Српски добровољачки корпус, познат и као љотићевци, а до 1943. Српска добровољачка команда, био је страначка војска Југословенског народног покрета Збор, која је за време Другог светског рата на подручју окупиране Србије сарађивала са немачким окупационим снагама у борби против партизана и четника. У том тренутку, СДК постаје елитна формација за антипартизанске операције, за разлику од Српске државне страже која је била стајаћа војска Србије под немачком окупацијом. Припадници СДК-а су били познати као љотићевци по свом идеолошком вођи Димитрију Љотићу, а такође су били познати и као добровољци. Оружје, муницију, униформе и храну СДК је добијао од Немаца преко Владе народног спаса генерала Милана Недића, која је обезбеђивала и плате за припаднике ове формације. Српски добровољачки корпус се формално налазио под командом Недићеве жандармерије, али је у неколико месеци 1943. године фактички био подређен немачким војним властима. Од 1944. године СДК добија немачко и италијанско наоружање и униформе.
Формирање Српске добровољачке команде Немци су по увођењу окупационе управе у Србији и формирању комесарске владе 9. маја забранили рад свих политичких странака. Међутим, већ 25. маја је дозвољен рад покрету Збор. Током пролећа и лета 1941. припадници Збора су активно деловали на пропагандном плану, а припадници подмлатка Збора, који су се називали Бели орлови, њих око 120, окупили су се у Смедереву и учествовали у санацији последица експлозије муниције у Смедеревској тврђави.
С обзиром да су им биле потребне поуздане домаће снаге које ће им помоћи у гушењу устанка 1941. предвођеног комунистима, припадници немачких окупационих снага морали су неефикасну Комесарску управу Милана Аћимовића заменити неким телом које би имало већи углед. Стога су крајем августа на место председника Владе народног спаса поставили армијског генерала Милана Недића. Нова влада није била ништа успешнија од претходне, па је министар Михаило Олћан предложио да се од домаћег становништва оформе добровољачке јединице и обећао да у Збору може пронаћи 500 добровољаца. Немци су дозволили формирање добровољачких одреда за борбу против комуниста на територији окупиране Србије, а који нису смели имати више од 3500 људи. Одреди су организовани од септембра до новембра 1941. године. Први јавни позив у октобру 1941. био је упућен добровољцима за борбу против „комунистичке опасности“, док се борба против Михаиловићевих четника није спомињала. Приликом формирања, а и касније, присталице Збора и организације Бели орлови чиниле су руководећи кадар и састав тих јединица. У одреде су могле ступити само особе које су биле идеолошки свесне, национално и морално исправне и физички способне. Били су то највећим делом ђаци и студенти, чланови Белих орлова, али је међу добровољцима било и чиновника, радника, занатлија, сељака, делом и избеглица. Већина официра долазила је или из старе Југословенске војске или жандармерије. Команда је службено формирана 15. септембра 1941. а чинило ју је 12 добровољачких одреда сваки са 120 до 150 људи. Припадници корпуса су носили маслинастозелене униформе или, у случају официра, официрску униформу Југословенске краљевске војске, са крстом светог Ђорђа на десној страни груди како убија аждају око којега је стајао натпис „С вером у Бога, за Краља и Отаџбину — Добровољци". Ђурђевдан је била слава добровољаца."Српски народ", 8. мај 1943 Заставе су биле у стилу старих српских застава. Чинови су, из практичних разлога, били исти као и код Војске краљевине Југославије. Сам Љотић није имао команду над СДК, на чијем се челу налазио инжињеријски пуковник Коста Мушицки.
Добровољачка команда је имала васпитни одсек чији је задатак био да "квалитативно ојача добровољачке одреде и да оживи националну свест у народу који се под утицајем комуниста и туђе пропаганде налазио у идејном и политичком хаосу".Славиша Перић, Српски добровољачки корпус 1941-1945, Шеф образовног одсека је био новинар Ратко Парежанин. Такође је имала обавештајни одсек који је имао своје центре широм Србије. Најпознатији члан овог одсека је Бранко Гашпаревић. Духовне потребе СДК је обављао верски референт протојереј Алекса Тодоровић. СДК је често деловао у блиској сарадњи са Руским заштитним корпусом. мини|лево|Споменик стрељаним ђацима и професорима током Крагујевачког масакра 1941. у чијем су извршавању делимично учествовали и љотићевци. Трупе Димитрија Љотића нису активно учествовале у погубљењима, али су током привођења и на самом стратишту помагале немачким војницима. Добровољци су прву оружану акцију имали 17. септембра у селу Дражањ код Гроцке, чистећи област од партизана. Пети добровољачки одред СДК под заповедништвом Марисава Петровића помагао је Немцима током привођења и на самом стратишту приликом извршавања Крагујевачког масакра 21. октобра 1941. године, али трупе СДК нису активно учествовале у самим погубљењима. Пре офанзиве на Ужичку републику, Недић је наредио да се СДК, жандармерија и четници Косте Пећанца ставе под заједничку команду. Заједничка војна формација названа Шумадијски корпус под командом Мушицког је образована 22. новембра. Корпус је стављен под команду немачке 113. дивизије. Након повлачења партизана у италијанску окупациону зону, Немци су се окренули борби против Михаиловићевих четника. Неко је (могуће Мушицки) обавестио Михаиловића о немачким плановима и Михаиловић је успео да избегне хапшење. Мушицког су Немци ухапсили 9. децембра у Чачку и заменили га потпуковником Илијом Кукићем. Недић је интервенисао и изборио пуштање Мушицког, па се он поново нашао на свом положају чим су Немци умешани у овај случај напустили Београд крајем 1942. Противљење добровољаца да пошаљу једну своју јединицу на Источни фронт имало је за последицу разоружавање и распуштање појединих њених одреда. Прво је 2. јуна 1942. године део Седмог добровољачког одреда био разоружан и одведен у Ужице, где су неки добровољци били стрељани. Затим је разоружан у јуну 1942. године у околини Параћина Осми добровољачки одред а његови су припадници били су послати у Борски рудник. На крају је у августу 1942. године у Чачку био разоружан Једанаести (Јабланички) добровољачки одред. Официри су послати у логоре у Немачкој, док су борци одведени на рад у Борски рудник.Славиша Перић, Српски добровољачки корпус 1941-1945, Београд (2018). pp. 79,82 и 111;
Непријатељство између Љотићевих снага и Михаиловићевих четника избило је у јесен 1941. године и потрајало је скоро до краја рата. Љотић је већ у новембру 1941. отворено осуђивао Михаиловића и његове снаге, због њихове сарадње са партизанима. У једном новинском чланку, Љотић је оптужио Михаиловића да је одговоран за смрт многих Срба и изазивање великог разарања као последицу његове „наивне“ сарадње са комунистима. Годину дана касније 15. јула 1942, Михаиловић је послао телеграм југословенској избегличкој влади, захтевајући од њих да јавно осуде Љотића, Недића и четничког одметника Косту Пећанца као издајнике, и избегличка влада је то урадила јавно преко Би-Би-Сија. Михаиловић је такође вршио притисак преко владе одузимањем чинова Недићевим генералима и другим официрима, и стављањем колаборатора под слово „З“. Михаиловић је борбу против СДК стављао испред борбе са Вермахтом. Присталице Љотића нападале су и обрачунавале се са припадницима Михаиловића. Четници су узвраћали на љотићевске нападе, о чему говоре бројни међусобни обрачуни. Четници су чували села од одмазди, настојећи да не убију Немца, али су се зато међусобно обрачунавали са љотићевцима. Михаиловић се оштро разграничавао са Љотићем. Јула 1942. Михаиловић је јављао избегличкој влади да је Љотић „Најомрзнутији у народу и синоним издајства", да су љотићевци „највећи немачки сарадници", да је „Крагујевац Љотићево дело", да би „лако с Немцима да немају огромне сметње Љотића, Недића и Пећанца", које „народ све презире", као и да су „Недић и Аћимовић, с једне, и Љотић с друге стране у сталној борби за власт и да се такмиче у служењу Немцима". Четнички распис од 30. јула 1942. предвиђао је "истребљење комуниста свим средствима посредно и непосредно", док се истовремено захтевао рад командоса ради скидања свих издајника и Љотићевих првака, са "енергичним" бушењем Љотићевих, Пећанчевих и бугарских формација. Михаиловић је од својих команданата тражио да "комунисте уништавају немилосрдно", јер их "они ометају да имају одрешене руке према непријатељима", и да "комунисти исто као љотићевци подједнако служе Немцима". мини|десно|Српски добровољачки корпус са легализованим четницима, децембар 1941. године. Српска добровољачка команда је до 15. фебруара 1942. године достигла број од 172 официра и 3.513 добровољаца, што је било скоро жељених 5 батаљона. Током 1942. СДК се сукобио са партизанима у јужној Србији. Иако су им нанели значајне губитке, нису успели да их потпуно сломе на подручју јужне Србије. У западној Србији, СДК је заједно са жандармеријом, Немцима и Пећанчевим четницима напао Космајски, Ваљевски и Сувоборски партизански одред који су се вратили из Босне. Успели су да их готово све поразе, осим Ваљевског батаљона који се пробио кроз њихове линије. На крају 1942. било је 12 одреда организованих у 5 батаљона и Немци су им дали формално признање 1. јануара 1943, променивши име јединице у Српски добровољачки корпус.
Реорганизација у Српски добровољачки корпус У јануару 1943. добровољачки одреди су реорганизовани у Српски добровољачки корпус са пет батаљона величине 500 војника и стављени су под формално заповедништво Недићеве владе, али су фактички били под непосредним заповедништвом генерала Паула Бадера, врховног немачког заповедника Србије. На место команданта СДК је враћен Коста Мушицки, а за начелника штаба је постављен потпуковник Радослав Таталовић. У Штабу СДК, као и у сваком батаљону, налазио се и по један немачки официр за везу. У саставу СДК налазила су се четири добровољачка и један четнички јуришни батаљон, сваки са 500 људи, а од 4. јануара 1943. године СДК је имао још и батаљон борних кола, ескадрон коњице и 6 авиона. Батаљон борних кола поседовао је заробљена возила Југословенске војске, која су Немци одбацили као застарела, а такође и неколико француских Рено R-35 тенкова, чешке и немачке полугусеничаре у јако лошем стању. Возила су углавном служила за параде и ретко су учествовала у већим акцијама. Батаљон борних кола није дочекао јесен 1944. Од шест ваздухоплова, два су била Бреге 19 оспособљена за превоз четири путника, а један Фислер Рода. Летове, кад би авиони били у летном стању, морали су одобрити Немци. Авиони су углавном вршили курирске летове за потребе Недићеве владе. Да би летели из Београда припадници СДК су морали да пређу на територију НДХ на немачки аеродром у Земуну и да одатле лете углавном до Краљева и Ниша, све док овај град нису окупирали Бугари.
Иако није формално био део Вермахта и Вафен-СС-а, СДК је добијао оружје, муницију и храну од Немаца. Они су били једина група наоружаних Срба којима су Немци веровали током рата, а њене јединице су немачки команданти често хвалили за храброст у акцијама. Немци су према њима показивали највећи степен поверења, свесни њихове идентификације са немачким циљевима. Били су партијска војска од највишег поверења код СС штабова. СДК је често помагао Гестапоу у проналажењу и скупљању јеврејских цивила који су успели да избегну немачко заробљавање и слали су Јевреје и присталице партизана у логор Бањица. За борбу против Михаиловића у Смедереву су организовани терористички курсеви, на којима су припадници СДК обучавани како да ликвидирају официре и истакнуте активисте четничког и партизанског покрета. мини|десно|Четници, Српска државна стража и I пук Српског добровољачког корпуса.