. године, као и Тарантелу из Дванаест дечјих комада оп. 65, Сергеја Прокофјева (), из 1936. године. Током 19. и 20. века, овај плес постао је симбол италијанског идентитета, често извођен на фестивалима и јавним догађајима. Име плеса тарантела је тако заменило називе разних већ постојећих плесова на југу Италије, чиме је постао најпопуларнији италијански плес познат у иностранству. Широка популарност термина објашњава чињеницу да разне врсте популарних плесова и плесне музике носе назив тарантела. Данас је тарантела присутна не само у Италији већ и у многим заједницама италијанске дијаспоре широм света. Овај традиционални плес и музика оживљавају се на фестивалима и културним манифестацијама, док модерни извођачи и композитори интегришу елементе тарантеле у савремене музичке облике. Видови тарантелe Постоји неколико облика тарантеле: Пицика: Ритам ове тарантеле из Салента је френетичан и дивљи. Данас је познато да је то била варијанта плеса коришћен као средство у терапији тарантелом. Неке варијанте су дизајнирани да их плешу само мушкарац и жена а друга, више мушкараца и жена заједно. Тијамуријата: Тарантела из региона Напуља, чије име потиче од инструмента који симболизује ту врсту плеса, даире (или другачије, тамбурин, ). Мелодију носи само глас, понекад праћена хармоником (у данашње време), и традиционалним удараљкама. Ритам је неправилан и френетичан, јер се певачи смењују пратећи варијације гласа у импровизацији око традиционалних текстуалних мотива. Тијамуријата се свира обавезно током Ускршње недеље, у селима у подножју Везува. Монтемаранезе (): Тарантела карактеристична за град Монтемарано у региону Кампанија. Првобитно се изводила уз царамелу (), даире, кастањете и мушки глас, док се данас може изводити уз: кларинет, певање, хармонику и даире, са веома правилним, брзим ритмом.мини|десно|Нотни запис тарантеле Гаргано. Гаргано (, ): Тарантела распрострањена по целом рту Гаргано и широм региона Апулије, заснована на цикличном поновљању истог баса, у остинату (). Напуљска (или Наполитана, ): Варијанта тарантеле која је била популарна у Напуљу између 15. и 17. века. Троделног је облика (облика троделне песме), карактеристична по брзом ритму и драматичним покретима. Тарантела Наполитана се често изводи на фестивалима и прославама, а њен плесни образац укључује разигране покрете који симболизују кокетирање и флерт. Као најбољи пример култивисане варијанте тарантеле Наполитана, може послужити комад за глас и клавир Ла данза, Ђоакина Росинија. У савременој култури, мелодија ове верзије тарантеле је најпознатија у Северној Америци, где се проширила захваљујући медијској популаризацији као стереотипа италијанске мелодије. Популарности традиционалне Напуљске тарантеле допринела је и Тема тарантела коју је написао Луиђи Ричи за оперу Ла феста ди Пиједигрота. Поред ових облика, постоје и друге врсте тарантеле као што су: тарантела из Сорента, Сицилијанска тарантела у више варијанти, на пример: балету (), или у балу а тиову (), тарантела из Абруца (), са два подтипа баларела () и салтарела () и друге. Музички елементи тарантеле Тарантела је препознатљива по својим специфичним музичким елементима који чине основу њеног динамичног и ритмичког карактера. Са аспекта музике, тарантела је комплексна структура која укључује специфичне ритмове, мелодије и хармоничне елементе. Типично је грађена у облику тема са варијацијама, где се основна мелодија понавља и развија кроз импровизацију. Овај стил омогућава извођачима, посебно виолинистима и мандолинистима, да искажу виртуозност док одржавају основни ритам плеса. Ритам Ритам тарантеле је обично брзог темпа, у такту од 6/8 или 12/8 (понекад и 3/8). Овај непаран ритмички образац даје плесној музици карактеристичан љуљајући осећај, док истовремено омогућава енергичне и брзе покрете плесача. Даире имају кључну улогу у одржавању ритмичке основе, при чему често укључује сложене украсе и импровизације које додатно наглашавају плесни карактер. Ритам је такође флексибилан и често се убрзава како би пратио интензитет плеса. Почетни спорији темпо омогућава плесачима да се загреју, док убрзавање ритма подстиче стање налик трансу (који је раније често био повезан са ритуалним аспектима тарантеле). Мелодија Мелодијски елементи тарантеле су разиграни и енергични, често базирани на модалним скалама које су карактеристичне за јужноиталијанску музику. Главни инструменти који изводе мелодију су мандолина, виолина и хармоника (у новије време). Мелодија се често изводи у понављајућим фразама које су једноставне, али ефектног израза, омогућавајући лако памћење и понављање. Мелодијски украси, укључујући трилере, глисанда и вибрато, често се користе како би додао емотивни интензитет. Понекад мелодија прати наративне елементе, где музички мотиви представљају различите фазе плеса (од почетног позива на плес до кулминације и завршетка). Хармонска структура Иако тарантела често користи једноставне хармонске прогресије (као што су I-IV-V-I), слојевитост долази из интеракције између ритмичких и мелодијских елемената. Хармоника и гитара често служе као пратња, пружајући основу за мелодијске и ритмичке импровизације. Модулације између различитих тонова или модалних скала могу се користити како би се нагласиле промене у динамици или емоцији током плеса. На пример, прелазак из дорског у еолски модус може симболизовати прелаз из радости у меланхолију. Инструментација Инструментација тарантеле варира у зависности од регионалних традиција, али су кључни следећи инструменти: Даире: Основни ритмички инструмент, користи се за обележавање темпа и додавање украса кроз ударце и звецкање. Мандолина: Пружа разигране и брзе мелодијске линије које су карактеристичне за тарантелу. Виолина: Често води мелодију, доприносећи већем емотивном интензитету. Хармоника: Користи се за хармонску подршку и додавање богатства звуку. Гитара: Пружа ритмичку основу и хармонску структуру. Зампоња (, италијанске гајде): Традиционални инструмент јужне Италије, често се користи у руралним верзијама тарантеле. Импровизација