Сер Чарлс Скот Шерингтон (Ислингтон, 27. новембар 1857 – 4. март 1952) био је британски неурофизиолог. Његова експериментална истраживања поставила су темеље савремене неуронауке, укључујући концепт кичменог рефлекса као система повезаних неурона („неуронска доктрина“) и начине на које се пренос сигнала између неурона може појачати или ослабити. Сам Шерингтон је сковао термин „синапса“ како би дефинисао везу између два неурона.
Његова књига Интегративно деловање нервног система (1906) представља синтезу ових истраживања, због чега је 1932. године, заједно са Едгаром Дагласом Адријаном, добио Нобелову награду за физиологију или медицину.
Осим рада у физиологији, Шерингтон је спроводио истраживања у хистологији, бактериологији и патологији. Био је председник Краљевског друштва почетком 1920-их година.
Биографија
Рани живот и образовање Из службених биографија произлази да је Чарлс Скот Шерингтон рођен у Ислингтону, Лондон, 27. новембра 1857. године, као син Џејмса Нортона Шерингтона, сеоског доктора, и његове супруге Ен Тертел.
Међутим, историјски подаци указују на то да је Џејмс Нортон Шерингтон био трговац гвожђем и продавалац уметничких боја у Грејт Јармуту, а не лекар, и да је преминуо у Грејт Јармуту 1848. године – готово девет година пре Чарлсовог рођења.GRO index: 1848 Dec, Yarmouth 13, 258Will of James Norton Sherrington, proved at London 5 March 1849, National Archives Catalogue Reference:Prob 11/2090, image 171
Попис становништва из 1861. године наводи Чарлса као Чарлса Скота (4 године, рођен у Индији), који борави у домаћинству удовице Ен Шерингтон, са Кејлабом Роузом, ожењеним хирургом, наведеним као посетилац. У попису из 1871. године Кејлаб је наведен као глава породице, у којој је Чарлс одрастао, иако су се Ен и Кејлаб венчали тек након смрти његове супруге 1880. године.GRO marriages index: 1880 Dec, Ipswich 4a, 1377
Права природа Чарлсовог порекла остаје нејасна. Током 1860-их породица се преселила у Англси Роуд у Ипсвичу, наводно због Кејлабове астме, коју је погоршавала клима у Лондону.
Питање Шерингтоновог порекла разматрано је у више извора. У часопису Journal of Medical Biography из јануара 2018. године, Крис Мос и Сузан Хантер су објавили чланак који разматра могућност да је Чарлс Шерингтон рођен у Индији од непознатих родитеља или да је био ванбрачни син Кејлаба Роуза и Ен Шерингтон.
Ерлинг Норби, доктор наука, у књизи Nobel Prizes and Notable Discoveries (2016) запажа: „Порекло његове породице очигледно није тачно наведено у званичној биографији. С обзиром на то да је материнство ствар чињенице, а очинство ствар мишљења, може се приметити да његов отац није био Џејмс Нортон Шерингтон, од кога је преузето породично презиме. Чарлс је рођен девет година након смрти свог наводног оца. Уместо тога, Чарлс и његова два брата били су ванбрачни синови Кејлаба Роуза, угледног хирурга из Ипсвича.“Nobel Prizes and Notable Discoveries, Erling Norrby, The Royal Swedish Academy of Sciences, Sweden,
Сузан Гарднер у књизи Ipswich Town: A History пише: „Џорџ и Вилијам Шерингтон, заједно са својим старијим братом Чарлсом, готово су сигурно били ванбрачни синови Ен Брукс, рођене Тертел, и Кејлаба Роуза, водећег хирурга из Ипсвича, са којим је живела у Колеџ Роуду у Ислингтону у време рођења све тројице дечака. У крштеници цркве Светог Џејмса у Клеркенвелу није наведен отац, нити постоји званична евиденција о њиховом рођењу. Тврдило се да су синови сеоског доктора Џејмса Нортона Шерингтона. Међутим, са Кејлабом Роузом, Ен и тројица Шерингтон дечака преселили су се у Англси Роуд у Ипсвичу 1860. године, а пар се венчао 1880. након смрти Калебове прве супруге.“Ipswich Town: A History, Susan Gardiner, Amberley Publishing, 2009, Chapter 2: Origins.
Џудит Свејзи у књизи Reflexes and Motor Integration: Sherrington's Concept of Integrative Action (1969) наводи сведочење Чарлсовог сина, Кара Шерингтона: „Џејмс Н. Шерингтон је увек ословљаван са „господин”, и немам сазнања да је био доктор, било у праву или медицини... Он се углавном занимао уметношћу и био је лични пријатељ Џ. Б. Кроуна и других сликара.“Reflexes and Motor Integration: Sherrington's Concept of Integrative Action, Judith P. Swazey, ,
Кејлаб Роуз је био значајан како као класични научник, тако и као археолог. У породичној кући Edgehill House у Ипсвичу налазила се богата збирка слика, књига и геолошких узорака. Захваљујући Роузовом интересовању за Норичку школу сликарства, Шерингтон је развио љубав према уметности. Породичну кућу су редовно посећивали интелектуалци, а управо је то окружење подстакло код Шерингтона академску радозналост. Још пре уписа на факултет, млади Шерингтон је прочитао књигу Elements of Physiology Јоханеса Милера, коју му је поклонио Кејлаб Роуз.
Шерингтон је 1871. године уписао школу у Ипсвичу. Један од његових учитеља био је Томас Еш, познати енглески песник, који му је пренео љубав према класицима и жељу за путовањима.
Кејлаб Роуз је усмеравао Шерингтона ка медицини. Шерингтон је прво започео студије на Краљевском колеџу хирурга Енглеске. Желео је да студира и на Кембриџу, али је финансијска криза услед пропасти банке ослабила породичне приходе. Из тог разлога, у септембру 1876. године уписао је St Thomas' Hospital као „перманентни ученик“, како би омогућио својој двојици млађих браће да стекну образовање пре њега. Они су се посветили изучавању права. Медицинске студије на St Thomas' Hospital биле су повезане са студијама на колеџу Гонвил и Кајус на Кембриџу. На Кембриџу је Шерингтон одабрао физиологију као главну дисциплину и студирао је под менторством сер Мајкла Фостера, који је сматран „оцем британске физиологије“.
Шерингтон је играо фудбал за своју гимназију и за фудбалски клуб Ипсвич таун. Такође је играо рагби за St. Thomas's и био члан веслачког тима на Оксфорду.
У јуну 1875. године положио је прелиминарни испит из општег образовања на Краљевском колеџу хирурга Енглеске. Овај испит је био неопходан за стицање звања члана и ослобађао је кандидата од сличног испита за стицање чланства. У априлу 1878. године положио је Примарни испит за чланство у Краљевством колеџу хирурга Енглеске, а дванаест месеци касније и Примарни испит за звање члана Колеџа.
У октобру 1879. године Шерингтон је уписао Кембриџ као студент без колегијалне припадности. Следеће године постао је члан колеџа Гонвил и Кајус. Показао се као одличан студент. У јуну 1881. године положио је први део испита у оквиру Natural Sciences Tripos са највишом оценом у физиологији. Укупно је било девет кандидата (осам мушкараца и једна жена), од којих је пет добило прву класу почасних диплома. У јуну 1883. године, у другом делу испита, поново је добио прву класу, заједно са Вилијамом Бејтсоном.University of Cambridge Calendar, 1894-95,
Његов ментор Волтер Холбрук Гаскел обавестио га је у новембру 1881. године да је освојио највише оцене у ботаници, људској анатомији и физиологији, друго место у зоологији и највише оцене у генерацији. Други ментор му је био Џон Њупорт Ленгли. Оба су се бавила истраживањем односа између анатомске структуре и физиолошке функције.
Шерингтон је 4. августа 1884. године стекао чланство у Краљевском колеџу хирурга. Године 1885. добио је прву класу у Natural Science Tripos са почасном оценом. Истовремено је стекао звање дипломираног доктора медицине и хирургије на Кембриџу. Године 1886. добио је и титулу лиценцијата Краљевског колеџа лекара.
Седми међународни медицински конгрес мини|351x351п|Професор Чарлс Скот Шерингтон Седми међународни медицински конгрес одржан је у Лондону 1881. године. Управо на овом конгресу Шерингтон је започео своја истраживања у области неурологије. Током конгреса избио је спор. Фридрих Голц са Универзитета у Стразбуру тврдио је да не постоји локализована функција у кортексу мозга, заснивајући своје закључке на посматрању паса којима су уклоњени делови мозга. Са њим се није слагао Дејвид Феријер, који је касније постао један од Шерингтонових узора. Феријер је заступао став да у мозгу постоји локализација функција. Његов најјачи доказ била је једна мајмуница која је након церебралне лезије патила од хемипарезе – парализе која погађа само једну страну тела.
Формиран је комитет, у чијем саставу је био и Џон Њупорт Ленгли, како би испитао овај случај. Пас и мајмуница су подвргнути хлороформу, након чега је десна хемисфера мозга пса послата у Кембриџ на анализу. Шерингтон је спровео хистолошко испитивање хемисфере, радећи као млађи колега Ланглија. Године 1884, Ленгли и Шерингтон објавили су извештај о својим налазима у заједничком раду, што је био Шерингтонов први научни рад.
Путовања Зиме 1884–1885. године, Шерингтон је напустио Енглеску и отпутовао у Стразбур, где је радио са Фридрихом Голцом. Голц је, попут многих других, имао позитиван утицај на Шерингтона. Касније је о њему рекао: „Научио ме је да у свему само најбоље може бити довољно добро.“
Године 1885. у Шпанији је избио случај колере. Један шпански лекар тврдио је да је произвео вакцину за сузбијање епидемије. Под покровитељством уУниверзитета у Кембриџу, Краљевског друштва у Лондону и Асоцијације за медицинска истраживања, формирана је истраживачка група која је требало да отпутује у Шпанију и испита ову тврдњу. Групу су чинили Ц. С. Рој, Џ. Грејем Браун и Шерингтон. Рој је био Шерингтонов пријатељ и новоизабрани професор патологије на Кембриџу. Током пута у Толедо, Шерингтон је био скептичан према тврдњама шпанског лекара. По повратку у Енглеску, тројица научника представили су извештај Краљевском друштву, у коме су дискредитовали тврдње шпанског доктора.
Шерингтон се током ове мисије није сусрео са Сантјагом Рамоном и Кахалом. Док је Шерингтон са својом групом боравио у Толеду, Кахал је био стотинама километара далеко, у Сарагоси.
Касније те године, Шерингтон је отпутовао у Берлин код Рудолфа Вирхова како би анализирао узорке колере које је набавио у Шпанији. Вирхов га је потом упутио Роберту Коху на шестонедељни курс техничких метода. Уместо шест недеља, Шерингтон је код Коха остао годину дана, бавећи се истраживањима у области бактериологије. Под њиховим менторством, стекао је чврсте темеље у физиологији, морфологији, хистологији и патологији. Током овог периода, можда је такође студирао и код Валдејера и Цунца.
Године 1886. Шерингтон је отпутовао у Италију како би поново истраживао епидемију колере. Док је боравио у Италији, проводио је много времена у уметничким галеријама. Управо у овој земљи његова страст према ретким књигама прерасла је у опсесију.
Запосленост Године 1891. Шерингтон је именован за управника Брауновог института за напредна физиолошка и патолошка истраживања при Универзитету у Лондону, центра посвећеног истраживању физиологије и патологије код људи и животиња. Он је на тој позицији наследио сера Виктора Александра Хејдена Хорслија.
У оквиру института, Шерингтон је радио на сегменталној дистрибуцији дорзалних и вентралних коренова кичмене мождине, мапирао је сензорне дерматоме, а 1892. године открио је да мишићна вретенца иницирају рефлекс истезања. Институт му је омогућио да проучава велики број животиња, од мањих до већих примата, укључујући и мајмуне. Браунов институт је имао довољно простора за рад са великим приматима као што су човеколики мајмуни, што је омогућило значајна истраживања у области неурофизиологије.
Ливерпул мини|298x298п|Рој и Шерингтон (десно), на вратима Старе патолошке лабораторије, Кембриџ, 1893. година Шерингтонова прва професорска позиција дошла је 1895. године, када је именован за Холтовог професора физиологије на Универзитету у Ливерпулу, наследивши Франсиса Гоча. Овим именовањем Шерингтон је окончао своју активну каријеру у области патологије.