Логичко расуђивање је ментална активност која има за циљ долазак до закључка на строг начин. Одвија се у облику закључивања или аргумента полазећи од скупа премиса и расуђивањем до закључка који је подржан тим премисама. Премисе и закључак су пропозиције, односно тврдње које могу бити истините или лажне. Заједно, они чине аргумент. Логичко расуђивање је нормативно у смислу да тежи формулисању исправних аргумената које би свака рационална особа сматрала убедљивим. Главна дисциплина која проучава логичко расуђивање је логика.
Различити типови логичког расуђивања разликују се међусобно у погледу норми које користе и извесности закључка до којег долазе. Дедуктивно расуђивање нуди најјачу подршку: премисе осигуравају закључак, што значи да је немогуће да закључак буде лажан ако су све премисе истините. Такав аргумент се назива ваљаним аргументом, на пример: сви људи су смртни; Сократ је човек; према томе, Сократ је смртан. За ваљане аргументе није важно да ли су премисе заиста истините, већ само да, ако би биле истините, закључак не би могао бити лажан. Ваљани аргументи следе правило закључивања, као што су modus ponens или modus tollens. Дедуктивно расуђивање игра централну улогу у формалној логици и математици.
Код недедуктивног логичког расуђивања, премисе чине свој закључак рационално убедљивим без осигурања његове истинитости. Ово се често схвата у смислу вероватноће: премисе чине вероватнијим да је закључак истинит, а снажни закључци га чине веома вероватним. Одређена несигурност остаје јер закључак уводи нове информације које се већ не налазе у премисама. Недедуктивно расуђивање игра централну улогу у свакодневном животу и у већини наука. Често разматрани типови су индуктивно, абдуктивно и аналогијско расуђивање. Индуктивно расуђивање је облик генерализације који закључује универзални закон из обрасца пронађеног у многим појединачним случајевима. Може се користити за закључак да су "све вране црне" на основу многих појединачних запажања црних врана. Абдуктивно расуђивање, такође познато као "закључивање до најбољег објашњења", полази од запажања и расуђује до чињенице која објашњава то запажање. Пример је лекар који испитује симптоме свог пацијента како би поставио дијагнозу основног узрока. Аналогијско расуђивање упоређује два слична система. Оно примећује да један од њих има одређену особину и закључује да и други има ту особину.
Аргументи који не испуњавају стандарде логичког расуђивања називају се логичке грешке. За формалне грешке, попут афирмације консеквента, грешка лежи у логичкој форми аргумента. За неформалне грешке, попут лажне дилеме, извор погрешног расуђивања обично се налази у садржају или контексту аргумента. Неки теоретичари схватају логичко расуђивање у широком смислу који је отприлике еквивалентан критичком мишљењу. У том погледу, оно обухвата когнитивне вештине поред способности извођења закључака из премиса. Примери су вештине за генерисање и процену разлога и за процену поузданости информација. Додатни фактори су тражење нових информација, избегавање неконзистентности и разматрање предности и недостатака различитих праваца деловања пре доношења одлуке.
Дефиниција
Логичко расуђивање је облик мишљења који се бави доласком до закључка на строг начин. То се дешава у облику закључивања трансформисањем информација присутних у скупу премиса како би се дошло до закључка. Може се дефинисати као "бирање и тумачење информација из датог контекста, успостављање веза и проверавање и извођење закључака на основу пружених и протумачених информација и повезаних правила и процеса." Логичко расуђивање је строго у смислу да не генерише било какав закључак, већ осигурава да премисе подржавају закључак и делују као разлози за веровање у њега. Један централни аспект је да ова подршка није ограничена на одређеног расуђивача, већ да би свака рационална особа сматрала закључак убедљивим на основу премиса. На овај начин, логичко расуђивање игра улогу у проширивању знања.
Главна дисциплина која проучава логичко расуђивање назива се логика. Она је подељена на формалну и неформалну логику, које проучавају формално и неформално логичко расуђивање. Традиционално, логичко расуђивање је првенствено повезивано са дедуктивним расуђивањем које проучава формална логика. Али у ширем смислу, оно такође укључује облике недедуктивног расуђивања, као што су индуктивно, абдуктивно и аналогијско расуђивање.
Облици логичког расуђивања имају заједничко то што користе премисе за извођење закључака на начин који је вођен нормама. Као праксе вођене нормама, они теже интер-субјективном слагању о примени норми, тј. слагању о томе да ли и у којој мери премисе подржавају свој закључак. Типови логичког расуђивања разликују се у погледу тачних норми које користе, као и извесности закључка до којег долазе. Дедуктивно расуђивање нуди најјачу подршку и имплицира свој закључак са сигурношћу, попут математичких доказа. За недедуктивно расуђивање, премисе чине закључак вероватнијим, али га не осигуравају. Ова подршка долази у степенима: снажни аргументи чине закључак веома вероватним, као што је случај са добро истраженим питањима у емпиријским наукама. Неки теоретичари дају веома широку дефиницију логичког расуђивања која укључује његову улогу као когнитивне вештине одговорне за висококвалитетно мишљење. У том погледу, оно има отприлике исто значење као критичко мишљење.
Основни појмови
Различити основни појмови користе се у проучавању и анализи логичког расуђивања. Логичко расуђивање се одвија закључивањем закључка из скупа премиса. Премисе и закључци се обично посматрају као пропозиције. Пропозиција је исказ који износи тврдњу о ономе што је случај. У том погледу, пропозиције делују као носиоци истине: оне су или истините или лажне. На пример, реченица "Вода кључа." изражава пропозицију јер може бити истинита или лажна. Реченице "Да ли вода кључа?" или "Прокувај воду!", с друге стране, не изражавају пропозиције јер нису ни истините ни лажне. Пропозиције које се користе као полазна тачка логичког расуђивања називају се премисама. Пропозиција изведена из њих назива се закључком. На пример, у аргументу "сви штенци су пси; сви пси су животиње; дакле сви штенци су животиње", пропозиције "сви штенци су пси" и "сви пси су животиње" делују као премисе, док пропозиција "сви штенци су животиње" је закључак.
Скуп премиса заједно са закључком назива се аргумент. Закључивање је ментални процес расуђивања који полази од премиса и долази до закључка. Али термини "аргумент" и "закључивање" се често користе наизменично у логици. Сврха аргумената је да убеде особу да је нешто случај пружајући разлоге за то веровање. Многи аргументи у природном језику не наводе експлицитно све премисе. Уместо тога, премисе се често имплицитно претпостављају, посебно ако изгледају очигледне и припадају здравом разуму. Неки теоретичари разликују једноставне и сложене аргументе. Сложени аргумент састоји се од многих подаргумената. На тај начин формира се ланац у којем закључци ранијих аргумената делују као премисе за касније аргументе. Свака карика у овом ланцу мора бити успешна да би сложени аргумент успео.
Аргумент је исправан или неисправан у зависности од тога да ли премисе нуде подршку за закључак. Ово се често схвата у смислу вероватноће: ако су премисе исправног аргумента истините, то повећава вероватноћу да је и његов закључак истинит. Облици логичког расуђивања могу се разликовати на основу тога како премисе подржавају закључак. Дедуктивни аргументи нуде најјачу могућу подршку. Недедуктивни аргументи су слабији, али су ипак исправни облици расуђивања. Термин "доказ" се често користи за дедуктивне аргументе или веома јаке недедуктивне аргументе. Неисправни аргументи не нуде никакву или недовољну подршку и називају се логичке грешке, иако употреба неисправних аргумената не значи да су њихови закључци нетачни.
Дедуктивно расуђивање
Дедуктивно расуђивање је ментални процес извођења дедуктивних закључака. Дедуктивно ваљани закључци су најпоузданији облик закључивања: немогуће је да њихов закључак буде лажан ако су све премисе истините. То значи да истинитост премиса осигурава истинитост закључка. Дедуктивни аргумент је здрав ако је ваљан и све његове премисе су истините. На пример, закључивање закључка "ниједна мачка није жаба" из премиса "све жабе су водоземци" и "ниједна мачка није водоземац" је здрав аргумент. Али чак и аргументи са лажним премисама могу бити дедуктивно ваљани, као што је закључивање да "ниједна мачка није жаба" из премиса "све жабе су сисари" и "ниједна мачка није сисар". У том погледу, важно је само да закључак не би могао бити лажан ако су премисе истините, а не да ли су оне заиста истините.
Дедуктивно ваљани аргументи следе правило закључивања. Правило закључивања је шема извођења закључака која зависи само од логичке форме премиса и закључка, али не и од њиховог специфичног садржаја. Најчешће разматрано правило закључивања је modus ponens. Оно има следећи облик: p; ако p онда q; дакле q. Ова шема је дедуктивно ваљана без обзира на то шта p и q представљају. На пример, аргумент "данас је недеља; ако је данас недеља онда не морам да идем на посао данас; дакле не морам да идем на посао данас" је дедуктивно ваљан јер има облик modus ponens. Друга популарна правила закључивања укључују modus tollens (не q; ако p онда q; дакле не p) и дисјунктивни силогизам (p или q; не p; дакле q).
Правила која управљају дедуктивним расуђивањем често се изражавају формално као логички системи за процену исправности дедуктивних аргумената. Аристотелова логика је један од најранијих система и третирана је као канон логике у западном свету више од две хиљаде година. Заснована је на силогизмима, попут закључивања да је "Сократ смртан" из премиса "Сократ је човек" и "сви људи су смртни". Тренутно доминантни систем познат је као класична логика и покрива многе додатне облике закључивања поред силогизама. Такозване проширене логике засноване су на класичној логици и уводе додатна правила закључивања за специфичне домене. На пример, модална логика може се користити за расуђивање о ономе што је могуће и што је нужно. Темпорална логика може се користити за извођење закључака о ономе што се догодило пре, током и после неког догађаја. Класична логика и њена проширења почивају на скупу основних логичких интуиција које прихвата већина логичара. Оне укључују закон искључења трећег, елиминацију двоструке негације, принцип експлозије и бивалентност истине. Такозване девијантне логике одбацују неке од ових основних интуиција и предлажу алтернативна правила која управљају ваљаношћу аргумената. На пример, интуиционистичка логика одбацује закон искључења трећег и елиминацију двоструке негације, док параконзистентна логика одбацује принцип експлозије.
Дедуктивно расуђивање игра централну улогу у формалној логици и математици. У математици, оно се користи за доказивање математичких теорема на основу скупа премиса, обично званих аксиоми. На пример, Пеанова аритметика заснована је на малом скупу аксиома из којих се све битне особине природних бројева могу извести користећи дедуктивно расуђивање.
Недедуктивно расуђивање
Недедуктивно расуђивање је важан облик логичког расуђивања поред дедуктивног расуђивања. Оно се одвија у облику закључака изведених из премиса како би се дошло до закључка и подржало га, баш као и његов дедуктивни пандан. Обележје недедуктивног расуђивања је да је ова подршка погрешива. То значи да ако су премисе истините, то чини вероватнијим, али не и сигурним, да је закључак такође истинит. Дакле, за недедуктивни аргумент, могуће је да све његове премисе буду истините док је његов закључак и даље лажан. Постоје различити типови недедуктивног расуђивања, попут индуктивног, абдуктивног и аналогијског расуђивања. Недедуктивно расуђивање је чешће у свакодневном животу него дедуктивно расуђивање.