Принц Алберт Виктор, војвода од Кларенса и Авондејла (Алберт Виктор Кристијан Едвард; ; Виндзор, 8. јануар 1864 — Норфок, 14. јануар 1892), био је најстарије дете принца и принцезе од Велса (касније краља Едварда VII и краљице Александре). Од свог рођења био је други у реду за наслеђивање британског престола, али није постао краљ нити принц од Велса јер је преминуо пре свог оца и баке по оцу, краљице Викторије.

Алберта Виктора су чланови његове породице и многи каснији биографи називали Еди. Као млад, пуно је путовао светом као кадет Краљевске морнарице, а као одрастао човек придружио се Британској војсци, али није обављао активне војне дужности. Након два неуспешна удварања, крајем 1891. године верио се са својом рођаком из другог колена, принцезом Викторијом Мери од Тека. Неколико недеља касније, преминуо је током велике пандемије. Мери се касније удала за његовог млађег брата, будућег краља Џорџа V.

Интелигенција, сексуалност и ментално здравље Алберта Виктора били су предмет спекулација. Гласине из његовог времена доводиле су га у везу са скандалом у улици Кливленд, који је укључивао хомосексуални бордел.. London; New York, Verso. Међутим, нема коначних доказа да је икада био тамо или да је био хомосексуалац.. W. H, Неки аутори су тврдили да је он био серијски убица познат као Џек Трбосек или да је био умешан у убиства, али савремени документи показују да Алберт Виктор није могао бити у Лондону у време убистава, те се та тврдња у великој мери одбацује.

Биографија

Младост Алберт Виктор је рођен два месеца превремено, 8. јануара 1864. године, у Фрогмор Хаусу у Виндзору. Био је прво дете Алберта Едварда, принца од Велса, и његове супруге Александре од Данске. По жељи своје баке, краљице Викторије, добио је име Алберт Виктор по краљици и њеном покојном супругу, принцу Алберту. Као унук владајућег британског монарха по мушкој линији и син принца од Велса, од рођења је званично носио титулу Његово Краљевско Височанство, принц Алберт Виктор од Велса. Крштен је као Алберт Виктор Кристијан Едвард у приватној капели Бакингамске палате 10. марта 1864. године, од стране надбискупа од Кентерберија, Чарлса Лонглија, али је неформално био познат као Еди.

Образовање thumb|right|Алберт Виктор, фотографисао Александар Басано, 1875. Када је Алберт Виктор имао нешто мање од седамнаест месеци, у јуну 1865. године рођен је његов брат, принц Џорџ од Велса. Због мале разлике у годинама, заједно су се образовали. Године 1871, краљица је именовала Џона Нила Далтона за њиховог тутора. Принчеви су имали строг програм који је укључивао игре, војне вежбе и академске предмете. Далтон је приметио да је ум Алберта Виктора „ненормално успорен“.Letter from Dalton in the Royal Archives, 6 April 1879, quoted in Cook,

Иако је научио да говори матерњи језик своје мајке, дански, његов напредак у другим језицима и предметима био је спор. Сер Хенри Понсонби је сматрао да је Алберт Виктор можда наследио мајчину наглувост. Принц никада није показао изузетне интелектуалне способности. Могућа физичка објашњења за његову непажњу у настави укључују нападе губљења свести или последице превременог рођења, које могу довести до тешкоћа у учењу. Леди Џералдин Сомерсет кривила је Далтона за његово слабо образовање, сматрајући га неинспиративним учитељем.

Разматрано је раздвајање браће током остатка њиховог образовања, али је Далтон саветовао принца од Велса да их не раздваја јер је „принцу Алберту Виктору била потребна стимуланс присутности принца Џорџа као подстицај за рад“. Године 1877. обојица су уписани у Краљевску морнаричку обуку на броду HMS Britannia. Студирање су започели два месеца касније од осталих кадета јер је Алберт Виктор оболео од тифуса, који је лечио сер Вилијам Гал. Далтон је био са њима као капелан брода.

Године 1879, после великих консултација између краљице, принца од Велса и владе, краљевски принчеви су послати као кадети на трогодишњу светску турнеју бродом HMS Bacchante. Алберт Виктор је на свој шеснаести рођендан добио чин мидшипмена. Посетили су Америку, Фокландска острва, Јужну Африку, Аустралију, Фиџи, Далеки исток, Сингапур, Цејлон, Аден, Египат, Свету земљу и Грчку, а у Јапану су добили тетоваже. По повратку у Британију, Алберт Виктор је имао осамнаест година.

Године 1883, браћа су раздвојена; Џорџ је наставио службу у морнарици, док је Алберт Виктор уписао Тринити колеџ у Кембриџу. У Баћелоров Хаусу, у Сандрингему, очекивало се да се интензивно припрема у друштву Далтона, француског инструктора Мосије Хуа и новоименованог тутора Џејмса Кенета Стивена. Неки биографи су тврдили да је Стивен био мизогиниста, иако је то недавно доведено у питање,а могуће је да је осећао емотивну повезаност са Албертом Виктором, али да ли су његова осећања била отворено хомосексуална остаје нејасно. Стивен је у почетку био оптимистичан у вези са подучавањем принца, али до тренутка када је требало да се преселе у Кембриџ, закључио је: „Мислим да он не може имати значајне користи од похађања предавања у Кембриџу... Он једва да разуме значење речи 'читати'“., quoting from correspondence in the Royal archives Z 474/63.

На почетку новог семестра у октобру, Алберт Виктор, Далтон и поручник Хендерсон са брода Bacchante преселили су се у Невилово двориште на Тринити колеџу, које је обично било резервисано за смештај професора, а не студената. Принц је показивао мало интересовања за интелектуалну атмосферу и био је ослобођен испита, иако се укључио у студентски живот. Упознао је Оскара Браунинга, познатог професора који је организовао забаве и „показивао наклоност оним студентима који су били лепи и привлачни“, као и Алфреда Фрипа, Далтоновог кума, који је касније постао његов лекар и краљевски хирург. Није познато да ли је имао било каква сексуална искуства у Кембриџу, али партнери оба пола били су му доступни.

У августу 1884. године, провео је извесно време на Универзитету у Хајделбергу учећи немачки језик, пре него што се вратио у Кембриџ. Напустио је Кембриџ 1885. године, где је већ служио као кадет у 2. батаљону Универзитета у Кембриџу, а убрзо је именован за официра у 10. хусарској регименти. Године 1888. додељена му је почасна диплома од стране универзитета.

Један од инструктора Алберта Виктора је рекао да је учио слушањем, а не читањем или писањем, и да није имао потешкоћа у памћењу информација.Major Miles quoted in Aronson, p. 81, Cook, p. 123 and Harrison, Међутим, принц Џорџ, војвода од Кембриџа, имао је мање повољно мишљење о њему, назвавши га „непоправљивом и неисцељивом ленчугом“. Принцеза Аугуста од Кембриџа такође је била омаловажавајућа, назвавши га: „si peu de chose“ [тако мала ствар].

Већи део времена које је Алберт Виктор провео на дужности у Олдершоту било је посвећено војним вежбама, које није волео, мада је уживао у игрању пола. Положио је своје испите и у марту 1887. године био је распоређен у Хаунслоу, где је унапређен у чин капетана. Имао је више јавних обавеза, посетио је Ирску и Гибралтар и свечано отворио висећи мост у Хамерсмиту.

Што се тиче његовог приватног живота, један од пријатеља из детињства Алберта Виктора касније је рекао да је био незанимљив: „његови братски официри су рекли да би волели да га уведу у свет, али је он то одбијао“.Rev. William Rogers quoted in Bullock, Charles (1892). "Prince Edward: A Memory", p. 53, quoted by Aronson,

Скандал у улици Кливленд thumb|left|Алберт Виктор на фотографији Басана, око 1888. године У јулу 1889. године, Метрополитен полиција је открила мушки бордел којим је управљао Чарлс Хамонд у улици Кливленд у Лондону. Током полицијског испитивања, мушке проститутке и сводници открили су имена својих клијената, међу којима је био и лорд Артур Сомерсет, високи адјутант принца од Велса. У то време, сви хомосексуални односи између мушкараца били су илегални, а клијенти су се суочавали са друштвеном осудом, кривичним гоњењем и, у најгорем случају, казном од две године затвора уз принудни рад.

Настали скандал у Кливленд стриту упрљао је углед других високих личности британског друштва, а гласине су кружиле високим круговима Лондона да је у њега умешан и члан краљевске породице, конкретно принц Алберт Виктор. Проститутке нису именовале Алберта Виктора, а претпоставља се да је адвокат лорда Сомерсета, Артур Њутон, измислио и проширио гласине како би скренуо пажњу са свог клијента.Channel 4. . Писма размењена између државног адвоката, сера Огастуса Стивенсона, и његовог помоћника Хамилтона Кaфа, садрже шифроване референце на Њутонове претње да ће умешати Алберта Виктора.Hyde, The Cleveland Street Scandal,

У децембру 1889. године, извештавано је да су принц и принцеза од Велса били „свакодневно изложени анонимним писмима најскандалознијег карактера“ која се односе на овај скандал. Принц од Велса је интервенисао у истрази; ниједан клијент никада није гоњен, а ништа што би оптужило Алберта Виктора није доказано. ,col. G. Сер Чарлс Расел је ангажован да прати ток случаја у име Алберта Виктора. (Canterbury, New Zealand), Volume XLVII, , 6 February 1890

Иако не постоје коначни докази за или против његове умешаности, нити да је икада посетио хомосексуални клуб или бордел, гласине и прикривање довеле су до тога да неки биографи спекулишу да је он посетио улицу Кливленд и да је „могуће бисексуалан, вероватно хомосексуалан“. Ово оспоравају други коментатори, од којих један тврди да је био „страствено хетеросексуалан“ и да су гласине о њему „помало неправедне“. Историчар Х. Монтгомери Хајд је написао: „Нема доказа да је био хомосексуалан или чак бисексуалан.“

Иако су енглеске новине избегавале да спомињу име Алберта Виктора у вези са случајем, новине на велшком језику, као и оне у колонијама и Америци, биле су мање уздржане. Њујорк тајмс га је исмевао називајући га „глупаком“ и „тупавим перверзним дечаком“ који „никада неће бити дозвољено да се попне на британски престо“. Према једном америчком извештају, када је у мају 1890. године одлазио са железничке станице Гар ди Нор у Паризу, Алберта Виктора је поздравила окупљена група Енглеза, али су га неки Французи звиждали и исмевали. Један новинар је питао да ли жели да коментарише „разлог свог изненадног одласка из Енглеске“. Према извештају, „Принчево жуткасто лице је поцрвенело, а очи су му изгледале као да ће искочити из дупљи“, док је један од његових сапутника укорио новинара због дрскости.

Сестра лорда Сомерсета, Лејди Вотерфорд, негирала је да њен брат зна било шта о Алберту Виктору. Писала је: „Сигурна сам да је дечак исправан као линија ... Артур уопште не зна како или где дечак проводи време ... верује да је дечак потпуно невин.“Blanche Beresford, Marchioness of Waterford to Reginald Brett, 2nd Viscount Esher, 31 December 1889, quoted in Aronson, p. 168 and Cook, Лејди Вотерфорд је такође веровала у Сомерсетовe тврдње о његовој невиности. У приватним писмима пријатељу лорду Ешеру, Сомерсет негира да директно зна било шта о Алберту Виктору, али потврђује да је чуо гласине и нада се да ће оне помоћи да се спречи гоњење. Писао је:

Додао је:

Гласине су опстајале; шездесет година касније званични биограф Џорџа V, Харолд Николсон, добио је информацију од лорда Годара, који је током скандала био дванаестогодишњи ученик, да је Алберт Виктор „био умешан у сцену мушког бордела и да је један адвокат морао да изврши кривоклетство да га ослободи. Адвокат је због свог преступа скинут са листе, али је касније враћен.“

Међутим, ниједан адвокат у овом случају није осуђен за кривоклетство или скинут са листе током скандала. Сомерсетов адвокат, Артур Њутон, осуђен је за опструкцију правде јер је помагао својим клијентима да побегну у иностранство, и осуђен на шест недеља затвора. Преко двадесет година касније, 1910. године, Њутон је привремено скинут са листе на дванаест месеци због професионалног прекршаја након што је фалсификовао писма другог клијента, озлоглашеног убице др Крипена. Године 1913, Њутон је трајно скинут са листе и осуђен на три године затвора због прибављања новца лажним представљањем.

Турнеја по Индији