Јосиф Орбели (Кутаиси, 20. март ( ОС 8. март) 1887 — Лењинград, 2. фебруар 1961) био је совјетско - јерменски оријенталиста, јавна личност и академик који се специјализовао за средњовековну историју Закавказја и управљао Музејом Ермитаж у Лењинграду од 1934. до 1951. године. Био је оснивач и први председник Јерменске националне академије наука (1943–47).Yuzbashyan, Karen «Օրբելի, Հովսեփ Աբգարի» [Orbeli, Hovsep Abgari] Armenian Soviet Encyclopedia. Yerevan: Armenian Academy of Sciences, 1986, vol. 12, pp. 584–585.

Биографија

Рани живот и образовање Рођен у породици Орбели у Кутаисију, 1887. године, Орбели је завршио средње образовање у класичној гимназији у Тбилисију.Anon. "Հովսեփ Օրբելի" [Hovsep Orbeli]. Patma-Banasirakan Handes 12/1 (1961), pp. 229–234. Године 1904. примљен је на Универзитет у Санкт Петербургу. Студирао је историју и филологију (са посебним нагласком на латинском и грчком) и дипломирао на универзитету 1911. године.

Током студентских година, Орбели је пратио свог професора Николаја Мара у руску Јерменију, где је учествовао у ископавањима рушевина средњовековне јерменске престонице Анија.Yuzbashyan, Karen «Օրբելի, Հովսեփ Աբգարի» [Orbeli, Hovsep Abgari] Armenian Soviet Encyclopedia. Yerevan: Armenian Academy of Sciences, 1986, vol. 12, pp. 584–585. Мар је подстакао свог ученика да се потпуно урони у области археологије, књижевности, литографије и лингвистике; у супротном би се, сматра Мар, нашао неспреман у својим истраживањима и студијама.Anon. "Հովսեփ Օրբելի" [Hovsep Orbeli]. Patma-Banasirakan Handes 12/1 (1961), pp. 229–234.

Археолошке студије Након дипломирања, Орбели је поново отишао у Јерменију. Постао је директор музеја на лицу места који је основан у Ани и, током Маровог одсуства, често је сам руководио ископавањима.Anon. "Հովսեփ Օրբելի" [Hovsep Orbeli]. Patma-Banasirakan Handes 12/1 (1961), pp. 229–234. Такође је путовао у Нагорно-Карабах (тачније, у историјски регион Кнежевине Хачен ), прикупљајући и категоришући литографски материјал. Орбели је такође успео да отпутује у Западну Јерменију, где је могао да проучава јерменске, селџучке и урартске споменике и спроводи истраживања јерменских и курдских дијалеката.

Постепено, Орбели је постајао водећи ауторитет за јерменске антиквитете у свету. Године 1912. постао је члан Царског руског археолошког друштва, а 1914. је почео да предаје јерменске и курдске студије на Универзитету у Санкт Петербургу. Године 1916. учествовао је у руској археолошкој експедицији око области језера Ван ; управо овде је открио натпис који се приписује Урартском краљу Сардури II.Anon. "Հովսեփ Օրբելի" [Hovsep Orbeli]. Patma-Banasirakan Handes 12/1 (1961), pp. 229–234.

Наставио је рад на Универзитету у Санкт Петербургу; 1917. постављен је за доцента јерменско-грузинских студија, али је повремено предавао и на московском Институту за оријенталне језике Лазарев.

Академски рад У годинама које су претходиле Руској револуцији, Орбели је објавио низ књига, укључујући каталог артефаката пронађених у Ани и низ студија које се баве класичном филологијом, јерменском историјом, археологијом и уметношћу.Anon. "Հովսեփ Օրբելի" [Hovsep Orbeli]. Patma-Banasirakan Handes 12/1 (1961), pp. 229–234. Ово је довело до његовог именовања у Музеј Ермитаж у јулу 1934.Strube V. V. (red). Issledovaniia po istorii kul'tury narodov Bostoka: sbornik v chest' akademika I. A. Orbeli. Moskva Leningrad. Izdatel'stvo Akademiii Nauk SSSR, 1960, p. 9 којим ће управљати кроз тешкоће чистки Јосифа Стаљина.

У децембру 1941. године, најсмртоноснијем месецу опсаде Лењинграда, Орбели је водио фестивал посвећен Али-Шир Наваију, средњовековном турском песнику и филозофу. Орбели је значајно побољшао музејски фонд оријенталне уметности, чинећи га једним од најбољих музеја оријенталне уметности у свету. Ништа мање важна није била Орбелијева улога као шефа националне школе кавказа. Орбели је истакао значај лингвистичких студија за правилно разумевање историјских процеса.

Године 1934, као члан совјетске делегације, отишао је у Иран на прославу миленијума у Фердоусија и посетио градове Техеран и Мешхад.Strube V. V. (1960), p. 9 Годину дана касније организовао је 3. међународни конгрес иранске уметности и археологије у Музеју Ермитаж и пратећу изложбу у њему. Други спиритус мовенс конгреса био је Артур Апхам Поп.

У периоду 1955–60, руководио је Факултетом за оријенталистику преименованог Лењинградског универзитета.

Смрт Сахрањен је на Богословском гробљу у Лењинграду. У филму Руска барка представљен је као директор Ермитажа.

Галерија

Референце

Литература

(на руском) Избранные Труды [Selected works]. Yerevan: Armenian Academy of Sciences, 1963. (на руском) "Akademik Iosif Abgarovich Orbeli: (biograficheskiy ocherk" [The academician Joseph Abgarovich Orbeli: a biographical essay], pp. -12 in: Strube V. V. (red). Issledovaniia po istorii kul'tury narodov Bostoka: sbornik v chest' akademika I. A. Orbeli. Moskva Leningrad. Izdatel'stvo Akademiii Nauk SSSR, 1960, 527 p.

Додатна литература

Категорија:Рођени 1887. Категорија:Умрли 1961. Категорија:Совјетски историчари