Термин Митрохинова архива се односи на збирку рукописних белешки о тајним операцијама КГБ-а које обухватају период између тридесетих и осамдесетих година прошлог века, а које су састављене од стране архивисте КГБ-а Василија Митрохина. Белешке и информације је поделио са британском обавештајном службом почетком деведесетих. Митрохин, који је радио у седишту КГБ-а у Москви од 1956. до 1985. године, прво је понудио свој материјал Централној обавештајној агенцији САД (ЦИА) у Летонији, али су они та документа одбили као могуће фалсификате. Након тога, обратио се британској служби МИ6, која је организовала његово бекство из Русије.
Митрохин је тајно правио своје рукописне белешке преписујући архивска документа у периоду између 1972. и 1984. године, када је надгледао пресељење архиве Одељења за спољну обавештајну службу Прве главне управе КГБ-а из зграде Лубјанка у њихово ново седиште у Јасењеву. Када је пребегао у Уједињено Краљевство 1992. године, понео је архиву са собом, у шест пуних ковчега. О његовом бекству се ништа званично није знало све до 1999. године.
Званични историчар МИ5, Кристофер Ендрју, написао је две књиге, „Мач и штит“ (1999) и „Свет је ишао нашим путем: КГБ и битка за Трећи свет“ (2005), засноване на материјалу из Митрохинове архиве."Just How Intelligent" The Guardian, February 18, 2003 Књиге пружају детаље о многим тајним обавештајним операцијама Совјетског Савеза широм света. Такође пружају специфичне податке о Гају Бурџесу, британском дипломати који је имао релативно краткоу каријеру у МИ6, за кога се каже да је често био под утицајем алкохола; архива показује да је КГБ-у предао најмање 389 строго поверљивих докумената у првих шест месеци 1945. године, заједно са додатних 168 у децембру 1949. године.
Коришћење Митрохинове архиве није без ризика јер ови документи садрже само његове рукописне белешке, а оригинални документи или фотокопије никада нису били доступни за анализу ових белешки. Многи научници и дан данас остају скептични у погледу дефинисања контекста и аутентичности белешки.
Порекло белешки Василиј Никитич Митрохин је првобитно започео своју каријеру у Првој главној управи КГБ-а (Страна шпијунажа) у одељењу за тајне операције. Након Тајног говора који је одржао Никита Хрушчов у фебруару 1956. године, а у којем је осудио претходни режим Јосифа Стаљина, Митрохин је постао критичан према постојећем систему КГБ-а и премештен је из Оперативне службе у Архив.
Током година, Митрохин је постајао све више разочаран совјетским системом, посебно након прича о борбама дисидената и инвазији на Чехословачку 1968. године, што га је навело на доношење закључка да совјетски систем није способан за реформу.Christopher Andrew, "Vasili Mitrokhin" , The Guardian, 4 February 2004.
Крајем 1960-их, седиште КГБ-а у згради Лубјанка у центру Москве постајало је све пренасељеније, а председник КГБ-а, Јуриј Андропов је у међувремену одобрио изградњу нове зграде на периферији Москве у Јасењеву, која је требало да постане ново седиште Прве главне управе и свих страних операција.
Митрохину, који је у то време био начелник одељења за архиве, директор Прве дирекције, Владимир Крјучков, задао је задатак да изврши каталогизацију докумената и надгледа њихов уредан пренос у ново седиште. Пренос огромне архиве је на крају трајао преко 12 година. Започет је 1972. а завршен 1984. године.
Без знања Крјучкова и КГБ-а, док је каталогизовао документа, Митрохин је такође тајно ручно преписивао документа, правећи изузетно детаљне белешке, које је прокријумчарио у своју дачу на селу и стављао испод подних дасака. Митрохин се пензионисао из КГБ-а 1985. године, одмах након што је селидба завршена.
Током совјетске ере није покушао да контактира било коју западну обавештајну службу, али одмах након распада Совјетског Савеза 1991. године одлази у Летонију са копијама материјала из своје архиве и са њима је ушао у америчку амбасаду у Риги. Службеници Централне обавештајне агенције стационирани тамо нису га сматрали кредибилним извором инфирмација, закључивши да су копирани документи могли бити фалсификовани.
Затим је отишао у британску амбасаду, где је један млади дипломата видео његов потенцијал. Након још једног састанка месец дана касније са представницима МИ6 који су долетели из Велике Британије, уследиле су операције проналажења 25.000 страница докумената скривених у његовој сеоској кући, који су садржали детаље о операцијама КГБ-а у иностранству још од 1930-их.
Садржај белешки Белешке у Митрохиновој архиви тврде да је више од половине напредног оружја Совјетског Савеза било засновано на америчким дизајнима, да је КГБ прислушкивао телефон Хенрија Кисинџера док је био државни секретар САД (1973–1977) и да је имао шпијуне на у готово свим објектима америчких војних компанија.
У белешкама се такође наводи да је око 35 високих политичара у Француској радило за КГБ током Хладног рата. У Западној Немачкој, наводно се КГБ инфилтрирао у главне политичке странке, правосуђе и полицију. Наводно су извршене велике припреме за саботажу против САД, Канаде и других земаља у случају рата, укључујући и скривена складишта оружја припремљена за тај догађај; Митрохинове књиге су касније тврдиле да је неколико њих уклоњено или уништено од стране полиције, ослањајући се на Митрохинове информације.KGB in Europe, стр. 472-476
Истакнути шпијуни КГБ-а именовани у досијеима
Мелита Норвуд (1912–2005), под шифром HOLA, била је британска државна службеница. Имала је приступ државним тајнама док је радила у Британском удружењу за истраживање обојених метала између 1930-их и 1960-их, а које је било укључено у развој британског програма нуклеарног оружја.UK House of Commons, Hansard Debates, 21 Oct 1999; 587–594 Џон Сајмондс (1935–2017), под шифром SKOT, бивши детектив-наредник у Њу Скотланд Јарду, који је напустио Велику Британију под сумњом за корупцију почетком 1970-их, само да би га КГБ регрутовао у Африци.Andrew and Mitrokhin, The Mitrokhin Archive: The KGB in Europe and the West (London, 1999) стр. 559–563. По документима је описано да је радио за КГБ између 1971. и 1980. године. Рејмонд Флечер (1921–1991), под шифром PETER, британски новинар, а потом и посланик Лабуристичке странке од 1964. до 1983. године; такође се тврди да су га регрутовали Чешка тајна полиција и Централна обавештајна агенција.Ендрју, Митрохинов архив, стр. 526–527 Јосиф Григулевич (1913–1988), убица НКВД-а који је под лажним идентитетом служио као амбасадор Костарике у Италији и Југославији од 1952. до 1954. године. Био је задужен за неуспели план атентата на југословенског лидера Јосипа Броза Тита. Роберт Липка (1945–2013), бивши службеник у Националној безбедносној агенцији који је крајем 1960-их предао поверљиве документе КГБ-у. Липка је негирао своју умешаност све до последњих тренутака пре него што је његово суђење требало да почне 30 година касније, када су тужиоци открили да је главни сведок против њега бивши архивар КГБ-а.KGB in Europe, стр. 23-24 Салад Габејре Кедије (1933–1972), под шифром OPERATOR, члан Врховног револуционарног савета Сомалије који је преузео власт у земљи након државног удара 1969. године, званично проглашен за „Оца револуције“ пре него што је погубљен у борби за власт која се догодила три године касније.
Латиноамерички лидери оптужени да су доушници или агенти КГБ-а Кристофер Ендрју наводи да се у Митрохиновој архиви налази неколико латиноамеричких лидера или чланова левичарских партија оптужених да су доушници или агенти КГБ-а. На пример, вођа сандиниста који су преузели власт у Никарагви 1979. године, Карлос Фонсека Амадор, описан је као „поуздани агент“ у досијеима КГБ-а. Николај Леонов је био заменик директора Латиноамеричког одељења КГБ-а између 1968. и 1972. године. Године 1998. одржао је предавање у којем је негирао ове тврдње. Између осталог, Леонов је тврдио да КГБ није позван да регрутује чланове из комунистичких или других левичарских партија.
Леонов је тврдио да се спријатељио са многим Латиноамериканцима, укључујући и неке лидере, и да су он и други Совјети подржавали борбе левичарских група. Али он појашњава да људима није дао до знања да је агент КГБ-а и да његови односи са њима нису укључивали обавештајне податке.
Личности са Блиског истока оптужене да су доушници или агенти КГБ-а У септембру 2016. године, рад два истраживача (др И. Гинора и Г. Ремеза) навео је како је Махмуд Абас (такође познат као „Абу Мазен“), председник Палестинске националне управе, радио за совјетску обавештајну агенцију. Према објављеном документу из Митрохинове архиве, под називом „Развој КГБ-а – Година 1983“, Абас је очигледно радио под шифрованим именом „Кротов“, почев од раних осамдесетих.
Успостављање и подршка комунистичким владама Према Митрохиновим белешкама, совјетске безбедносне организације су играле кључну улогу у успостављању марионетских комунистичких влада у Источној Европи и Авганистану. Стратегија је подразумевала употребу масовне политичке репресије и успостављање подређених тајних полицијских служби на окупираним територијама.
Директор КГБ-а, Јуриј Андропов, лично је схватао сузбијање антикомунистичких ослободилачких покрета. Године 1954. постао је совјетски амбасадор у Мађарској и био је присутан током Мађарске револуције 1956. године.
Андропов је одиграо кључну улогу у гушењу Мађарске револуције. Убедио је невољног Никиту Хрушчова да је војна интервенција неопходна.The KGB in Europe, стр. 327 Са друге стране, убедио је Имреа Нађа и остале лидере да совјетска влада није наредила напад на Мађарску, док је напад заправо почињао. Мађарске вође су ухапшене, а Нађ је погубљен.
Током Прашког пролећа у Чехословачкој, Андропов је био снажан заговорник „екстремних мера“. Наредио је фабриковање лажних обавештајних података не само за јавну употребу, већ и за совјетски Политбиро. „КГБ је подстакао страх да би Чехословачка могла постати жртва агресије НАТО-а или пуча.“ У том тренутку, совјетски обавештајни официр Олег Калугин јавио је из Вашингтона да је добио приступ „апсолутно поузданим документима који доказују да ни ЦИА нити било која друга агенција нису манипулисале чехословачким реформским покретом.“ Међутим, Калугинове поруке су уништене јер су противречиле теорији завере коју је измислио Андропов. Наредио је спровођење многих активних мера, које су биле познате као операција ПРОГРЕС, усмерених против реформатора у Чехословачкој.The KGB in Europe, стране 328, 334-335
Подршка милитантним организацијама и терористима Публикације Ендруа и Митрохина укратко описују историју Палестинског вође, Јасера Арафата, који је успоставио блиску сарадњу са румунском службом Секуритате и КГБ-ом почетком 1970-их. КГБ је пружао тајну обуку герилцима. Међутим, главне активности КГБ-а и пошиљке оружја су каналисане преко Вадија Хадада, који је обично боравио у КГБ дачи БАРВИХА-1 током својих посета Совјетском Савезу. Предвођена Карлосом Шакалом, група бораца је извршила напад на канцеларију Организације земаља извозница нафте у Бечу 1975. године. КГБ је унапред обавештен о овој операцији „готово сигурно“.The KGB and the Battle for the Third World, pages 250–253
Реакције Коришћење Митрохинове архиве са собом носи ризик јер ови документи садрже само рукописне белешке Митрохина и никада нису доступни оригинални документи или фотокопије за анализу ових белешки. Многи научници остају скептични у погледу контекста и аутентичности Митрохинових белешки.