Револуционарни талас (понекад револуционарна деценија) је низ револуција које се дешавају на различитим локацијама у одређеном временском периоду. У многим случајевима, прошле револуције и револуционарни таласи инспирисали су садашње, или је почетна револуција инспирисала друге истовремене „придружене револуције“ са сличним циљевима.Mark N. Katz, Revolution and Revolutionary Waves, Palgrave Macmillan (October 1, 1999), 2011 pp. 74, 83, 87, 90, 94, 96, , Узроци револуционарних таласа постали су предмет проучавања историчара и политичких филозофа, укључујући Роберта Розвела Палмера, Крејна Бринтона, Хану Арент, Ерика Хофера и Жака Годшоа.Colin J. Beck, Dissertation submitted to Stanford University Department of Sociology graduate Ph.D program, March 2009, ," ProQuest, 2009, pp. 1-5,

Писци и активисти, укључујући Џастина Рејмондоа и Мајкла Линда, користили су фразу „револуционарни талас“ да опишу дискретне револуције које се дешавају у кратком временском периоду.Justin Raimondo, "The Revolutionary Wave: Tunisia, Egypt, Yemen – is the West next?", Antiwar.com, January 28, 2011 - "The revolutionary wave now sweeping the world will not exempt America, in spite of the myth of 'American exceptionalism.'".Frank B. Tipton, , University of California Press, 2003, p. 82, , Chapter 3: A Revolutionary Generation: The 1840s and the Revolutions of 1848 – "A rising revolutionary wave?"Michael Lind, , Simon and Schuster, p 37 , – "The revolutionary wave effect produced by the fall of Saigon in 1975 was far more significant than the regional domino effect in Southeast Asia proper. [...] Mark N. Katz has identified a 'Marxist-Leninist revolutionary wave' that peaked in the 1960s and 1970s, along with an 'Arab nationalist revolutionary wave' that began with the [1978-1979] Iranian Revolution. Samuel P. Huntington has identified a 'democratic wave' that began with the defeat of the Soviet bloc in the Cold War. [...] The Marxist-Leninist revolutionary wave associated with the Vietnam War saw 'affiliate Marxist-Leninist revolutions' come to power outside of Indochina in the Congo (1964, 1968), Benin (1972), Ethiopia and Guinea-Bissau (1974), Madagascar, Cape Verde, Mozambique, and Angola (1975), Afghanistan (1978), and Grenada and Nicaragua (1979)."

Типологија Марк Н. Кац идентификовао је шест облика револуције;

рурална револуција урбана револуција Државни удар, нпр. у Египату 1952. револуција одозго, нпр. Маов велики скок напред из 1958. револуција споља, нпр. савезничке инвазије на Италију, 1944. и Немачку, 1945. револуција осмозом, нпр. постепена исламизација неколико земаља.

Ове категорије се међусобно не искључују; руска револуција 1917. почела је урбаном револуцијом за свргавање цара, након чега је уследила рурална револуција, праћена бољшевичким пучем у новембру. Кац је такође унакрсно класификовао револуције на следећи начин;

Централна; земље, обично велике силе, које играју водећу улогу у револуционарном таласу; нпр. СССР, нацистичка Немачка, Иран од 1979. Револуције које теже, које прате Централну револуцију потчињене или марионетске револуције ривалске револуције, нпр. Југославија и Кина после 1969.

Централне и подређене револуције могу се међусобно војно подржавати, као што су то чинили СССР, Куба, Ангола, Етиопија, Никарагва и други марксистички режими 1970-их и 1980-их.

Даља димензија Кацове типологије је да су револуције или против (антимонархистичка, антидиктаторска, антикапиталистичка, антикомунистичка, антидемократска) или за (профашизам, пролиберализам, прокомунизам, пронационализам итд.). У последњим случајевима, прелазни период је често неопходан да би се одлучило у ком правцу ће се кренути.

Периодизација Не постоји консензус о комплетној листи револуционарних таласа. Конкретно, научници се не слажу око тога колико би идеологије различитих догађаја требало да буду сличне да би се груписале као део једног таласа и током којег периода се може сматрати да се талас дешава – на пример, Марк Н. Кац је расправљао о „марксистичко-лењинистичком таласу“ који је трајао од 1917. до 1991. и „фашистичком таласу од 1922 до 1945. „антикомунистичког таласа“ само у периоду од 1989. до 1991. године.

Пре 19. века мини| Револуције 1848—1849.

Републикански таласи у Риму (509. п. н. е.), Атини (508. п. н. е.), и Картагини ( 480. п. н. е.). Друга реформација (1566–1609), укључујући побуну у Холандији и Други и Трећи верски рат у Француској. Џихадистички ратови у западној Африци у 16. веку. Тридесетогодишњи рат (1618–1648), укључујући калвинистичке устанке и Хугенотске ратове у Француској.Colin A. Beck, Атлантске револуције које су се догодиле крајем 18. века, укључујући Америчку револуцију (1776), Француску револуцију (1789), Хаићанску револуцију (1791), Батавску револуцију (1795) и Ирски устанак 1798.Laurence Cox and Alf Gunvald Nilson, "What Makes a Revolution?", Ceasefire, 30 September 2014

19. век

Латиноамерички ратови за независност, укључујући различите шпанско-америчке ратове за независност 1810–1826, често су сматрани инспирисаним, барем делимично, америчком и француском револуцијом у смислу њихове либералне просветитељске идеологије и циљева, рачунају се као други део Атлантског таласа. Револуције из 1820, такође побуна децембриста 1825 у Русији и Грчки рат за независност. Револуције из 1830. године, као што су Јулска револуција у Француској и Белгијска револуција или Новембарски устанак против руске власти у Пољској. Револуције 1848. широм Европе, након Фебруарске револуције у Француској. Велика источна криза, укључујући Невесињска пушка, Априлски устанак, устанак у Разловцима и Критску буну.

20. век мини| Протести против рата у Вијетнаму у Бечу, 1968

Револуције 1905–1911. након Руско-јапанског рата, укључују Руску револуцију 1905, Аргентинску револуцију 1905, Персијску уставну револуцију, Младотурску револуцију, Гоуди пуч, Монашку револуцију, Револуцију 5. октобра 1910. у Португалији, Мексичку револуцију, и Синхајску револуцију у Кини укључујући национализам, конституционализам, модернизацију, и/или републиканизам усмерени на аутократију и традиционализам. Револуције 1917–1923 крајем Првог светског рата, укључују Руску револуцију појаву међународног савеза комунистичких партија у Коминтерни предвођени Совјетским Савезом (почетак марксистичког револуционарног таласа), колапс Немачког царства, Аустроугарске и Османског царства резултирајући оснивањем Југославије, Чехословачке и независне Пољске и Аустрије; први протест Индијског покрета за независност које је организовао Махатма Ганди, Кемалистичка револуција у Турској; Египатска револуција 1919, Арапска побуна, Ускршњи устанак и Ирска Слободна Држава; као и друге националистичке, популистичке и социјалистичке побуне и протесте широм света. Талас фашистичке револуције, који је почео у Италији 1922, укључујући Португалску револуцију 1926, Јапан од 1931, Немачка од 1933, Грчка од 1936, и Шпански грађански рат. Револуције из Другог светског рата (19431949), укључујући Грчки грађански рат, Француски покрет отпора и Народноослободилачка борба народа Југославије. Индокинески ратови су комунистичке револуције у Источној Азији и Југоисточној Азији укључују Индонежански рат за независност из 1945. Деколонизација Африке били су таласи револуције у Африци, који су се појавили 1970-их, укључују комунистичке револуције и просовјетски државне ударе у Сомалији, Републици Конго, Бенин и Етиопији, и борбу комунистичких партија које су биле савезничке под Конференцијом националистичких организација португалских колонија против Португалског царства у Португалском колонијалном рату. Арапски националистички покрет: револуције у Египту 1952; Ираку 1958, 1963 и 1968; Алжиру 1962; Северном Јемену 1962; Сирији 1963; Судану and Либији, 1969. Централни режим у овом случају био је Египат, инспирисан посебно од стране Гамала Абдела Насера. Након "тајног говора" Никите Хрушчова који је осудио Стаљина у фебруару 1956, источни блок је захватио талас политичких преокрета. У Пољској је раднички устанак у Познању довео до великих политичких промена касније те године, пошто је дугогодишња стаљинистичка стара гарда Пољске уједињене радничке партије била принуђена са власти у корист новог, независнијег комунистичког руководства. Прореформски покрети у Мађарској, делимично инспирисани пољским превратима, убрзо су избили у Мађарску револуцију 1956, велики народни устанак против режима у Будимпешти који је подржавао Совјетски Савез и који је брутално угушен. У Румунији је такође постојао нови прореформски покрет који је угушен. Црни покрет моћи и покрет за грађанска права су успешне протесте против владине и приватне дискриминације. Непрекидни немири у афроамеричким заједницама довели су до нереда у више градова током "Дугог, врелог лета 1967." and и разних нереда 1968. након убиства Мартина Лутера Кинга. На Тринидаду је Револуција црне моћи била успешна. Протести 1968. видели су омладинске покрете широм света који подржавају противљење умешаности САД у рат у Вијетнаму и друге левичарске циљеве, светску контракултуру шездесетих година и Нова левица инспирисали су протесте и револуцију у комунистичком свету и капиталистичком свету, укључујући Прашко пролеће, Маова културна револуција у Кини, и Протести у Француској у мају 1968; ово последње довело је до Вернеров извештај о европској монетарној унији. Централноамеричка криза довела је до тога да је социјалистички покрет преузео власт у Никарагванској револуцији и левичарским народним устанцима у Салвадору и Гватемали. Деценија религијских фундаменталистичких револуција, углавном од 1977. до 1987, укључујући шиитску Иранску револуцију из 1979, ревизионистички ционизам и неоционизам, поновно увођење муслиманског братства у Египту и остали исламистички покрети као што су Ал-Џама'а ал-Исламија током Корективне револуције, Пакистански војни удар 1977. што је означио крај владавине Пакистанске народне странке и почетак Исламизације у Пакистану, имплементацију Закона из септембра 1983. у Судану, и прва Ликудска власт у Израелу 1977; Хришћански десничарски и хришћански ционистички покрети, углавном у САД-у, и Хиндутва Џаната партије, касније Индијска народна партија, у Индији, основана 1977. Осамдесетих година, Ал Каида, основана 1988; Хамас, основан 1987; Исламско јединство авганистанских муџахедина, основано 1981 или 1985; Лашкар-е-Таиба основана у Пакистану у 1987. Модерна верзија Талибана почела је 1994. Револуције 1989. и распад Совјетског Савеза до краја 1991, чиме је окончан марксистички револуционарни талас, што је довело до тога да су Русија и 14 земаља прогласиле своју независност од Совјетског Савеза: Азербејџан, Белорусија, Грузија, Естонија, Јерменија, Казахстан, Киргистан, Летонија, Литванија, Молдавија, Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан и Украјина. Комунизам су убрзо напустиле друге земље, укључујући Авганистан, Албанију, Анголу, Бенин, Бугарску, Етиопију, Источну Немачку, Југославију, Јужни Јемен, Камбоџу, Мађарску, Монголију, Мозамбик, Пољску, Републику Конго, Румунију, Сомалију и Чехословачку.Mark N. Katz, "Cycles, waves and diffusion", in: Jack A. Goldstone, The Encyclopedia of Political Revolutions, Апартхејд у Јужноафричкој Републици, Југославија и Чехословачка такође су пропали почетком 1990-их. Розе талас у Латинској Америци трајао је од 1999. до касних 2000-их.

21. век

Обојене револуције били су различити сродни покрети који су се развили у неколико друштава у бившем Совјетском Савезу и на Балкану током раних 2000-их. Између 2009. и 2014. било је револуција или масовних протеста у арапском свету, Исланду, Мадагаскару, Ирској, Ирану, Тајланду, Киргистану, Грчкој, Шпанији, Чилеу, Малдивима, Калифорнији, Кини, Израелу, Азербејџану, Јерменији, Ројави, Мексику, Уједињеном Краљевству, Турској, Француској, Украјини, Венецуели, Буркини Фасо и Хонг Конгу. У овом периоду се такође формира покрет Окупација на Западу и аутодефенса у Мексику.