мини|Партенон, храм богиње Атине. Данас се сматра једном од икона Античке Грчке.
Античка Грчка (често називана и као стара или древна Грчка) је термин који се у широком контексту употребљава да би описао цивилизацију која се развила над племенима који су говорили грчким језиком током старог века. Специфичније, термин античка Грчка се односи на цивилизацију која је почела да се уздиже током 8. века п. н. е. и периодом који је уследио након пропасти Микенске цивилизације, и која се развила на подручју континенталне Грчке, Мале Азије, Медитерана и обалама Црног мора све до 146. п. н. е. када је Грчка освојена од стране Римске републике. Цивилизација старих Грка се развила широм подручја источног Медитерана и данас се сматра углавном као најважнија цивилизација старог века. Историја античке Грчке, хронолошки се дели на четири главна дела. Први је архајска ера која је трајала отприлике од средине 8. века п. н. е. све до 5. века п. н. е. Други је класична ера, која је трајала од почетка 5. века п. н. е. и као традиционални датум завршавања тог периода се сматра смрт Александра Великог, 323. п. н. е. Трећи је хеленистичка ера која је трајала од смрти Александра Македонског до освајања Грчке од стране Рима 146. п. н. е. И четврти период је онај који се углавном употребљава између римског освајања Грчке и пропасти Римског царства.
Након пропасти Микенске цивилизације у 12. и 11. веку п. н. е. у Грчкој је уследио период познат као Мрачни век. Тај назив је коришћен из разлога зашто историјски и археолошки подаци о том периоду су веома оскудни. Током почетка Мрачног века на простору континенталне Грчке уследила је велика миграција хеленских племена. Главна четири хеленска племена из тог доба су била Дорци, Еолци, Јонци и Ахајци. После пропасти микенских центара уследила је велика сеоба грчког племена Дораца на југу Грчке што је изазвало велике пометње у становништву Грчке. Током 10. и 9. века п. н. е. уследила је прва велика колонизација Хелена. Тада су хеленска племена Еолаца, Јоњана и Дораца населила западне обале Мале Азије. Крајем Мрачног века, током 8. века п. н. е. уследило је формирање институције града-државе на хеленским просторима што ће обележити потоњи ток хеленске историје. Крајем 8. и током 7. века п. н. е. уследила је друга хеленска колонизација. У то доба Хелени су колонизовали подручја широм Медитерана и поготову јужну Италију и Сицилију, која ће остати позната као Велика Грчка. Након неуспешног покушаја Персије да покори Грчку, почетком 5. века п. н. е. хеленска цивилизација ће доживети свој врхунац средином 5. века п. н. е. То ће се нарочито изјаснити у Атини, која ће постати културни центар хеленског света. Нарастајуће супарништво измећу Атине и Спарте довешће до Пелопонеског рата који ће поделити и ослабити хеленски свет. Током 4. века п. н. е. грчки градови-државе пашће под утицај Македоније која ће покорити Персијско царство. Освајање Персијског царства омогућиће проширивање хеленске културе до Индије. Након македонског освајања Персије, на простору Блиског истока и северне Африке процветаће хеленистичка култура која ће бити доминантна следећих векова. Након римског освајања Грчке доћи ће до уског повезивања грчке и римске културе која ће остати позната као грчко-римска.
Данас античка Грчка се сматра колевком Западне цивилизације и цивилизацијом са према већини процена најзначајнијим доприносом у историји човечанства. Грчка цивилизација је дала одсудан допринос модерном свету у готово свим аспектима живота. Стари Грци се сматрају заслужним за открића у пољима филозофије, литературе, математике, физике, биологије, астрономије, архитектуре, историје као и за испостављање основних норми модерног друштва. Додатно стари Грци су били заслужни за испостављање демократије и слободе говора. Утицај хеленске цивилизације је имао нарочит утицај у доба ренесансе и просветитељства. У модерно доба утицај хеленске цивилизације се изражава нарочито кроз културну струју неокласицизма током 18. и 19. века, а науке које се баве изучавањем античке Грчке се зову класичне науке.
Историја
Грчко порекло Верује се да су се Грци, крећући се према југу, доселили на грчко полуострво у неколико таласа пред крај 3000. година п. н. е, од којих је последњи био Дорска најезда. Раздобље од 1600. п. н. е. до око 1100. п. н. е. је доба микенске Грчке, а познато је по владавини краља Агамемнона и ратовима против Троје као што је приказано у Хомеровим еповима. Раздобље од 1100. године до 8. века п. н. е. назива се „мрачним добом” јер из тог раздобља нема никаквих записа, а археолошки докази су оскудни. Историја античке Грчке се завршава владавином Александра Великог који је умро 323. п. н. е. Следећи догађаји чине доба хеленистичке Грчке.
У прегледавању извора из историје античке Грчке потребна је велика опрезност. Грчки историчари и политички писци чија су дела преживела, а међу којима су посебно угледни Херодот, Тукидид, Ксенофон, Демостен, Платон и Аристотел били су углавном Атињани или њени симпатизери, а сви су били политички конзервативци. Стога знамо далеко више о историји и политици Атине од било којег другог града и његове историје. Штавише, ови су се писци усредсредили готово само на целокупну политичку војну и дипломатску историју, а занемарили су економску и социјалну. Сва се историја античке Грчке мора борити с тим пристрасностима у својим изворима.
Успон Грчке мини|лево|Акропољ, у рушевинама, још је увек у центру модерне Атине. Она је била највеће архитектонско дело 5. века у Грчкој. Грчка је у 8. веку п. н. е. почела излазити из мрачног доба које је следило након пропасти Микенске цивилизације. Писменост се изгубила и микенско писмо је заборављено, па су Грци прилагодили феничанско писмо грчкоме и од око 8. века почињу се појављивати писани записи. Грчка је била подељена на много малих заједница, полиса.
Док се Грчка економски опорављала, њено се становништво повећало више него што је било обрадиве земље. Због тога су Грци око 750. п. н. е. започели ширење које је потрајало 250 година, насељавајући колоније у свим правцима. На истоку су прво колонизовали егејску обалу Малу Азију, а онда Кипар и обале Тракије, Мраморно море и обале Црног мора. На западу су насељене обале Албаније, Далмације, Сицилије и јужне Италије, а онда и јужна обала Француске, Корзика па чак и североисточна Шпанија. Грчке колоније су основане и у Либији. Данашњи градови Сиракуза, Напуљ, Марсељ и Истанбул у свом почетак су били грчке колоније Суракуза, Неаполис, Масилија и Византион.
До 6. век п. н. е. Хелада (како Грци зову своју земљу) је постала културно и језичко подручје много веће од географског подручја Грчке. Грчки градови нису политички надзирали колоније које су оснивали, али су често остајали повезани с њима у религији и трговини.
Социјални и политички сукоби Грчки су градови у почетку били монархије, иако су многи градови били јако мали па назив „краљ” за њихове владаре лако може заварати због данашњег значења те речи. У унутрашњости земље, увек близу обрадивих површина, мали слој земљопоседника је имао моћ. Они су обликовали ратничку аристократију борећи се често у малим међуградским ратовима око земље. Међутим успон трговачког слоја (који се појавио увођењем кованог новца око 680. п. н. е.) започиње класни сукоб у већим градовима. Од 650. п. н. е. па надаље, аристократије су збачене и замењене народним вођама названим тиранима (τγρρανοι), реч која није имала данашње значење за окрутне диктаторе.
До 6. века појавило се неколико доминантних градова у грчким пословима. То су били градови Атина, Спарта, Коринт и Теба. Сваки од њих је ставио околна сеоска подручја и мање градове под своју управу, а Атина и Коринт су пак постали главна поморска и трговачка сила.
У Спарти се аристократија одржала на власти, а Ликургов устав (око 885. п. н. е.) који је додатно учврстио њену снагу, дао је Спарти трајни милитаристички режим под дуалном монархијом. Спарта је доминирала над осталим градовима на Пелопонезу, па је створила савез с Коринтом и Тебом.
Супротно у Атини је монархија забрањена 683. п. н. е., а Солонове реформе увеле су полу уставни састав аристократске владавине. Аристократе је заменила тиранија Пизистрата и његових синова, који су град учинили великом поморском и трговачком силом. Кад су Пизистрати збачени, Клистен је утемељио Прву светску демократију (500. п. н. е.) чију власт је имало веће свих мушких грађана. Ово није била права демократија какву познајемо из каснијег доба Перикла, Делског савеза и Атинског Поморског савеза, али је дефинитивно била клица идеје која ће се касније развити у читав систем.
Тиранија у Античкој Грчкој мини|Лаконија (Лакадемонија), дрворез из Нирнбершке хронике, око 1493. године Реч тиранин означава људе који су нелегитимним путем дошли на власт, док тиранија је владавина уз помоћ силе.
У периоду од 7-5. века п. н. е. долази до све већих социјалних и политичких сукоба у грчким полисима. Тада се уздижу тиранин и тиранија као нови поредак, који ће срушити стари и зауставити даље заоштравање сукоба. Први тирани су били људи који су насилно узимали власт у грчким, али и негрчким градовима. Тиранија је, као нови поредак, у почетку имала доста успеха, јер су тирани владали силом и људима су деловали као стабилне вође. Убрзо се увидело да тиранија решава сукобе само тренутно, да се ти сукоби обнављају у још горем облику него раније. Тирани су, када би дошли на власт, уништавали дотадашњи правни поредак. У таквој ситуацији било је очигледно, да уколико не поштују законе, а не могу да донесу нове, онда их закон не може штитити и да стога могу бити убијени у било ком тренутку. Онај ко је желео да буде тиранин, морао је знати да га свако може у сваком тренутку убити, кад му се пружи прилика. С обзиром да тиранија није доносила никакве промене на боље, људи су почели да пружају отпор.
Отпор тиранији су пружали тако што су организовали завере и ратове. Завере су углавном организовали они који су блиски тиранима, њихови пријатељи, док су ратове организовали људи који су протерани и успели да окупе војску и нападну тиранина. Отпори су углавном били успешни и завршавали су се убиством тиранина. Тиранин се могао одупрети отпору једино ако би на време побегао пред непријатељем.
Неки полиси су покушавали да спрече тиранију тако што су уводили нове органе власти који би контролисали злоупотребу власти. Тако је у Спарти створен Ефорат, док се у Атини сличан орган власти називао Ареопаг. Улоге тих институција су касније другачије схватане, тј. да су оне ту да би се бориле против тираније, а не да ограничавају власт. Иако су постојале такве институције, као мере предострожности тиранији, ипак је дошло до успостављања Пизистратове тираније у Атини. Сем што је Пизистартова тиранија била најпознатија тиранија у старом веку, значајна је и због тога што после ове тираније је почела да се развија демократија у Атини. Ипак важнији је отпор који су два човека, Хармодије и Аристогитон, пружили тиранији.
Након Пизистратове смрти, владала су његова три сина Хипија, Хипарх и Тетал. Један од синова, Хипарх се заљубио у Хармодијеву сестру. Хармодије као обичан човек, чувар породице и метафорично, чувар закона и дотадашњег поретка, морао је да се супротстави тиранину, који је насилно покушао да придобије љубав. Он је сковавши заверу са својим другом Аристогитоном, убио Хипарха. Хармодије и Аристогитон убијен одмах након завере коју су сковали. Хармодије и Аристогитон, Хипарховим убиством нису успели да сруше тиранију, борба против тираније је и после њих настављена. Тиранија је, после низа борби, коначно срушена од стране Атињана, који су побегли из Атине и скупили војску. Иако су раније људи пружали отпор тиранији попут Хармодија и Аристогитона, њихов отпор је значајан, јер су Хармодије и Аристогитон сматрани утемељитељем новог демократског и слободарског поретка.