мини|375x375п|Свети Антноније Велики Хришћанско монаштво (од грч. μονος – сам, цео, μοναζειν –живети сам, μοναχος, μοναστης – целостан. читав, истинит) Опште је прихваћено да је хришћанско монаштво у свом уобичајеном облику настало у Египту неколико векова после земаљског живота Исуса Христа, а одатле се постепено ширило по остатку хришћанског света.
Предуслови за настанак
Старозаветна ера На појаву хришћанског монаштва у великој мери су утицала два верска покрета у јеврејској религији која су проповедала строг начин живота: есени и терапеути. Пример Јована Крститеља одиграо је огромну улогу у његовом начину живота, хришћански апологети су нашли прототип за будуће монаштво.
Нови завет Са становишта многих хришћана, Исус Христос је својим животом открио апсолутни идеал монашког достигнућа: у целомудрености, у нестицању, у смирењу до смрти на крсту. Богородица је друга најважнија фигура у хришћанству, поштована због свог девичанства, несебичности и послушности. Готово сви апостоли и први хришћани Јерусалимске заједнице такође се сматрају извршиоцима монашких врлина. По угледу на апостоле, први хришћани су се, у сиромаштву и одрицању од ужитака овога света, посветили искључиво проповедању речи Божије. Други, одричући се брака и имовине, постали су чланови хришћанских заједница, посветили се проповеди хришћанства, сталном покајању, честом причешћивању, служењу сиромашнима, убогима, помагању затвореницима и болеснима. Сусрет хришћанства са грчко-римским светом утицао је на потребу да се све оштрије негирају главне одлике овога света као царства греха и ђавола, да се све оштрије истиче разлика између живота „по тело“ и живот „по духу“, да се истакне да је „телесни ум смрт, а „духовни ум живот и мир“, да је „телесни ум непријатељство против Бога“ и „они који живе по тело не може угодити Богу“ и позивају на „умртвљивање духом дела тела“ (Рим. 8:6-8,13).
Са развојем идеје монаштва дошло је до покушаја да се хришћанин изолује од света и потпуно се посвети служењу Богу. Већ у књизи Дела апостолских (Дела 9,36-41) и у првој посланици Тимотеју (1. Тим. 5,3-16) спомињу се „удовице“, као и ђаконице које се посвећују молитви и хришћанском милосрђу. Може се претпоставити да се радило о посебној класи жена које су живеле заједничким животом изоловане од света, а назив „удовице“ можда се не разуме буквално с обзиром на помињање у краткој верзији Игњатијевог писма Смирњанима од „девојке зване удовице“ (грчки: τας παρθενους τας λεγομενας (χηρας). У хагиографској литератури се такође помињу рани настанак монашког живота. Дакле, житије свете мученице Јевдокије сведочи да су већ у 2. веку постојале, ако не пуноправни манастири, онда већ потпуно формиране заједнице хришћанских девица. Живот Евгеније Римске указује на постојање манастира већ у 3. веку.
Наводни утицај гностицизма Релативно рано се појавило мишљење да Јеванђеље даје два модела живота и светости: један је обавезан за све, други је добровољан, понуђен онима који теже највишој светости. Даљи утицај су произашле из идеја александријских неоплатониста о очишћењу духа уздржавањем од телесних задовољстава и посебно идеја гностика. Привучени хришћанству висином јеванђељског учења и чистоћом живота хришћана првих векова, гностици су у теоријско објашњење суштине нове религије унели особине свог учења које су му биле туђе: оштро су супротставили Бог, творац духа, са светом материје – светом чулних ограничења и коначности – светом зла. Гностици су учили да је људски дух искра Божија, заробљен непријатељским плотским принципом, свет чулног, да је наше спасење кроз Христа ослобођење духа од телесности, обнављање чисте духовности нашег бића. Из овога је следило да највиши циљ људских тежњи треба да буде потпуно укроћење тела, потпуно одрицање од злог принципа и поновно сједињење са првобитним извором духа, божанством. Ова дуалистичка гледишта античког гностицизма, а касније монтанизма и посебно манихеизма, црква је одбацила као јерес.
Међу првим хришћанским теолозима истиче се Ориген зарад подвига, он се кастрирао, што је Црква осудила; Такви расколници као што су новатијанци, донатисти и циркумцелиони (лутајући хришћани) такође су познати по својој претераној строгости живота.
Рођење монаштва у Египту Предање, које су сачували углавном блажени Јероним, Атанасије Александријски, Руфин, Паладије и Созомен, саопштава следеће о почетку монаштва у виду потпуног одвајања од света.
За време гоњења хришћана од стране цара Декија (249-250), Павле, родом из Доње Теваиде, побегао је у пустињу и сакрио се у тајну пећину, где је живео до старости. Овде га је, уочи смрти, посетио чувени подвижник Антоније. Антоније Велики је привлачио себи привремене посетиоце и сталне подражаваоце и ученике, чије су пустињачке келије испуњавале пустињу. Отприлике у исто време, у Сирији и Палестини, пустињачки живот се развио под утицајем Илариона Великог, који је потражио уточиште у пустињи близу града Газе.
Оснивач другог облика монаштва, киновијског, или коенобитског, сматра се Пахомије Велики. У Горњем Египту, северно од Тебе, у Табени, око 340. године, од расејаних испосника аскета, настала је заједница по Пахомијевом правилу, које је најстарије писано правило монашког живота и брзо се проширило по целом хришћанском свету. Ова повеља је до нас дошла у разним издањима, од којих је, вероватно, најближа оригиналном облику она коју је пренео Паладије (у свом делу „η προς Λαυσον ιστορια”). Опширнија верзија сачувана је у латинском преводу који се приписује Јерониму (у Холстену, “Цодек регуларум”, 1, 26-36).
Киновијско монаштво Киновијско монаштво развило се на тај начин што су монаси живели у одвојеним келијама . Одређен број таквих ћелија чинио је лавру (грчки: λαυρα). У свакој лаври постојало је заједничко место за трпезу и друга окупљања свих монаха. Понекад су се монаси насељавали у једну зграду и формирали манастир или конак у ужем смислу речи. Рад је био распоређен међу монахе према снази сваког. Они су се најпре састојали у обрађивању земље за сопствене потребе, у плетењу простирки и корпи од нилске трске; тада су почели да се развијају занати: ковачки занат, израда чамаца, ткање, обрада коже итд. Вишак производње требало је поделити сиромашнима. У пракси се то није увек поштовало и, супротно повељи, монаси су понекад на овај начин стицали приватну својину.
Живот монаха Сви монаси су носили исту одећу и састојали се од:
дуга платнена (или вунена) кошуље; аналава - вунени завој који се носи испод руку; кожни појас; милоти, односно спољашњи огртач од беле козје или овчије коже; кукуља, или капе купастог облика и мафорија - покривач за шешир, попут капуљача или башлика.
Ни за време оброка ни у кревету нису смели да скину мантије и појасеве, од којих су се монаси растајали само суботом и недељом, када су се окупљали да одслуже Свету Литургију. Поред ових састанака, састајали су се два пута дневно на заједничкој молитви и на трпези, при чему су морали да носе капуљаче да не би видели своје комшије. За време оброка читала се Библија или поучна дела. Никада један монах није могао да приђе другоме ближе од лакта. Свака особа је морала да спава у засебној, скученој, закључаној соби. Односи са остатком света скоро да нису постојали, а одржавање породичних веза сматрало се грехом. Храна монаха била је врло једноставна: хлеб, вода, јела од зеља или пасуља („пиво са травама“ и „сочиво“, према терминологији словенских статута). Зачин се састојао од соли и маслиновог („дрвеног“) уља. Читав низ рецепата упозорава монахе од исмевања, празнословља, лажи и обмане. За кршење ових прописа изричу се оштре казне, међу којима у статуту Пахомијева – за крађу, бекство и свађе – постоје и телесне казне (Рег. Пацх., 87, 121), несачуване каснијим правилима. Ово се очигледно објашњава чињеницом да су манастир Пахомијев углавном посећивали људи из нижих слојева египатског становништва, који су у монаштву тражили ослобођење од угњетавајућих услова свог живота. Уласку у манастир претходила је трогодишња строга обука. Монаси који су живели у околини Табене формирали су неколико манастира, од којих је главни био манастир Табена. На челу сваког манастира стајао је посебан начелник - игуман, који је, пак, био потчињен начелнику главног манастира. Игуман који надгледа, поред својих, и друге манастире, касније је на Западу добио титулу архимандрита, овоме одговара и титула предстојатеља. Управљање манастирским приходима и расходима лежало је на управнику, који је такође био потчињен управитељу Табене. Накнадно су овим придодати и многи други чинови манастирске управе: за надзор монаха, за управљање црквом и богослужењем, за вођење економије. Све функције постављао је игуман, а њега самог бирала је братија.
Појава женских манастира Међу мушким манастирима Табена, на иницијативу Пахомија, његова сестра је основала женски манастир, организован готово на истим принципима као и мушки, и потчињен равноправно са њима игуману главног манастира Табена. Ово оснивање женских манастира заједно са мушким, које је дозволио Василије Велики, који је подигао свој мушки манастир у Понту поред женског манастира своје мајке и сестре, довело је до појаве такозваних двоструких манастира. У њима су монаси и монахиње живели у две зграде смештене једна близу друге или чак у две половине исте зграде.
Ахнини. Такви манастири су често изазивали искушења и у каснијим временима, после низа наредби световних и духовних власти, бивали су уништени. Према црквеним историчарима 4-5 века, успех Пахомијеве повеље био је толики да се и пре његове смрти у Табени и њеној околини окупило око 7.000 монаха. Амон га је увео у Нитријску пустињу (западно од јужног дела делте Нила), где се убрзо окупило неколико хиљада монаха, Иларион – међу сиријским и палестинским пустињацима, Јевстатије Севастијски – у Јерменији, Атанасије Александријски – у Италији, од где се монаштво ширила по целој западној Европи, модификована од стране разних организатора монаштва, све док је није заменило Бенедиктанско монаштво, која је дуго времена задржала искључиву превласт на Западу.
На Истоку је место Пахомијевог статута и других који су били у локалној употреби (нпр. статути Пафнутија, Серапиона и др.) заузео статут Василија Великог, који је први увео Пахомијев статут у Кападокију и Понт, али га је потом заменио својим, који је задржао многе карактеристике Пахомијевог статута. Ова повеља у два издања (δροι κατα Πλατος – опширна правила и δ. κ. επτομην – скраћена правила), заједно са „подвижничким заповестима”, детаљније развија принципе кинобијског система, ублажавајући озбиљност Пахомијеве повеље. Сви каснији источни статути (од којих су најпознатији они Саве Освећеног, Теодора Студита и Атонског, или „Свете Горе“, који воде порекло од Светог Атанасија) у суштини су понављали статуте Пахомија и Василија.
Аскеза Киновијска форма у духу Василија Великог није задовољила све. За строге аскете чинило се неопходним екстремније, апсолутно одрицање од света. Дакле, не само да је настављен дотадашњи пустињаштво (у 4. веку – Амон, Арсеније, Макарије Египатски и многи други), већ су створени и нови екстремни облици аскетског самоодрицања:
усамљености, у којој пустињак није излазио из своје келије дуги низ година, а понекад и деценија, не видећи људе и само кроз прозор изолације разговара са њима и добија све што му је потребно; ћутање, некомуникација, такође, дуги низ година; столпници, чији је оснивач био Симеон Столпник, који се затворио на „стуб“, односно малу кулу са платформом на врху, на којој је живео, без обзира на промене времена.
Постојали су и облици аскетизма које је црква осуђивала. Подвижништво, се понекад претварало у професију или потпуно дивљаштво и необузданост. Ова потоња својства била су карактеристична за дивље покрете: Сараваита, Гировага, Ремобота, Киркумкелионса, који су већ у 4. веку задивљавали својом махнитошћу.