Милано—Санремо 2025. било је 116. издање једнодневне бициклистичке трке, једне од монументалних класика — Милано—Санрема, која је одржана 22. марта у Италији, као осма трка у оквиру -{UCI}- ворлд тура 2025.

Укупна дужине износила је 289 -{km}-. Старт је био у Павији, вожено је углавном по равном терену са неколико успона, док су у финишу вожени успони Чипреса и Пођо ди Санремо, чији врх је био на 5,6 -{km}- до циља, одакле је вожено на спусту и по равном до циља.

Бранилац титуле је био Јаспер Филипсен, док су највећи фаворити били Матје ван дер Пул и Тадеј Погачар, а поред њих други фаворити су били Филипсен, Мадс Педерсен, Џонатан Милан, Том Пидкок, Филипо Гана и Мајкл Метјуз.

Погачар је напао на 25 -{km}- до циља, на успону Чипреса, што су пратили само Ван дер Пул и Гана и јаким темпом су њих тројица срушили рекорд успона за 20 секунди. Погачар је нападао до врха успона Чипреса, а затим и на Пођо ди Санрему, што је Ван дер Пул пратио, а Гана је отпао али их је достигао на спусту у последњем километру. Ван дер Пул је почео први да спринта и побиједио је испред Гане и Погачара, освојивши трку по други пут.

Тимови

На трци је учествовало 25 тимова, са по седам возача. Свих 18 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују пошто је трка била у ворлд туру прије 2017. године, док су два најбоља про тур тима за претходну сезону такође имали аутоматску позивницу за све ворлд тур трке и трећи за све једнодневне ворлд тур трке, али нису били обавезни да учествују. Лото, Израел—премијер тех и Уно—Х мобилити су били најбољи про тур тимови на крају сезоне 2024. и одлучили су да учествују, док су специјалне позивнице добили ВФ груп—Бардијани—ЦСФ фаизане, Ку 36.5 про сајклинг, Тудор про сајклинг и Солушен тех—Вини фантини.

-{UCI}- ворлд тур тимови:

Алпесин—декунинк Аркеа—бб хотелс Бахреин—викторијус Визма—лејз а бајк Групама—ФДЈ Декатлон АГ2Р ла мондијал ЕФ едукејшон—изипост Инеос гренадирс Интермарше—ванти Кофидис Лидл—трек Мовистар Пикник постнл Ред бул—Бора–ханзго Судал—Квик-степ УАЕ тим емирејтс ХРГ ХДС Астана Џејко—алула

-{UCI}- про тур тимови:

ВФ груп—Бардијани—ЦСФ фаизане Израел—премијер тех Ку 36.5 про сајклинг Лото Солушен тех—Вини фантини Тудор про сајклинг Уно—Х мобилити

Рута

Због руте су многи возачи трку назвали „најлакшом за завршити, али најтежом за побиједити“, а Ван дер Пул је 2021. изјавио да је због тога што се првих 200 -{km}- вози углавном по равном, прилично досадно и да возачи треба да се труде да не заспу.

мини|лево|Успон Пођо ди Санремо, који се возио у финишу трке.

Старт трке је био у Павији, 40 -{km}- јужно од Милана, што је било други пут заредом да трка стартује у том граду, након што није стартовала ниједном од 1965. а на рути 2025. обиљежавало се 500 година од Битке код Павије. Ишло се сјеверно на кратак круг, а након доласка у Чертозу ишло се сјеверно кроз Кастеђо и Вогеру, након чега се скренуло кроз Риванацано Терме и Саличе Терме. Послије 70 километара ишло се кроз Тортону, обалом Средоземног мора преко Оваде и Кампо Лигуреа, а послије 130 километара вожен је први успон на трци, Пасо дел Турчино, а затим на спуст до Лигуријске обале. Након спуста ишло се у Ђенову, кроз насеље Волтри, па на запад, поред мора, пратећи аутопут виа Аурелија кроз Вараце, Савону, Албенгу и Империју, не идећи преко успона Мание који је вожен у периоду од 2008. до 2013, са циљем да се подстакне агресивнија вожња.

Након првих 230 -{km}- током којих је вожен само један успон, ишло се у Сан Лоренцо ал Маре гдје су у последњих 50 -{km}- вожена три кратка успона: Капо Мере, Капо Черва и Капо Берта, који су се завршили на 39 -{km}- до циља. На 28 -{km}- до циља вожен је успон Чипреса дуг 5,6 -{km}-, са просјечним нагибом од 4% и максималним нагибом од 7%. На 9 -{km}- до циља вожен је успон Пођо ди Санремо укупне дужине 3,7 -{km}-, са просјечним нагибом од 4% и са максималним нагибом од 8% на километар до врха. На Пођо ди Санрему обично бројни возачи нападају са циљем да се одвоје од класичних спринтера и остваре побједу соло или у спринту мале групе. Врх успона је био на 5,5 -{km}- до циља, након чега је вожено 3,3 -{km}- спуста, а затим 2,2 -{km}- по равном до улице Виа Рома у центру Санрема, гдје је био циљ.

Иако је историјски био познат као спринтерски класик, од 2016. године, када је Арно Демар побиједио у групном спринту, сваке године је побједник остварио побједу соло, обично након напада на Пођо ди Санрему.

Фаворити

мини|десно|Тадеј Погачар, био је један од највећих фаворита за побједу.

Највећи фаворити су били Матје ван дер Пул и Тадеј Погачар. Ван дер Пул је освојио трку 2023. а 2024. није хтио да ради са Погачарем након што су се одвојили на успону Пођо ди Санремо како би могао Јаспер Филипсен да дође до њих, а послије трке изјавио је да би волио да је возио до циља са Погачаром, али да му је драго што је могао да помогне Филипсену да побиједи. Сезону на друму је почео у марту, а прије Милано—Санрема возио је Тирено—Адријатико, гдје је једну етапу завршио на другом мјесту, али је изјавио да је напшао форму коју је тражио. Погачар је на почетку сезоне освојио УАЕ тур и Страде Бјанке, а Милано—Санремо је три пута завршио у првих пет, од чега једном на подијуму. Грег ван Авермат је изјавио да ће Милано—Санремо да му буде најтеже да освоји, а Погачар је изјавио да је спреман али да није превише превише самоувјерен.

Међу другим фаворитима су били Мадс Педерсен, Филипо Гана, Том Пидкок, Јаспер Филипсен побједник 2024. који је возио заједно са Ван дер Пулом, Жилијен Алафилип побједник 2019. и Мајкл Метјуз. Заједно са Ганом је возио Герент Томас који се вратио на трку послије девет година, док Михал Квјатковски, побједник из 2017. није возио због повреде у паду на Страде Бјанкеу. Са Педерсеном је возио Јаспер Стојвен, побједник из 2021. и Џонатан Милан, који је био опција за спринт у случају да дође на циљ са групом. Ваут ван Арт је одлучио да прескочи трку како би се опоравио од повреда које је задобио у паду на Вуелта а Еспањи 2024. а тим Визма—лејз а бајк је предводио Олав Кој. Међу другим конкурентима били су Матеј Мохорич побједник из 2022. Бинијам Гирмај, Лоренс Пичи, Алберто Бетиол, Матео Собреро и Нилсон Паулес.

Новчане награде и бодови Новчане награде

Укупан новчани фонд је износио 50.000 евра и додјељивао се за првих 20 возача. Побједник је добио 20.000 евра, другопласирани 10.000, а трећепласирани 5.000 евра.

1. 2. 3. 4. 5 6—7. 8—9. Износ 20.000 10.000 5.000 2.500 2.000 1.500 1.000 500

Бодови

Бодове у -{UCI}- свјетском рангирању добили су првих 60 возача. Побједник трке је добио 800, другопласирани 640, трећепласирани 520, четвртопласирани 440, а петопласирани 360.

1. 2. 3. 4. 5 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.-20. 21.-30. 31.-50. 51.-55. 56.-60. 800 640 520 440 360 280 240 200 160 135 110 95 85 65 55 50 30 15 10 5

Преглед трке

мини|десно|Матје ван дер Пул, побједник трке.

На почетку трке у бијег су отишли Алесандро Вере, Матис ле Бере, Кристијан Сбараљи, Томасо Ненчини, Марк Стјуарт, Мартин Марчелуси, Баптисте Вестрофер и Филипо Туркони који је био најмлађи возач на трци са 19 година. Они су стекли пет минута предности прије него што је група убрзала, а Лоренс Пичи је учествовао у паду са још четири возача на око 50 -{km}- до циља. До почетка успона Чипреса у бијегу су остала само тројица возача, а Мартин Марчелуси је последњи достигнут након што су Тим Веленс и Хонатан Нарваез почели да раде на челу групе за тим УАЕ, иако су остали само њих двојица испред Погачара због пада на почетку успона.

Погачар је напао на успону Чипреса, на 25 -{km}- до циља, што су пратили Ван дер Пул, Гана и Ромен Грегоар, који је отпао након што је Погачар поново напао. Због напада и јаког темпа којим су возили, Погачар, Ван дер Пул и Гана су за 20 секунди срушили рекорд на успону Чипреса који су 1996. поставили Габриеле Коломбо и Александер Гонтченков. Погачар је наставио да напада на успону Пођо ди Санремо, Ван дер Пул је пратио, док је Гана отпао и возио својим темпом. Ван дер Пул је напао при врху успона, што је Погачар пратио и прешли су успон заједно. Гана их је достигао у последњем километру, Ван дер Пул је почео да спринта на 300 метара до циља и побиједио је испред Гане, док је Погачар завршио на трећем мјесту. То је била друга побједа за Ван дер Пула на трци, након што је освојио 2023. чиме је постао први возач послије 17 година и Оскара Фреиреа који је освојио трку два пута, док је тим Алпесин—декунинк постао први тим који је освојио трку три године заредом након тима Молтени у периоду од 1970. до 1972. Главна група, у којој је било 37 возача, дошла је на циљ 43 секунде иза прве тројице, а у спринту је побиједио Мајкл Метјуз испред Кејдена Гроувса.

Након трке, медији су писали о великом узбуђењу у борби између Ван дер Пула, Погачара и Гане, часопис -{L'Équipe}- је написао да је то било једно од најпамтљивијих издања трке, док је -{Cycling Weekly}- написао да је то био епски дуел. Погачар је истакао да је разочаран што није побиједио, изјавивши да не мрзи Милано—Санремо, али да једне године мора да прође како треба.

Резултати

Трку је стартовало 175 возача, а завршило је 169.

+ Резултати (1—10) Позиција Возач Тим Вријеме 1. Алпесин—декунинк 6ч 22' 53" 2. Инеос гренадирс + 0" 3. УАЕ тим Емирејтс ХРГ + 0" 4. Џејко—алула + 43" 5. Алпесин—декунинк + 43" 6. Уно—Х мобилити + 43" 7. Лидл—трек + 43" 8. Визма—лејз а бајк + 43" 9. Тудор про сајклинг + 43" 10. Бахреин—викторијус + 43"