Битка код Гринвалда или битка код Таненберга се одиграла 15. јула 1410. г. између Пољског краљевства, Великог Војводства Литваније и њихових савезника са једне и Витезова Тевтонског реда са друге стране. Била је то одлучујућа битка Пољско-Литванско – Тевтонског рата (1409 – 1411. г.). Тевтонски ред витезова је веома тешко поражен у бици и никада више није повратио некадашњи утицај.
Извештаји о исходу од стране ретких очевидаца су веома контрадикторни. Битка се одиграла у пољима између пољских села данас Гринвалд (пољ. Grunwald, литв. Žalgiris), Стребарк (пољ. Stębark, нем. Tannenberg) и Лодвигово (пољ. Łodwigowo, нем. Ludwigsdorf) што је у то доба била територија Тевтонског реда. Најближи већи град био је Дабровно (пољ. Dąbrówno, нем. Gilgenburg). Називи Жалгирис (од литванског žalia giria) и Гринвалд (од немачког grüner Wald) се оба могу превести као Зелена Шума. На старопољском је названо Zielone Pole – Зелено Поље, а на немачком, у старим текстовима Grunenfelde, Grunefeld. На немачком битка је названа Schlacht bei Tannenberg – битка код Таненберга, на литванском Žalgirio mūšis – битка код Жалгириса, на пољском Bitwa pod Grunwaldem – битка код Таненберга, на белоруском Гру́нвальдзкая бі́тва – битка код Гринвалда док на татарском Grünwald suğışı.
Догађаји пред битку
У 13. веку Тевтонски витезови су били позвани у подручје око града Хелмно да помогну истребљење паганских Пруса. Ту су и остали под окриљем папског едикта који им је дозволио да делају по својој вољи. Убрзо формирају моћну базу у том региону, окупирајући обални регион Балтичког мора данашње Литваније, Летоније и Естоније и показујући тенденцију даљег ширења. Њихови упади на пољску територију у XIV веку омогућили су им контролу над важним градовима као што су Хелмно и Поморје. Да би унапредили ратне напоре против паганске Литванске државе, Тевтонски Витезови су предузели серију крсташких похода уз подршку других европских држава.
Унија из Крева се 1385. године придружила круни Пољске и Литваније, а каснији брак између Јогаиле, Великог Војводе од Литваније, и пољске краљице Јадвиге је требало да поврати равнотежу моћи; обе ове нације су биле више но свесне да само заједничким деловањем могу осујетити експанзионистичке планове Тевтонског реда. Јогаила је примио хришћанство и постао пољски краљ Владислав II Јагело, што је отклонило већи део разлога за антипаганске крсташке походе Тевтонских витезова.
Тевтонски Витезови су свеједно 1398. г. поново извршили упад на уједињену и углавном хришћанску државу Пољске и Литваније. У то време Пољаци и Литванци нису имали много избора осим да тихо трпе у јер још увек нису били војно спремни да се суоче са моћним витезовима.
Када су 6. августа 1408. г. Тевтонски Витезови под командом Великог Мајстора Улриха фон Јунгигена (нем. Ulrich von Jungingen) упали у пољску област Добрцин и заузели Бидгошч, пољски краљ Владислав Јагилео и велики литвански војвода Витолд одлучују да спрече даље ширење Тевтонских Витезова. У почетку долази само до пограничних сукоба које убрзо прекида вишемесечним примирјем.
1409. г. отпочела је побуна у Самогити (Samogitia), на тевтонској територији. Пољски краљ подржава Литванију и објављује да ће одржати своје обећање у случају да Тевтонци нападну Литванију. Ово бива искоришћено као изговор и 14. августа 1409. г. Велики Тевтонски Мајстор је објавио рат Пољско–литванској унији. Снаге Тевтонских витезова су у почетку упале у Велику Пољску и Кујавију, али су Пољаци одбили напад и повратили Бидгошћ, што је довело до потоњег примирја које је потрајало до 24. јуна 1410. г. Литванци и Пољаци су ово време искористили припремајући се за уклањање тевтонске претње једном заувек.
Тевтонски витезови су били свесни јачања пољско-литванских снага и очекивали су двоструки напад – Пољаке против Данцинга (пољ. Gdańsk) а Литванце против Самогите (Samogitia). Има индиција да су уједињене пољско-литванске снаге планирале да након тога крену ка Мариенбургу (пољ. Malbork, нем. Marienburg), седишту Великог Мајстора, претећи да поседе Реда пресеку на два дела. Да би одбио напад, Улрих фон Јунгиген је део својих снага сконцентрисао у Швецу (нем. Schwetz, пољ. Świecie), док је већи део снага сконцентрисао у замковима Рагнета (Рагаина), Рин (Ryn) и Мемел (Klaipėda). Пољаци и Литванци су наставили да прикривају своје намере организујући неколико упада дубоко у непријатељку територију. Улрих фон Јунгинген је затражио да се примирје продужи до 4. јула, не би ли омогућио плаћеницима из западне Европе да стигну. Ово је управо дало довољно времена пољско-литванским снагама да се групишу и ојачају.
30. јуна 1410. г. снаге Велике и Мале Пољске прешле су Вислу (пољ. Vistula) преко понтонског моста и придружиле су се снагама из Мазовије и Великог војводства Литваније. Јагиелове пољске снаге и Литванска војска његовог рођака Витаутаса „Великог“ (лит. Vytautas) – коме је Јагиело предао власт пре но што је ступио у брак са пољском краљицом – су се сусреле 2. јула 1410, а недељу дана касније крочиле су у територију Тевтонских Витезова, напредујући ка Мариенбургу тј. Малборку, чиме су потпуно изненадили Тевтонске витезове.
Улрих фон Јунгинген је повукао своје снаге из области Швеце и одлучио да организује одбрамбену линију на реци Дрвеца (пољ. Drwęca). Прелази преко реке били су утврђени са палисадама, а оближњи замкови ојачани. После састанка са ратним саветом, у коме је велики утицај имао Зиндрам од Машковица, веома активан и интелигентан ратник, краљ Владислав Јагиело је одлучио да заобиђе са истока и тако надмудри тевтонске снаге. Након тога планирао је да настави марш ка Мариенбургу кроз Солдау (нем. Soldau, пољ. Działdowo) и Гилгенбург (нем. Gilgenburg, пољ.Dąbrówno). 13. јула оба замка бивају освојена и тиме је пут ка Мариенбургу био потпуно отворен. На угрожени правац одмах је похитала војска Тевтонских Витезова са Великим Мајстором на челу.
Супротстављене снаге
У рано јутро 15. јула 1410. г., обе војске су се сусреле на равницама око села Гринвалд, Таненберг и Лудвигово, распоређене у линију. Пољско – литванска војска је била постављена испред села Лудвигово и Стебарк (Таненберг). Лево крило су чиниле пољске снаге краља Владислава Јагиела и то углавном тешка коњица. Десно крило савезничких снага је чинила војска Великог Војводе Витаутаса, сачињено углавном од лаке коњице. Међу снагама десног крила могли су се уочити барјаци из целог Великог Војводства, као и татарски стрелци и вероватно молдавски плаћеници. Снаге Тевтонских Витезова су, углавном биле састављене од тешких потпуно оклопљених коњаника – витезова и нешто пешадије, као и стрелаца на коњима. Њихови стрелци, који би сјахивали за борбу пешке, нису могли да се мере са противничким лаким коњаницима. У својом редовима су имали и плаћенике из западне Европе, називане „гости Реда“.
Тешко је проценити тачан број војске са обе стране. Постоје само два поуздана извора која описују битку у потпуности. Најбоље очуван и најкомплетнији извор оставио је Јоанес Лонгинус (лат. Ioannes Longinus), али се у њему не помињу тачне бројке. Други је непотпун и сачуван само у фрагментима неког другог документа из XVI века. Убрзо након битке, децембра 1410. г., нови Велики Мајстор Тевтонског реда, Хајнрих фон Плауен (нем. Heinrich von Plauen), послао је писма владарима западно-европских држава, у којима је битку описао као „поход против злих пагана“. Ово гледиште су делили и многи други хроничари. Пошто је исход битке био продужење, модерним језиком речено, пропагандних кампања обе стране, многи страни аутори су често прецењивали пољско – литванске снаге у покушају да објасне драматични резултат.
У једној од пруских хроника се напомиње да су „снаге пољског краља биле толико бројне да не постоји број довољно велики у људском језику“. У једној од анонимних хроника из Либека (нем. Lübeck) пише да су Јагиелове снаге бројале око 1700000 војника, Витаутасове 2700000 – уз додатак великог броја Рутиеанаца, са још око 1500000 Татара.
Међу снагама које су наводно помагале пољско – литванску војску били су „Сарацени, Турци, пагани из Дамаска, Персије и других земаља“. Према Енгерану де Монстреле (фр. Enguerrand de Monstrelet) Тевтонски Витезови су бројали око 300000 док су њихови непријатељи под вођством краљева „Пољске, Литваније и Сарматије“ бројали око 600000. Андреј од Регензбурга преоцењује пољско – литванске снаге на око 1200000 наоружаних људи.
Новији историчари процењују супротстављене снаге на много мањи број. Пољски историчар Лудвик Коланковски (пољ. Ludwik Kolankowski) процењује пољско – литванску војску на 16000 до 18000 пољских коњаника, 6000 – 8000 литванских лаких коњаника, и око 13000 – 15000 тешких коњаника Тевтонских Витезова. Јержи Дабровски (пољ. Jerzy Dąbrowski) процењује укупну снагу савезника на 18000 пољских коњаника и 11000 Литванаца и Рутенијанца, и око 16000 војника на Тевтонској страни.
Без обзира на овакве процене већина модернијих историчара броји само коњицу. Поред 16000 коњаника, Тевтонски Витезови су бројали и око 9000 пешадинаца, стрелаца и војника наоружаних самострелима. И Тевтонски Витезови и снаге пољско-литванске уније су имале велике војне кампове – таборе и остале јединице, које су чиниле до 10% њиховог укупног састава.
Преглед снага:
+ ИсторичарПољскаЛитванијаОсталиТевтонски ред Либечке хронике 1700000 2700000 / 1500000 Enguerrand de Monstrelet 600000 / / 300000 Андреј од Регензбурга 1200000 / / / Лудвик Коланковски 18000 тешких коњаника 8000 лаких коњаника / 15000 тешких коњаника Јержи Дабровски 18000 11000 / 16000 + 3000 гостију Хенрик Ловмиански 12000 тешких коњаника 7200 лаких коњаника / 11000 тешких коњаника Андрзеј Надолски 20000 10000 1000 /
Обе војске су биле организоване у одреде. Сваки одред тешке коњице Тевтонских Витезова је чинило отприлике 240 витезова на коњима са својим штитоношама и оружоношама. Сваки одред је носио свој барјак и борио се самостално. Литвански одреди су били обично слабији, састављени приближно од 180 лаких коњаника. Састав пешадијских јединица – копљаници, стрелци и самострелци – и артиљерије је непозната.
Снаге на обе стране су чиниле трупе које су долазиле из различитих земаља и крајева. Осим јединица које су дошле из Пољске, Великог Војводства Литваније и Тевтонског Реда, било је и плаћеника из западне Европе – највише из Алзаса, Лорене, немачких земаља, Моравске, Чешке и вероватно Молдавије. Совјетски историчари су покушавали да пренагласе руску улогу у бици. Нпр., укључили су неке литванске одреде, као што је Смоленск, у руске снаге. Такође су изменили опис тока битке како би изгледало да је руска подршка била одлучујућа. У ствари, постојала је и шала да су „битку против фашистичких Тевтонаца добиле заједничке пољско-совјетске снаге“ – велики део територије Великог Војводства је у XX веку био део Совјетског Савеза.
Главни заповедник уједињених пољско-литванских снага био је пољски краљ Владислав Јагиело, док су пољске снаге биле под командом крунског маршала Збигњева од Брзезије, а литванске под Великим Војводом Витаутасом. Доскора се веровало да је Зиндарм од Машковица био главнокомандујући уједињених снага, али то је било засновано на погрешном преводу описа битке Јоанеса Лонгинуса. Тевтонским снагама је директно командовао Велики Мајстор Улрих фон Јунгинген.
Ток битке
Супротстављене војске су се распоредиле у формацију линије у зору. Пољаци и Литванци су се поставили у три степена. Пољаци на левом а Литванци на десном крилу. Тевтонски Витезови су стали у два реда, но други ред, тј. резерва, био је широк само онолико колико и пољски фронт. Међу Пољацима је било више тешких оклопника него код Литванаца, па су Тевтонци због њихове веће продорности повећали дубину. Пред фронт су обе стране ставиле стрелце, а и дан-данас се историчаре споре да ли су Тевтонски Витезови имали и неколико топова. Пешадију су обе стране оставиле у логорима.