Лапонска муљача () је велика и снажна миграторна шљукарица из породице Scolopacidae, која се храни многочекињастим црвима и шкољкама на приобалним муљевитим равницама и естуаријима . Има препознатљиво црвено перјеу току сезоне парења, дуге ноге и дугачак, подигнут кљун. Лапонске муљаче се размножавају на арктичким обалама и тундри од Скандинавије до Аљаске, а зимују на обалама умерених и тропских региона Аустралије и Новог Зеланда. Миграција подврсте Limosa lapponica baueri преко Тихог океана од Аљаске до Новог Зеланда је најдужи познати непрекидни лет било које птице, а такође и најдуже путовање без заустављања ради храњења било које животиње. Миграција у оба смера за ову подврсту је преко 29.000 км.
Таксономија Лапонску муљачу је формално описао шведски природњак Карл фон Лине 1758. године у десетом издању своје „Systema Naturae“ под биномним називом Scolopax limosa. Сада се сврстава са још четири муљаче у род Limosa који је увео француски зоолог Матирен Жак Брисон 1760. године. Име рода Limosa потиче из латинског и значи „блатњав“, од речи limus, „блато“, што се односи на његово преферирано станиште. Специфично име lapponica односи се на Лапонију.
Енглески термин „godwit“ први пут је забележен 1416–17. године и можда је имитација птичјег зове или је изведен из староенглеског израза „god whit“, што значи „добро створење“, можда се односећи на његове прехрамбене квалитете. Његово енглеско име је преузето од црно-белог пругастог репа и надрепка код ове врсте.
Препознате су две политипске подврсте, а свака се садржи од по три подврсте:
Limosa lapponica [lapponica Group]:
Limosa lapponica lapponica ( Лине, 1758) – гнезди се од северне Скандинавије источно до полуострва Јамал; зимује на западним обалама Европе и Африке од Британских острва и Холандије јужно до Јужне Африке, а такође и око Персијског залива. Најмања подврста, мужјаци до 360 гр, женке до 450 гр. Limosa lapponica yamalensis (Bom et al. 2021) – гнезди се у северозападном Сибиру, укључујући полуострво Јамал и доњи ток реке Об ; зимује у Оману од истока до западне Индије, и вероватно на обали источне Африке, можда јужно до Јужно афричке републике. Limosa lapponica taymyrensis (Engelmoer & Roselaar, 1998) – гнезди се у централном северном Сибиру од долине доњег тока реке Јенисеј на истоку до долине доњег тока реке Анабар; зимује на обали западне Африке
Limosa lapponica [baueri Group]: Limosa lapponica menzbieri (Portenko, 1936) – гнезди се у североисточној Азији од реке Анабар на истоку до делте реке Колиме; зимује у југоисточној Азији и северозападној Аустралији Limosa lapponica anadyrensis (Engelmoer & Roselaar, 1998) - гнезди се у источном Сибиру (Чукотска и Анадирска низија); зимује у Аустралији, вероватно и на Новом Зеланду Limosa lapponica baueri – (Naumann, 1836) – гнезди се у североисточном Сибиру до северне и западне Аљаске; зимује у Кини и Аустралазији. Највећа подврста. Поједини извори у ову подврсту укључују и Limosa lapponica anadyrensis. Популација је мања од 150.000 птица, од којих се 75.000 налази на Новом Зеланду (McCaffery and Gill, 2001).
Опис алт=|лево|мини| У лету, показујући шаре на репу мини| Лимоза лапоника, Финска Лапонска муљача је врста муљача са релативно кратким ногама. Дужина од кљуна до репа је 37–39 цм, са распоном крила од 70-80 цм . Мужјаци су у просеку мањи од женки, али са доста преклапања; мужјаци теже 190-400 гр, док су женке теже и имају 260-630 гр; постоје и неке регионалне варијације у величини (видети подврсте, испод). Одрасла птица има плаво-сиве ноге и дуг, сужен, благо подигнут двобојни кљун: ружичаст у основи и црн према врху. Врат, груди и стомак су боје цигла црвене у перју за размножавање, а тамносмеђи одозго. Перје женки које се паре је много тамније од мужјака, са стомаком боје кестена до боје цимета. Перје за размножавање није у потпуности видљиво до треће године, а постоје три различите старосне групе; током своје прве миграције на север, незрели мужјаци су приметно блеђе боје од зрелијих мужјака. Птице које се не гнезде, а виђене су на јужној хемисфери, су једноставне сиво-смеђе боје са тамнијим перјем, што им даје пругастији изглед, а испод су беличасте. Млади су слични одраслима који се не размножавају, али су генерално жућкастији са пругастим перјем на боковима и грудима.
Лапонске муљаче који се гнезде на Аљасци имају веће величине тела од севера ка југу, али овај тренд није очигледан на њиховим зимовалиштима на Новом Зеланду; птице различитих величина се слободно мешају.
Limosa lapponica се разликује од муљаче (Limosa limosa) по црно-белом пругастом (а не потпуно црном) репу и недостатку белих пруга на крилима. Најсличнија врста је азијска шљуколика (Limnodromus semipalmatus).
Распрострањеност и миграција мини| Прстеновање Limosa lapponica baueri у Центру за обалске птице Миранда, Нови Зеланд Већ неко време је било евидентно да птице селице могу да прелете удаљености и до 5.000 км без заустављања. Све лапонске муљаче проводе лето на северној хемисфери на Арктику, где се размножавају, а зими мигрирају на велике удаљености на југ у умеренија подручја. Подврста Limosa lapponica lapponica прави најкраћу миграцију, неке само до Северног мора, док друге путују чак и до Индије. Лапонске муљаче који се гнезде на Аљасци (Limosa lapponica baueri) путују све до Аустралије и Новог Зеланда. Оне предузимају најдуже непрекидне миграције од свих птица, а за енергију носе највеће количине масти од свих птица селица које су до сада проучаване, смањујући величину својих органа за варење да би то учиниле.
Limosa lapponica baueri се размножава на Аљасци, а зимује у источној Аустралији и Новом Зеланду. Limosa lapponica menzbieri се гнезди у Сибиру и мигрира у северну и западну Аустралију. Птице које се гнезде у Сибиру прате обалу Азије ка северу и југу, али оне које се гнезде на Аљасци мигрирају директно преко Пацифика до Аустралазије 11.000 км далеко. Да би се пратио повратак, седам птица на Новом Зеланду је означено хируршки имплантираним предајницима и праћено сателитом до Жутог мора у Кини, на удаљености од 9.575 км; стварна путања коју је прелетела једна птица била је 11.026 км, што је трајало девет дана. Изгледа да су најмање још три лапонске муљаче стигле до Жутог мора након нон.стоп летова из Новог Зеланда. алт=|десно|мини| Руте сателитски обележених лапонских муљача које мигрирају на север од Новог Зеланда до Кореје и Кине Једна женка из јата, названа „Е7“, одлетела је из Кине на Аљаску и остала тамо током сезоне парења. Затим је у августу 2007. године одлетела на осмодневни нон-стоп лет из западне Аљаске до реке Пијако близу Темзе, на Новом Зеланду, поставивши нови познати рекорд лета од 11.680 км . Ова женка Limosa lapponica baueri прешла је 29.280 км у оба смера, што је трајало 174 дана, уз 20 дана лета. Године 2021, мужјак лапонске муљаче, 4BBRW, поставио је нови рекорд у непрекидном миграционом лету са 13.035 км, лет од Аљаске, САД до Новог Јужног Велса, Аустралија. Иста птица је држала претходни рекорд 2020. године. Године 2022, лапонска муљача број 234684 напустила је Аљаску 13. октобра и без престанка летела до Тасманије, што је први пут да је означена птица прелетела ову руту. Летео је најмање 13.560 км за 11 дана и 1 сат: рекордна удаљеност без заустављања.
Да би превазишле тако дуга путовања, птице врсте Limosa lapponica baueri на Новом Зеланду таложе много више масти за своју величину тела него друге подврсте, што им омогућава да лете 6.000 км до 8.600 км. Обе аустралазијске подврсте крећу се на север ка својим местима за размножавање дуж обале Азије, до приобалног мочварног подручја Јалу Ђијанг у северном Жутом мору, најважнијег места за окупљање муљача и азијских великих спрутки (Calidris tenuirostris) током њихове миграције на север. Птице врсте Limosa lapponica baueri су се одмарале око 41 дан пре него што су наставиле приближно 7.000 км даље до Аљаске. Limosa lapponica menzbieri је у просеку проводила 38 дана у региону Жутог мора и прелетела додатних 4.100 км до високог арктичког дела Русије.
Птице ће често рано полетети са Новог Зеланда ако дувају повољни ветрови; чини се да су у стању да предвиде временске обрасце који ће им помоћи на целој миграционој рути. Птице које су се гнездиле на југу Аљаске биле су веће и најраније су напустиле Нови Зеланд; овај образац се поновио шест месеци касније, при чему су птице напуштале Аљаску истим редоследом којим су стигле и у истом распону дана. Птице на југу Новог Зеланда одлетеле су у просеку 9–11 дана раније него птице на севернијим стаништима. Лапонске муљаче стижу у делту Јукон-Кускоквим на Аљасци у два таласа; локална јата почетком маја, а већа јата у трећој недељи маја на путу ка местима за гнежђење даље на северу. алт=|без|мини|900x900п|Распрострањеност пет подврста * Limosa lapponica*, која приказује летња места за размножавање на северној хемисфери (), подручја за зимовање без гнежђења () и миграционе руте у сваком смеру
Понашање и екологија
Гнежђење Лапонска муљача је мигрант која се зимује у Аустралији и Новом Зеланду. Птице први пут одлазе на своја места за размножавање на северној хемисфери у доби од 2 до 4 године. Размножавање се одвија сваке године у Скандинавији, северној Азији и Аљасци. Гнездо је плитко удубљење у маховини, понекад обложена вегетацијом. Гнездо има од 2 до 5, у просеку четири јаја. Оба пола деле инкубацију јаја 20 до 21 дан, мужјак током дана, а женка ноћу. Млади добијају комплетно перје када имају око 28 дана. Први пут се размножавају када напуне 2 године. Најраније гнежђење јаја може почети средином маја на обали делте Јукон-Кускоквим. Никада нема два легла одједном, али поједине птице могу заменити прво легло. Место за гнежђење је променљиво у избору где постоји благо уздигнут гребен сувљи од околне вегетације. Локалитет је често добро скривен стојећом вегетацијом и налази се близу или између бусенова траве. Изградњу гнезда обављају оба родитеља, а облога се додаје гнезду током полагања јаја. Облик јаја је шиљато-овални до крушичасти и субкрушичасти до јајасто-крушичасти, а обично су каснија јаја издужено јајаста.
Исхрана и храњење мини| Limosa lapponica у зимском перју на холандским муљевитим равницама Њихов главни извор хране у мочварама су чекињасти црви (до 70%), допуњени малим шкољкама и раковима. На влажним пашњацима, лапонске муљаче једу бескичмењаке. На главном месту за окупљање у северном Жутом мору, они настављају да лове полихете, али већину хране су им шкољке Potamocorbula laevis, које углавном гутају целе. Сексуални диморфизам такође доводи до разлика у понашању у потрази за храном, што омогућава ефикаснију експлоатацију хране.
Мужјаци лапонских муљача су мањи од женки и имају краће кљунове. У студији на естуару Манавату, птице са кратким кљуном (мужјаци) храниле су се углавном малим површинским пленом попут пужева Potamopyrgus, од којих је половина била специјалиста за пужеве, док су женке конзумирале дубље закопани плен попут црва; птице су такође показивале неке индивидуалне преференције у исхрани.
Познато је да активно траже храну дању и ноћу. Они ће бирати храну на површини док ходају или ће тражити храну у замршеној вегетацији убацујући и увијајући кљунове. У Европи, женке имају тенденцију да се хране у дубљој води него мужјаци. Мужјаци који се хране у дубљој води су мање успешни од мужјака који се хране у близини обале. У међувремену, женке су успешне на обе локације. Птице које лове у јатима имају већи плен који хватају него птице које лове саме. Јединке такође хватају мање плена када дође до пада температуре околине, што успорава активност плена. Степен активности храњења зависи од плиме, времена, годишњег доба и понашања плена. На Новом Зеланду, женка Limosa lapponica baueri има стопу испитивања од 26,5 покушаја у периоду од 4 минута, што је 1,6 пута више него код мужјака, али је примећено да је успех исхране сличан код оба пола. Техника тапкања се сматра кориснијом код мужјака него код женки.
Сексуално и антагонистичко понашање