Архитектура Алжира проистиче из разнолике историје на коју су утицали бројни унутрашњи и спољашњи фактори, укључујући Римско царство, муслиманско освајање Магреба, француску колонизацију и покрете за алжирску независност.
Античка Картагина Античка Картагина је имала контролу над приобалним Алжиром од 5. века пре нове ере. Утицај царства на алжирску архитектуру видљив је у усвајању хибридизованих стилова који су интегрисали пунску, хеленистичку и римску архитектуру у постојеће архитектонске традиције.
Краљевска нумидијска архитектура Под древним берберским краљевствима Нумидије и Мауретаније, Алжир је доживео повећан урбани развој. „Нумидијска краљевска архитектура“ је термин који се користи за споменике које су изградили нумидијски краљеви, а који обухватају гробнице, тумулусе и светилишта. Урбанизација је посебно повезана са владавинама краљева Масинисе (202. п. н. е. – 148. п. н. е.) и Јубе II (30. п. н. е. – 25. н. е.). Докази о урбаном планирању током краљевине Мауретаније пронађени су и у суседним Мароку и Тунису. Јуба II и његова жена, Клеопатра Селена, били су клијенти (вазали) Рима и промотери касне хеленистичке културе. Користили су Иол (данашњи Шершел) као своју краљевску престоницу, преименовали га у Цезареју и развили га у град са правилним мрежним планом и врстом архитектуре повезане са римским Августовим периодом. Неке грађевине у Цезареји су оквирно датиране у Јубино време, укључујући позориште, амфитеатар и луку.
Бројни велики погребни споменици и гробнице изграђени током тог доба су најбоље документовани примери архитектуре берберског краљевства. Споменици комбинују низ различитих архитектонских стилова које су увели Картагињани, често позивајући се на хеленистичке и пунске мотиве. Најстарији од њих је Медрасен у данашњем Алжиру, за који се верује да датира из времена Масинисе. Гробница се састоји од великог тумулуса изграђеног од тесаног камена, са шездесет дорских стубова и венцем у египатском стилу. Још један познати пример је Краљевски маузолеј Мауретаније у западном Алжиру, који можда датира из времена Јубе II. Ова структура се састоји од каменог тумулуса, декоративних стубова и спиралних стаза које воде до једне унутрашње коморе. Више „гробница са кулама“ из нумидског периода може се наћи и на локалитетима од Алжира до Либије. Упркос широком географском распону, често деле сличан стил: обично троспратну грађевину са конвексном пирамидом на врху. Можда су првобитно били инспирисани грчким споменицима, али представљају оригиналан тип структуре повезане са нумидском културом. Примери ових структура пронађени су у Сиги и Сума д'ел Хрубу, као и у Дуги (у данашњем Тунису) и Сабрати (у Либији).
Римско доба Римљани су анектирали источну Нумидију 46. године п. н. е. Након Арабијеве смрти, шест година касније, анектирана је и западна Нумидија. Две провинције су касније спојене са Триполитанијом и формирале су римску провинцију Африка.
Римљани су изградили више од 500 градова и места на територији данашњег Алжира. Приликом развоја планова за своје нове градове, римски градитељи су најчешће користили ортогоналну, правоугаону мрежу коју су карактерисали декуманус (улица оријентисана исток-запад) и кардо (улица оријентисана север-југ). Улице су биле затворене капијама, а на њиховој раскрсници се налазио форум.
Град Тимгад, који је основао Трајан око 100. године н.е, добро је очуван пример римског урбаног планирања у Алжиру. Град је распоређен у тачном квадрату, са димензијама од 1.200 римских стопа са све четири стране. Град је даље био подељен на квадратне градске блокове, сваки површине 100 квадратних римских стопа.
Рана исламска ера мини| Улица у Казби у Алжиру Ислам је стигао у Алжир у 7. веку путем арапског освајања Северне Африке. Исламско освајање је донело многе карактеристике муслиманских градова у Алжир, укључујући базар као трговачки центар, хамам као друштвени центар и џамију и пратећу медресу као верски центар. Град Алжир, чији је стари део познат као Казба, развио се током ове ере.
У складу са Кураном, градови су били подељени на јавни простор (халал) и приватни простор резервисан за жене и породице (харим). Стамбена подручја градова су се такође све више сегрегирала у верске четврти. За разлику од искључивог европског гета, ови квартови су представљали изоловане културне центре за јеврејски и исламски живот унутар алжирског града.
Након почетног муслиманског освајања, владало је више династија, укључујући Рустамиде, Аглабиде, Фатимиде и Зириде. Џамија у селу Сиди Окба (близу Бискре), наводно је најстарији исламски споменик у Алжиру, јер садржи гробницу Укбе ибн Нафија из 686. године. Сама џамија, једноставна хипостилна грађевина слична раним џамијама у Медини, вероватно је модификована и реновирана у каснијим периодима. Године 790, Идрис I, оснивач династије Идрисида, основао је џамију у Агадиру на месту римског насеља Померија (касније Тлемсен), чије су остатке ископали савремени археолози. Рустамиди су основали нову престоницу за себе у Тахарту (близу данашњег Тиарета), коју су сезонски насељавали њени полуномадски становници. Фатимиди су га уништили 909. године, али су његови остаци ископани у 20. веку. Град је био окружен утврђеним зидом испресецаним квадратним кулама. Имао је хипостилну џамију, утврђену цитаделу на узвишењу и палату са великим двориштем сличним дизајну традиционалних кућа. лево|мини| Минарет и остаци џамије у Калат Бани Хамаду (11. век) 934. године, док је био у служби фатимидског калифа ел-Каима, вођа Зирида Зири ибн Манад саградио је палату у Аширу. То је једна од најстаријих палата у Магребу коју су данас открили и ископали археолози. Изграђена је од камена и има пажљиво осмишљен симетричан план који је укључивао велико централно двориште и два мања дворишта у сваком од бочних крила палате. Неки научници верују да је овај дизајн имитирао сада изгубљене Фатимидске палате у Махдији. Хамадиди, огранак Зирида, настанили су се у Алжиру и 1007. године основали су потпуно нову утврђену престоницу познату као Кала'ат Бани Хамад, североисточно од данашње М'Силе. Иако напуштен и уништен у 12. веку, град су ископавали савремени археолози и локалитет је једна од најбоље очуваних средњовековних исламских престоница на свету, са више палата и монументалном џамијом. мини| Велика џамија у Тлемсену, коју су основали Алморавиди 1082. године, а проширили Зајаниди 1236. године Од краја 11. до почетка 13. века, различити делови алжирске територије били су под контролом Алморавида и Алмохада, берберских царстава која су владала у Северној Африци и Ал Андалузу (Пиринејско полуострво под контролом муслимана). Велика џамија у Тлемсену (1082), Велика џамија у Алжиру (1096–1097) и Велика џамија у Недроми (1145) су важне грађевине из периода Алморавида. Алморавидски период, заједно са каснијим Алмохадским периодом, сматра се једном од најформативнијих фаза „маварске“ (западне исламске) архитектуре, успостављајући многе облике и мотиве који су дефинисали архитектонске стилове у региону током наредних векова.
Зајанидски период Након Алмохада, династија Зајанида или Абд ел-Вадида владала је из своје главне престонице у Тлемсену. Јагморасан (владао 1236–1283), оснивач династије, додао је минарете ранијој џамији у Агадиру и Великој џамији у Тлемсену. Његов наследник, Абу Саид Осман (владао 1283–1304), основао је џамију Сиди Бел Хасан 1296. године, такође у Тлемсену. Зајаниди су изградили и друге верске објекте у граду и околини, али многи нису преживели до данас или су сачували мало од свог првобитног изгледа. Медресе, као што је медреса Ташфинија (основана од стране Абу Ташфина I, владао 1318–1337), биле су нове институције које су уведене у Магреб у 13. веку и прошириле су се под Зајанидима и њиховим савременицима. Династија Маринида, са седиштем у Фесу, повремено је окупирала Тлемсен и такође је оставила свој траг на том подручју. Током опсаде града почетком 14. века, владар Маринида Абу Ја'куб саградио је оближње утврђено насеље под називом Ел-Мансура, које укључује монументалну џамију Мансура (започета 1303. године, данас само делимично сачувана). Даље на истоку, Абу ел-Хасан је основао џамију Сиди Бу Мадијан 1338–1339. године.
Османски период Године 1518. Османско царство је стекло контролу над Алжиром. Под османском влашћу, развио се хибридни стил под утицајем традиционалних турских стилова, укључујући џамије централног плана и панеле од глазираних плочица. Утицај османске архитектуре био је углавном ограничен на алжирску обалу и, посебно, регионалну престоницу Алжир. Алжир се развио у велики град и био је сведок редовног архитектонског покровитељства, те се већина главних споменика из овог периода налази тамо. Насупрот томе, град Тлемсен, некадашња велика престоница, доживео је релативни пад и забележио је далеко мање архитектонских активности.
Алжир је био заштићен зидом дугим око 3,1 км, ојачаним бастионима и са пет капија. Цитадела-тврђава, казба (отуда потиче и садашње име „Казба“), заузимала је највишу тачку града. До краја 18. века град је имао преко 120 џамија, укључујући преко десетак конгрегативних џамија. Већина становника града снабдевана је водом путем система од пет главних аквадукта и хиљада цистерни, при чему је већина кућа имала сопствену приватну цистерну. Доњи део града, близу обале, био је центар османске и регентске администрације, са најважнијим пијацама, џамијама, богатим резиденцијама, јаничарским касарнама, владиним зградама (попут ковнице новца) и палатама.
Религиозна архитектура Архитектура џамија у Алжиру током овог периода показује конвергенцију вишеструких утицаја, као и особености које се могу приписати иновацијама локалних архитеката. Куполе османског утицаја су уведене у дизајн џамија, али су минарети углавном наставили да се граде са квадратном осовином куле уместо округле или осмоугаоне, чиме је задржана локална традиција, за разлику од савремене архитектуре у османском Тунису и другим османским провинцијама, где је минарет у облику „оловке“ био симбол османског суверенитета. мини| Фасада џамије Али Бичин (након недавне рестаурације оригиналног плана спрата), изграђене 1622. године, приказује главну куполу и бочне галерије са мањим куполама Најстарија сачувана џамија из османског периода у Алжиру је џамија Али Бичин у Алжиру, чију изградњу је наручио истоимени адмирал, конвертита италијанског порекла, 1622. године. Џамија је изграђена на врху подигнуте платформе и некада је била повезана са разним анексима, укључујући хоспис, хамам и млин. Минарет и јавна фонтана налазе се на њеном североисточном углу. Унутрашња молитвена сала је центрирана око квадратног простора покривеног великом осмоугаоном куполом која се ослања на четири велика стуба и пендан тиве. Французи су џамију 1834. године претворили у цркву и модификовали је, али након алжирске независности поново је претворена у џамију и реконструисан јој је првобитни распоред просторија. Џамију Кечауа, која је првобитно основана почетком 17. века, обновио је Баба Хасан 1794. године са планом спрата готово идентичним џамији Али Бичин. 1832. претворена је у катедралу, а од 1848. је радикално преуређена, што је резултирало њеним веома другачијим обликом и изгледом данас. Неколико других џамија у Алжиру имају (или су имале) сличан распоред: џамија Сафир, обновљена 1826. године, џамија ал-Саи'да, коју је саградио Мухамед Ибн Осман (владао 1766–1791) и срушили Французи 1832. године, и две друге џамије које је у или близу казбе саградио Хусеин Деј одмах након његовог ступања на власт 1818. године.