мини|250x250п|Необична долина је подручје негативног емоционалног одговора на роботе који изгледају „скоро” људски. Покрет појачава емоционални одговор. Необична долина (, ) је хипотетички психолошки и естетски феномен који описује однос између степена сличности неког објекта са људским бићем и емоционалне реакције коју тај објекат изазива код посматрача. Према хипотези о необичној долини, ентитет који изгледа готово као човек може изазвати осећај језе или нелагодности код гледалаца. Овај феномен се уочава у областима као што су роботи, 3D рачунарска анимација и реалистичне лутке. Са порастом употребе дигиталних технологија као што су виртуелна стварност, проширена стварност и фотореалистична компјутерска анимација, појам „необичне долине“ све чешће се помиње и разматра, што доприноси његовој прихваћености и реалистичности као конструкта.
Етимологија У контексту роботике, професор Масахиро Мори први је увео овај појам 1970. године у својој књизи Bukimi No Tani (不気味の谷), дефинишући га као bukimi no tani genshō (不気味の谷現象, у досл. преводу: „феномен необичне долине“). Израз bukimi no tani дословно је преведен као uncanny valley у књизи Robots: Fact, Fiction, and Prediction из 1978. године, ауторке Јасје Рајхардт.
С временом, овај превод је довео до ненамерне повезаности појма са психоаналитичким концептом „необичног“ (), који је установио Ернст Јенч у свом есеју из 1906. године О психологији необичног (), а који је потом критички разрадио и проширио Зигмунд Фројд у свом есеју Das Unheimliche из 1919. године.
Хипотеза мини|249x249п|У експерименту који је укључивао робота који личи на човека, човек који је сличан човеку изазвао је највећи степен активности неурона огледала. Моријева првобитна хипотеза наводи да се емоционални одговори посматрача на робота постепено побољшавају и постају емпатичнији како изглед робота све више подсећа на људски. Међутим, када робот достигне ниво изгледа који је готово људски, реакција се нагло мења у снажну одбојност. Са даљим повећањем реалистичности, када робот постане тешко разлучив од човека, емоционална реакција поново постаје позитивна и приближава се нивоу емпатије који се јавља у међуљудским односима.
Када се овај однос прикаже графички, реакције показују нагли пад, а затим нагли пораст у области у којој је антропоморфизам најближи стварности, отуда и назив „долина“.
Овај интервал одбојности који се јавља у присуству робота чији изглед и покрети стоје између „делимично људског“ и „потпуно људског“ ентитета назива се ефекат необичне долине. Назив одражава идеју да робот који готово изгледа као човек може деловати претерано „чудно“ неким људима, изазвати осећај необичности и тиме онемогућити емпатичку реакцију неопходну за продуктивну интеракцију између човека и робота.
Теоријска основа Бројне теорије су предложене ради објашњења когнитивних механизама који стоје иза појаве необичне долине:
Избор партнера: Аутоматски, подстицајем изазвани негативни одговори на необичне стимулусе могу бити последица еволутивно развијеног механизма за избегавање партнера с ниском плодношћу, лошим хормоналним здрављем или ослабљеним имунитетом. Ови недостаци се често процењују на основу видљивих особина лица и тела. Свесност о смртности: Контакт са „необичним“ роботима изазива подсвесни страх од смрти и активира културне механизме одбране. Делимично расклопљени или деформисани андроиди могу подсетити на телесну смртност, заменљивост или губитак контроле над телом. Избегавање патогена: Стимулуси који делују „необично“ могу активирати когнитивни механизам за избегавање болести, јер се дефекти у изгледу човекоидних бића тумаче као знак болести, што изазива гађење. Соритски парадокси: Бића која имају мешавину људских и нељудских особина доводе у питање категоријску разлику између „људског“ и „нељудског“, што нарушава наш осећај људског идентитета. Кршење људских норми: Када биће делује скоро као човек, али не у потпуности, активира се ментална представа о другом човеку. Недостаци у изгледу или понашању се наглашавају, што доводи до осећаја необичности. Ово је повезано с теоријом перцептивне неизвесности и предиктивног кодирања. Сукобљени перцептивни сигнали: Неусклађеност између визуелних и моторичких особина, људолики изглед уз роботске покрете, изазива когнитивни сукоб и психолошку нелагоду сличну когнитивној дисонанци. Истраживања показују да су људи дуже процењивали лица која се налазе у необичној долини, што указује на когнитивни напор при категоризацији. Ипак, није јасно да ли је овај сукоб узрок емоционалне реакције. Претња људској јединствености: Роботи који веома личе на људе могу изазвати осећај угрожености људске посебности и идентитета. Што је робот антропоморфнији, то више нарушава границу између људског и нељудског. Религијска дефиниција људског идентитета: Према неким схватањима, стварање људоликих, али нељудских бића нарушава концепт људске посебности. Психијатар Ирвин Јалом наводи да људи граде психолошке одбране од егзистенцијалног страха, попут ирационалног осећаја „посебности“, а хуманоидни роботи ову илузију могу нарушити, изазивајући егзистенцијалну анксиозност. Ова идеја се огледа и у фолклору, као у причи о јеврејском голему. Необична долина ума или вештачке интелигенције: Савремене технологије попут афективног рачунарства могу изазвати осећај непријатности не због изгледа, већ због начина размишљања или реакције машине. Људи могу осетити нелагоду због губитка јединствености или страха од физичке претње коју такве интелигентне машине могу представљати.
Истраживања мини|249x249п|Емпиријски процењена необична долина за статичне слике лица робота. Више експерименталних студија испитивало је постојање ефекта необичне долине код статичних слика лица робота. Матур и Рајхлинг су користили два скупа стимулуса који су покривали спектар од јако механичких до изразито хуманизованих лица: први скуп сачињавало је 80 слика лица робота прикупљених са интернета, а други скуп чинило је шест лица обрађених морфометријски и графички ради контролисане прелазности. Испитаници су требали да оцене симпатичност сваког лица. Да би индиректно измерили ниво поверења у свако лице, учесници су играли „инвестициону игру“ у којој су улагали новац на основу своје процене поузданости робота. У оба скупа стимулуса појавио се изражен ефекат необичне долине у експлицитним оценама симпатичности, као и контекстуално зависан ефекат у процени поверења. Експлоративна анализа једног од предложених механизама необичне долине, перцептивне конфузије на граници категорија, показала је да до конфузије долази, али да она не посредује друштвене и емоционалне реакције.
Једна студија из 2009. године испитивала је еволутивни механизам који стоји иза аверзије повезане са ефектом необичне долине. Пет мајмуна посматрало је три слике: реалистично 3D лице мајмуна, нереалистично 3D лице и фотографију правог мајмуна. Дужина фиксирања погледа коришћена је као индикатор склоности или одбојности. Реалистично 3D лице је посматрано знатно краће у односу на преостале две слике, што је тумачено као знак аверзије према њему. Ови резултати сугеришу да негативне реакције на висок ниво реализама нису својствене само људској култури или когницији, већ имају еволутивно порекло.
Од 2011. године, истраживачи са Универзитета у Калифорнији, Сан Дијего и Института за телекомуникације и информационе технологије проучавају активације људског мозга у вези са ефектом необичне долине. У студији базираној на функционалној магнетној резонанци, научници су установили да се највеће разлике у можданим реакцијама настају у паријеталном кортексу, у подручјима која повезују визуелну обраду покрета тела са моторним кором у којем се налазе „огледални неурони“. Истраживачи су то протумачили као доказ перцептивног неслагања, мозак „реагује“ када људолики изглед андроида није у складу са његовим роботским покретима. Професорка Ајше Пинар Сајгин истакла је да мозак није искључиво подешен на биолошки изглед или кретање, већ да очекује усклађеност између изгледа и понашања.
Перцепција израза лица и говора код реалистичних људоликих ликова у видео-играма и филмовима такође је предмет истраживања. Тинуел и сарадници (2011) проучавали су на који начин ови фактори могу појачати осећај нелагоде. У претходној студији из 2010. године, исти аутори анализирали су како се ефекат необичне долине појачава код антипатичних ликова у хорор игрицама. Истраживања су усмерена ка мапирању појма „необичне долине“ кроз 3D ликове креиране у реалном времену у гејминг енџину. Посебна пажња посвећена је интеракцији израза лица и говора као факторима који могу појачати осећај несвакодневности. Аутори су увели појам „непрелазног зида необичности“, који означава да ће се људска способност да уочи несавршености у реализму увек развијати паралелно са напретком технологије. Сажетак истраживања Анжеле Тинуел и анализу психолошких узрока ефекта необичне долине, као и препоруке за дизајнере виртуелних ликова, изложени су у њеној књизи The Uncanny Valley in Games and Animation у издању CRC Press.
Принципи дизајна Различити принципи дизајна предложени су као начини избегавања ефекта необичне долине:
Усклађеност елемената људске реалистичности: Роботи могу деловати језиво када се мешају људски и нељудски елементи. Робот са синтетичким гласом или човек са људским гласом делују мање застрашујуће него комбинације као што су робот са људским гласом или човек са синтетичким. Да би робот изазвао позитивнији утисак, степен људске сличности у изгледу треба да буде у складу са степеном људске сличности у понашању. Анимирани ликови који изгледају веома људски, али се крећу неприродно, остављају негативан утисак. Налази из неуроимаџинга такође указују да је усклађеност изгледа и кретања важна. Смањење конфликта и несигурности кроз усклађеност изгледа, понашања и способности: Ако робот изгледа као машина, људи имају ниска очекивања. Ако изгледа веома људски, очекују од њега више него што је можда способан да испуни. Високо хуманизован изглед подстиче очекивања о постојању одређених понашања, попут природне људске моторике. Та очекивања делују подсвесно и могу имати биолошку основу. Неуронаучници истичу да, када мозак не добије оно што очекује, генерише „грешку у предвиђању“. Како људолики вештачки агенти постају све чешћи, могуће је да ће се наш перцептивни систем прилагодити овим новим друштвеним партнерима, или ћемо, пак, закључити да није добро правити роботе превише налик на нас саме. Фотореалистична текстура захтева реалистичне људске пропорције лица. Ако се на рачунарски генерисаном лику користи фотореалистична текстура људске коже, потребно је да и пропорције лица буду у складу са стварним људским пропорцијама. У супротном, може доћи до ефекта „необичне долине“. На пример, неприродно велике очи (чест естетски елемент у уметности) могу деловати застрашујуће када се комбинују са фотореалистичном текстуром.
Критике Постављене су бројне критике у вези са постојањем ефекта „необичне долине“ као јединственог феномена који је подложан научном истраживању:
Ефекат необичне долине као хетерогена група феномена: Феномени који се сматрају изражајем ефекта необичне долине могу бити различити, укључивати различите сензорне модалитете и имати више могућих, понекад преклапајућих узрока. Културно наслеђе људи може значајно утицати на то како се андроиди перципирају у контексту необичне долине. Ефекат необичне долине може бити генерацијски: Млађе генерације, које су више навикле на рачунарски генерисане слике (CGI), роботе и слично, могу бити мање подложне овом хипотетичком проблему.