мини|Проценат Пољака (укључујући Кашубе) који живе на територијама бивше Пољско-литванске заједнице, Пољски коридор (немачки: Polnischer Korridor; пољски: Korytarz polski), такође познат као Померански коридор, била је територија која се налазила у региону Померелија (Померанско војводство, Источна Померанија), која је Другој пољској републици омогућавала приступ Балтичком мору, делећи на тај начин највећи део Вајмарске Немачке од покрајине Источна Пруска. На свом најужем делу, пољска територија је имала свега 30 километара ширине. Слободни град Гдањск (сада пољски градови Гдањск, Сопот и околна подручја), смештен источно од коридора, био је полунезависан град-држава у којем се говори немачки језик, а није био део ни Немачке ни Пољске, иако је био уједињен са овом другом кроз наметнуту унију која је обухватала царину, пошту, спољну политику, железнице и одбрану.
Након што је Пољска изгубила Западну Померанију од Немачке крајем 13. века, подручје Источне Помераније са стратешки важном луком Гдањск остало је уска трака земље која је Пољској давала приступ Балтичком мору и понекад се називала и Померанским коридором.A History of Western Civilization: Then came the acquisition of Prussia (separated from Brandenburg by the "Polish corridor") page 382, author Roland N. Stromberg Dorsey Press 1969.
Терминологија Према речима немачког историчара Хартмута Букмана, термин коридор први су употребили пољски политичари,Hartmut Boockmann, Ostpreussen und Westpreussen, Siedler 2002, p. 401, док пољски историчар Гжегож Лукомски пише да је израз сковала немачка националистичка пропаганда током двадесетих година прошлог века. (in Polish) На међународном нивоу, термин се већ користио у енглеском језику у марту 1919. године и без обзира на његово порекло, постао је широко распрострањен термин у енглеском језику.. "Polish Corridor: International term for Poland's access to the Baltic in 1919—1939.". Greenwood Publishing Group, 1994, : contains an abundant collection of contemporary sources using Polish or Danzig Corridor
Еквивалентни немачки термин је . Пољски називи укључују („пољски коридор“) и („Гдањски коридор“); међутим, помињање региона као коридора пољске дипломате у међуратном периоду сматрале су увредљивим. Међу најоштријим критичарима термина коридор био је пољски министар спољних послова Јозеф Бек, који је у свом говору у Сејму (пољском парламенту) 5. маја 1939. године рекао: „Инсистирам да се користи термин Поморско војводство. Реч коридор је вештачка идеја, јер је ова земља вековима била пољска, са малим процентом немачких досељеника. Пољаци су регион обично називали („Гдањска Померанија“, "Померелија“) или једноставно („Померанија“), или као („ Поморско војводство “), што је био административни назив за регион.
Историја подручја
Историјска популација Вероватно најранији подаци пописа о етничкој и националној структури Западне Пруске (укључујући подручја која су касније чинила коридор) датирају из 1819. године.
Карл Андре, у књизи (Лајпциг, 1831. година), даје процему укупног број становника Западне Пруске од 700.000 — укључујући 50% Пољака (350.000), 47% Немаца (330.000) и 3% Јевреја (20.000).
Подаци из 19. и са почетка 20. века показују следеће етничке промене у четири главна округа коридора (Пук и Вејхерово на обали Балтичког мора; Картузи и Косћежина између покрајине Померанија и слободног града Гдањска):
Савезнички планови за коридор после Првог светског рата Током Првог светског рата, обе стране су се бориле за подршку Пољске, а лидери те земље су заузврат активно тражили подршку од обе стране. Роман Дмовски, бивши посланик у руској Државној думи и вођа покрета <i id="mwAh0">Ендеција</i>, био је посебно активан у тражењу подршке од савезника. Дмовски је тврдио да независној Пољској треба приступ мору из демографских, историјских и економских разлога. Тврдио је да Пољска без приступа мору никада не може бити истински независна. Након рата , Пољска је требало да буде поново успостављена као независна држава. Пошто пољска држава није постојала од Бечког конгреса, територија будуће републике морала је бити дефинисана.
Давање Пољској излаза на море била је једна од гаранција које је предложио председник Сједињених Држава Вудро Вилсон у својих Четрнаест тачака у јануару 1918. године. Тринаеста Вилсонова тачка је формулисана на следећи начин:Требало би основати независну пољску државу која би обухватала територије насељене несумњиво пољским становништвом, којој би требало да буде осигуран слободан и безбедан приступ мору, а чија би политичка и економска независност и територијални интегритет требало да буду гарантовани међународним пактом.Следећи аргументи су били употребљени:
Етнографски разлози мини|Етничка структура источних региона Пруске у периоду 1817–1823. мини|Пољаци у Краљевини Пруској током 19. века: , Етничка ситуација је била један од разлога за враћање подручја обновљеној Пољској држави.The Danzig Dilemma; A Study in Peacemaking by Compromise – , John Brown Mason, Већину становништва у том подручју чинили су Пољци. Како је наведено у извештају пољске комисије Врховном савету савезника 12. марта 1919: „Коначно, мора се признати чињеница да би 600.000 Пољака у Западној Пруској по било ком алтернативном плану остало под немачком влашћу“. Такође, Дејвид Хантер Милер из групе стручњака и академика председника Вудроа Вилсона (познате као Истрага) забележио у свом дневнику са Париске мировне конференције: „Ако Пољска на овај начин не обезбеди приступ мору, 600.000 Пољака у Западној Пруској остаће под немачком влашћу, а 20.000.000 Пољака у самој Пољској вероватно ће имати само отежан и несигуран комерцијални излаз“. Пруски попис становништва из 1910. године показао је да је у региону било 528.000 Пољака (укључујући западнословенске Кашубе, који су подржали пољске националне листе на немачким изборимаPołożenie mniejszości niemieckiej w Polsce 1918–1938; стр. 183, Stanisław Potocki – 1969), у поређењу са 385.000 Немаца (укључујући војнике и званичнике стациониране у том подручју). Покрајина Западна Пруска је у целини имала између 36% и 43% етничких Пољака у 1910. години. Узрок за неслагање у коначном проценту зависности од извора (нижи број се директно заснива на подацима немачког пописа из 1910. године, док се већи број заснива на прорачунима према којима се велики део тих људи који су се у званичном попису рачунали као католички Немци заправо идентификовао да припада Пољацима). Пољаци нису желели да пољско становништво остане под контролом немачке државе, која је у прошлости третирала пољско становништво и друге мањине као грађане другог редаA History of Modern Germany, 1800–2000 стр. 130, Martin Kitchen Blackwell Publishing 2006 и тежила германизацији. Како ке професор Луис Бернштајн Намијер (1888–1960)рођен у породици јеврејског порекла у Лублинској губернији ( Руско царство, бивши Конгрес Пољска ) и касније британски држављанин, бивши члан Британске обавештајне службе током Првог светског рата и британске делегације на Версајској конференцији, познат по свом антипољском и антинемачком ставу, написао у Манчестер Гардијану 7. новембра 1933: „Пољаци су нација Висле, а њихова насеља се протежу од извора реке до њеног естуара.“ ... Једино је праведно да захтев речног слива превлада над захтевом приморја.“
Економски разлози Пољаци су сматрали да би без директног приступа Балтичком мору економска независност државе била илузорна. Око 60,5% пољског увоза и 55,1% извоза је пролазило кроз ово подручје. У извештају Пољске комисије поднетом Врховном савету савезника наводи се:1.600.000 Немаца у Источној Пруској може бити адекватно заштићено обезбеђивањем слободе трговине преко коридора, док би било немогуће пружити адекватан излаз становницима нове пољске државе (која броји 25.000.000) ако би тај излаз морао бити гарантован преко територије стране и вероватно непријатељске силе.Уједињено Краљевство је прихватило ову аргументацију. Укидање Пољског коридора би укинуло економску способност Пољске да се одупре зависности од Немачке. Као што је Луис Бернштајн Намијер, професор модерне историје на Универзитету у Манчестеру, познат и по својој „легендарној мржњи према Немачкој“ и германофобији , као и по свом антипољском ставу усмереном против онога што је дефинисао као „агресивни, антисемитски и ратнохушкачки империјалистички“ део Пољске, написао у новинском чланку 1933. године:Читав пољски транспортни систем је ишао ка ушћу Висле. ... 90% пољског извоза долазило је из њених западних покрајина. ... Пресецање коридора значило је мању ампутацију за Немачку; његово затварање би значило дављење за Пољску.До 1938. године, 77,7% пољског извоза је одлазило или преко Гдањска (31,6%) или новоизграђене луке Гдиња (46,1%)
Мишљење истраге Дејвид Хантер Милер је у свом дневнику са Париске мировне конференције забележио да је проблем пољског приступа мору веома тежак јер је остављање целе Померелије под немачком контролом значило одсецање милиона Пољака од њихових трговинских канала и остављање неколико стотина хиљада Пољака под немачком влашћу, док је одобравање таквог приступа значило одсецање Источне Пруске од остатка Немачке. Истрага је препоручила да се и Коридор и Гдањск директно уступе Пољској.
На крају, препоруке Истраге су само делимично спроведене: већи део Западне Пруске је дат Пољској, али је Гдањск добио статус слободног града.
Укључење у Другу пољску републику Током Првог светског рата, Централне силе су протерале руске царске трупе из Конгресне Пољске и Галиције, што је претходно било дефинисно Брест-Литовским споразумом од 3. марта 1918. године. Након војног пораза Аустро-Угарске, независна Пољска република је проглашена у западној Галицији 3. новембра 1918. године, истог дана када је Аустрија потписала примирје. Слом Западног фронта царске Немачке и касније повлачење њених преосталих окупационих снага након Компјењског примирја 11. новембра омогућили су републици коју су предводили Роман Дмовски и Јозеф Пилсудски да преузме контролу над некадашњим конгресно-пољским областима. Такође у новембру, револуција у Немачкој приморала је кајзера Вилхелма II на абдикацију и отворила пут успостављању Вајмарске републике. Почев од децембра, Пољско-украјински рат проширио је територију Пољске републике тако да обухвати Волињу и делове источне Галиције, док је истовремено немачка покрајина Позен (где је чак и према немачком попису из 1910. године 61,5% становништва било Пољска) била одсечена Великопољским устанком, који је успео да припоји већи део територије покрајине Пољској до јануара 1919. године. Ово је навело Ота Ландсберга и Рудолфа Брајтшајда из Вајмарске државе да позову на оружане снаге како би се обезбедиле преостале источне територије Немачке (од којих су неке садржавале значајне пољске мањине, првенствено на бившим пруским територијама). Позиву се одазвао министар одбране Густав Носке, који је декретом издао подршку за прикупљање и распоређивање добровољачких снага за обезбеђивање Источне Пруске, Шлеске и округа Неце.
Париска мировна конференција је отворена 18. јануара 1919. године, а резултирала је нацртом Версајског уговора 28. јуна 1919. године. Чланови 27 и 28 споразума одређивали су територијални облик коридора, док су чланови од 89-ог до 93-ег одређивали транзит, држављанство и питања имовине. Према одредбама Версајског споразума, који је ступио на снагу 20. јануара 1920. године, коридор је успостављен као приступ Пољске Балтичком мору са 70% распуштене провинције Западна Пруска, која се састојала од малог дела Помераније са око 140 километара обале, укључујући полуострво Хел, односно 69 километара без њега.