Рак бешике представља абнормалан раст ћелија у мокраћној бешици. Ове ћелије могу да расту и формирају тумор који се на крају шири, оштећујући бешику и друге органе. Најчешће, људи са раком мокраћне бешике дијагностикују се након што примете крв у урину. Особе за које се сумња да имају рак мокраћне бешике обично имају подвргнуто испитивању бешике помоћу танке медицинске камере, поступку који се назива цистоскопија. Сумњиви тумори се уклањају и испитују како би се утврдило да ли су канцерозни. У зависности од тога колико се тумор проширио, рак добија стадијум од 0 до 4. Виши стадијум указује на широко распрострањену и опаснију болест.
Особи чији тумори мокраћне бешике нису проширени изван бешике имају најбоље прогнозе. Ови тумори се обично хируршки уклањају, а пацијенти се лече хемотерапијом или неким од неколико терапија које стимулишу имунолошки систем. Особе чији тумори настављају да расту или су продрли у мишић бешике, често имају потпуно уклоњену бешику (радикална цистектомија). Људи чији су тумори проширени изван бешике имају најгоре прогнозе. У просеку, они преживе годину дана од дијагнозе. Ове особе се лече хемотерапијом и инхибиторима имунолошких проверних тачака, након чега следи терапија енфортумабом ведотином.
Сваке године око 500.000 људи буде дијагностиковано са раком мокраћне бешике, а 200.000 умре од ове болести. Ризик од рака мокраћне бешике расте са годинама, а просечна година дијагнозе је 73. Пушење цигарета је највећи фактор ризика за рак мокраћне бешике и узрокује око половине случајева. Излагање одређеним токсичним хемикалијама или тропској инфекцији мокраћне бешике шистозомијази такође повећава ризик.
Знаци и симптоми мини|249x249п|Локација рака бешике Најчешћи симптом рака мокраћне бешике је видљива крв у урину (хематурија), иако је мокрење без болова. Ово погађа око 75% људи који на крају буду дијагностиковани са овом болешћу. Неки људи имају „микроскопску хематурију” – мале количине крви у урину које се могу видети само под микроскопом током анализе урина, болове при мокрењу или немају никакве симптоме (њихови тумори се откривају током независног медицинског снимања). Ретко, тумор може блокирати ток урина у бешику. Нагомилани урин може узроковати отицање бубрега, што доводи до болова дуж бока тела, између ребара и кукова. Већина људи који имају крв у урину нема рак мокраћне бешике; до 22% оних са видљивом хематуријом и 5% са микроскопском хематуријом буде дијагностиковано са овом болешћу. Женама са раком мокраћне бешике и хематуријом често се поставља погрешна дијагноза уринарних инфекција, што одлаже адекватну дијагнозу и лечење.
Око 3% људи са раком мокраћне бешике имају туморе који су се већ проширили (метастазирали) ван бешике у тренутку дијагнозе. Рак мокраћне бешике најчешће се шири на кости, плућа, јетру и оближње лимфне чворове. Тумори узрокују различите симптоме у свакој локацији. Људи чији рак је метастазирао на кости најчешће осећају бол у костима или слабост костију, што повећава ризик од прелома. Тумори у плућима могу узроковати упорни кашаљ, изкашљавање крви, недостатак даха или поновљене инфекције плућа. Рак који се проширио на јетру може узроковати општу малаксалост, губитак апетита, губитак тежине, болове или отицање абдомена, жутицу и свраб коже. Проширење на оближње лимфне чворове може изазвати бол и отицање око захваћених лимфних чворова, обично у абдомену или препонима.
Дијагноза мини|331x331п|Тумор мокраћне бешике (доле) видљив на цистоскопији плавог светла, али не и конвенционалној цистоскопији белог светла (горе) Особа за коју се сумња да има рак мокраћне бешике подвргава се неколико тестова ради процене присуства и обима било каквих тумора. Златни стандард је цистоскопија, при чему се флексибилна камера убацује кроз уретру и у мокраћну бешику како би се визуелно испитала присутност канцерозног ткива. Цистоскопија је најефикаснија у откривању папиларних тумора (тумора који имају облик прстију и који расту у део бешике који држи урину), мање је ефикасна код малих, ниско лоцираних карцинома на месту. Детекција карцинома на месту побољшава се уз помоћ цистоскопије са плавим светлом, при чему се боја (хексаминолевулинат) која се акумулира у канцерозним ћелијама инјектује у бешику током цистоскопије. Боја флуоресцира када цистоскоп осветли плавим светлом, што омогућава прецизније откривање малих тумора.
Сумњиви тумори се уклањају током цистоскопије у поступку који се назива „трансуретрална ресекција тумора мокраћне бешике”. Сви тумори се уклањају, као и део подлежућег мишића мокраћне бешике. Уклоњено ткиво се испитује од стране патолога да би се утврдило да ли је канцерогено. Ако се тумор уклони непотпуно или се утврди да је посебно високог ризика, поновљена трансуретрална ресекција тумора мокраћне бешике се изводи 4 до 6 недеља касније, како би се открили и уклонили додатни тумори.
Постоје неки неинвазивни тестови који подржавају дијагнозу. Прво, многи пацијенти пролазе кроз физички преглед који може укључивати дигитални ректални преглед и гинеколошки преглед, током којег лекар осећа карличну област ради откривања необичних маса које би могле бити тумори. Тешки тумори мокраћне бешике често избацују ћелије у урину. Те ћелије могу бити детектоване уринском цитологијом, при чему се ћелије сакупљају из узорка урина и посматрају под микроскопом. Цитологија може открити око две трећине тумора високог стадијума, али само 1 од 8 тумора ниског стадијум. Додатни тестови урина могу се користити за детекцију молекула повезаних са раком мокраћне бешике. Неки откривају протеин антигена тумора мокраћне бешике или НМП22 који су често повишени у урину особа са раком мокраћне бешике; неки откривају мРНК гена повезаних са туморима; неки користе флуоресцентну микроскопију за детекцију канцерозних ћелија, што је осетљивије од редовне микроскопије.
Горњи уринарни тракт такође се снима како би се открили тумори који могу узроковати крв у урину. Ово се обично ради тако што се у крв убризга боја коју бубрези филтрирају у уринарни тракт, а затим се снимају уз помоћ КТ скенера. Особе чији бубрези нису довољно функционални да филтрирају боју, могу бити скениране помоћу магнетне резонанце. Алтернативно, горњи уринарни тракт може бити снимљен помоћу ултразвука.
Класификација Тумори мокраћне бешике се класификују према свом изгледу под микроскопом и према типу ћелија из којих потичу. Више од 90% тумора мокраћне бешике настаје из ћелија које формирају унутрашњи слој мокраћне бешике, уротелијалних ћелија или транзиционих ћелија. Тај тумор се класификује као уротелијални рак или рак транзиционих ћелија. Око 5% случајева је рак сквамозних ћелија (из ређих ћелија у слоју мокраћне бешике), који су чешћи у земљама где се јавља шистосзомијаза. До 2% случајева чини аденокарцином (из ћелија жлезда које производе шлајм). Остали случајеви су саркоми (из мишића мокраћне бешике) или рак малих ћелија (из неуроендокриних ћелија), који су релативно ретки.
Патолог такође процењује узорак тумора на основу тога колико се канцерозне ћелије разликују од здравих ћелија. Рак мокраћне бешике се дели на ниски стадијум (сличнији здравим ћелијама) и високи стадијум (мање сличан).
Инсценација мини|337x337п|Дијаграм који приказује Т стадијуме рака мокраћне бешике Случај рака мокраћне бешике се класификује према ТНМ систему. Тумор добија три оцене засноване на проширењу примарног тумора (Т), његовом ширењу на оближње лимфне чворове (Н) и метастазама на удаљене локације (М).
Оцена Т представља стадијум изворног тумора. Тумори који су ограничени на најдубљи слој мокраћне бешике добијају ознаку Tis (за карциноме на месту) или Ta (за све остале). У супротном, они добијају бројчану оцену на основу тога колико су се проширили у везивно ткиво мокраћне бешике (T1), у мишић мокраћне бешике (T2), у околне масно ткиво (T3) или потпуно ван мокраћне бешике (T4). Оцена Н представља ширење на оближње лимфне чворове. Н0 означава да нема ширења. Н1 означава ширење на један оближњи лимфни чвор. Н2 означава ширење на више оближњих лимфних чворова. Н3 означава ширење на удаљеније лимфне чворове изван карлице. Оцена М означава ширење на удаљене органе. M0 означава да тумор није проширио, а M1 означава да јесте. TNM оцене се комбинују да би се одредио стадијум рака на скали од 0 до 4. Виши стадијум значи да је рак више распрострањен и да има лошију прогнозу.
Око 75% случајева је ограничено на мокраћну бешику у тренутку дијагнозе (Оцена Т: Tis, Ta, или T1) и називају се рак мокраћне бешике без инвазије мишића. Око 18% има туморе који су се проширили у мишић мокраћне бешике (T2, T3, или T4) и називају се рак мокраћне бешике са инвазијом мишића. Око 3% има туморе који су се проширили на органе удаљене од мокраћне бешике и називају се метастатски рак мокраћне бешике. Они са више распрострањеним туморима имају лошију прогнозу. +ТНМ резултати рака мокраћне бешике, стадијум и 5-годишње преживљавањеСтадијумТНМ5-годишње преживљавање0Tis/TaН0М096%1Т1Н0М090%2Т2Н0М070%3Т3Н0М050%3ТН1-Н3М036%4ТНМ15%
Лечење
Рак мокраћне бешике без инвазије мишића Рак мокраћне бешике без инвазије мишића се углавном лечи хируршким уклањањем свих тумора методом TURBT, која се користи и за узимање биопсије ради дијагнозе. За оне са релативно ниским ризиком од поновног појављивања тумора, једна инјекција хемотерапије у мокраћну бешику (митомицин Ц, епирубицин или гемцитабин) смањује ризик од поновног раста тумора за око 40%. За оне са вишим ризиком, лечење се састоји од инјекција бесеже вакцина (жива бактеријска вакцина, традиционално коришћена за туберкулозу) у мокраћну бешику, која се примењује недељно, током шест недеља. Ово практично преполови стопу поновног појављивања тумора. Ризик од поновног појављивања тумора се даље смањује серијом „одржавајућих” бесеже инјекција, које се редовно дају, најмање годину дана. Тумори који не реагују на бесеже могу се лечити алтернативним имуним стимулансима.
Лечење људи чији тумори настављају да расту обухвата хируршко уклањање мокраћне бешике и суседних органа, што се зове радикална цистектомија. У том случају, све се уклања, мокраћна бешика, неколико суседних лимфних чворова, доњи уретери и ободни генитални органи, код мушкараца простата и семиналне везикуле, а код жена материца и део вагиналног зида. мини|250x250п|Хируршка реконструкција након радикалне цистектомије, користећи комад танког црева који служи као нова бешика. Након овога, хирурзи конструишу нови начин за одвођење урина из тела. Најчешћа метода је илеални канал, где се комад илеума (дела танког црева) уклања и користи за пренос урина из уретера до новог хируршког отвора (стома) на стомаку. Урин пасивно одлази у врећицу која се носи на телу, а пацијент је може редовно испражњавати.
Алтернативно, може се направити континентни уринарни одвод, где се уретери припајају комаду илеума који укључује вентил између танког и дебелог црева. Овај вентил се природно затвара, омогућавајући да се урин задржи у телу, а не у врећици. Пацијент самостално испразни нови резервоар за урин неколико пута дневно уз помоћ самокатетеризације, тако што пролази танак цеви кроз стому.
Неколико пацијената може да има илеум директно прикачен на уретру, омогућавајући им да уринирају кроз уретру као пре операције, али без оригиналних нервних завршетака бешике, они неће имати осећај потребе за уринирањем када се резервоар за урин напуни.
Они који нису довољно здрави или нису спремни да прођу кроз радикалну цистектомију, могу уместо тога имати користи од даљих инјекција хемотерапије у бешику, митомицина Ц, гемцитабина, доцетаксела или валрубицина, или интравенске инјекције пембролизумаба. Око 1 од 5 људи са раком мокраћне бешике без инвазије мишића ће на крају напредовати до рак мокраћне бешике са инвазијом мишића.
Већина људи са миозитичним раком мокраћне бешике лечи се радикалном цистектомијом, што излечи око половине погођених. Лечење хемотерапијом пре операције (које се назива „неоадјувантна терапија“) коришћењем комбинованог лека који садржи цисплатин, побољшава преживљавање за додатних 5 до 10%.