thumb|uspravno=1.1|Литографија у боји из 1831. године, дело Роберта Симора, приказује колеру као костура у одори из којег избија смртоносни црни облак.
Теорија мијазме (такође позната и као мијазматска теорија) је напуштена медицинска теорија која је сматрала да су болести — попут колере, хламидије или куге — узроковане мијазмом (, старогрчки за 'загађење'), штетним обликом „лошег ваздуха”, такође познатог и као ноћни ваздух. Теорија је тврдила да су епидемије изазване мијазмом која потиче из распадајуће органске материје. Иако се теорија мијазме обично повезује са ширењем заразних болести, неки академици почетком деветнаестог века сугерисали су да се теорија проширује и на друга стања, нпр. да се неко може угојити удисањем мириса хране.
Теорију мијазме је унапредио Хипократ у четвртом веку пре нове ере и била је прихваћена од античких времена у Европи и Кини. Теорију су на крају напустили научници и лекари након 1880. године, заменивши је теорија клица: специфичне клице, а не мијазма, изазивају специфичне болести. Међутим, културна уверења о уклањању мириса учинила су чишћење отпада високим приоритетом за градове. Такође је подстакла изградњу добро проветрених болничких објеката, школа и других зграда.
Етимологија Реч мијазма потиче из старогрчког језика и, иако концептуално не постоји реч у српском језику која има потпуно исто значење, може се слободно превести као 'мрља' или 'загађење'.
Ова идеја је касније довела до назива маларија (буквално 'лош ваздух' на средњовековном италијанском).
Погледи широм света thumb|uspravno|Књига Себастијана Петриција објављена у Кракову 1613. године о превенцији против „лошег ваздуха” Мијазма се сматрала отровном паром или маглом испуњеном честицама из распаднуте материје (мијазмата) које су изазивале болести. Мијазматско становиште је било да су болести производ фактора околине као што су контаминирана вода, загађен ваздух и лоши хигијенски услови. Таква инфекција се није преносила међу појединцима, већ би утицала на појединце унутар локације која је довела до таквих испарења. Била је препознатљива по свом непријатном мирису. У почетку се такође веровало да се мијазме шире путем црва из чирева код оних погођених кугом.
Европа У петом или четвртом веку пре нове ере, Хипократ је писао о утицајима околине на људске болести:
У 1. веку пре нове ере, римски писац о архитектури Витрувије описао је потенцијалне ефекте мијазме () из смрдљивих мочвара приликом посете граду:...
Мијазматска теорија болести остала је популарна у средњем веку, а осећај ефлувије допринео је делу Роберта Бојла Suspicions about the Hidden Realities of the Air.
Током 1850-их, мијазма је коришћена да објасни ширење колере у Лондону и Паризу, делимично оправдавајући каснију Хаусманову обнову француске престонице. Говорило се да се болест може спречити чишћењем и прањем тела и предмета. Др Вилијам Фар, помоћник комесара за лондонски попис 1851. године, био је важан присталица теорије мијазме. Веровао је да се колера преноси ваздухом и да постоји смртоносна концентрација мијазмата близу обала реке Темзе. Такво веровање је делимично прихваћено због општег недостатка квалитета ваздуха у урбанизованим подручјима. Широко прихватање теорије мијазме током избијања колере засјенило је делимично тачну теорију коју је изнео Џон Сноу да се колера шири путем воде. Ово је успорило одговор на велике епидемије у округу Сохо у Лондону и другим областима. Медицинска сестра из Кримског рата, Флоренс Најтингејл (1820–1910) била је заговорница теорије и радила је на томе да болнице буду санитарне и свежег мириса. У 'Белешкама о нези за радничке класе' (1860) наведено је да би Најтингејлова "држала ваздух који [пацијент] удише чистим као спољашњи ваздух."
Страх од мијазме забележен је у многим упозорењима с почетка деветнаестог века у вези са оним што се називало "нездравом маглом". Сматрало се да присуство магле снажно указује на присуство мијазме. Веровало се да се мијазме понашају као дим или магла, ношене ваздушним струјама, лебдећи са ветровима. Сматрало се да мијазма не путује само ваздухом, већ да мења ваздух кроз који се шири; атмосфера је била заражена мијазмом, као што су били и болесни људи.Valenčius, Conevery B. The Health of the Country: How American Settlers Understood Themselves and Their Land. New York: Basic Books, 2002. pp. 115–17. Print. Кина У Кини, мијазма (; алтернативни називи , ) је стари концепт болести, који се широко користи у древним кинеским локалним хроникама и књижевним делима. Мијазма има различите називе у кинеској култури. Већина објашњења мијазме односи се на њу као на неку врсту болести или отровног гаса.
Древни Кинези су мислили да је мијазма повезана са околином делова јужне Кине. Сматрало се да је мијазма узрокована топлотом, влагом и устајалим ваздухом у јужним кинеским планинама. Мислили су да отпад инсеката загађује ваздух, маглу и воду, а недирнута шума пружа одлично окружење за појаву мијазме.
У описима древних путника, војника или локалних званичника (већина њих су били књижевници) о феномену мијазме, увек су се помињали магла, измаглица, прашина, гас или отровна геолошка испарења. Сматрало се да је мијазма изазвала многе болести као што су прехлада, грип, топлотни удари, маларија или дизентерија. У медицинској историји Кине, маларија је у различитим династијама имала различите називе. Тровање и пситакоза такође су се у древној Кини називали мијазмом, јер нису тачно разумели узрок болести.
У династији Суи (581–618. н.е.), лекар Чао Јуанфанг је поменуо мијазму у својој књизи О патогенима и синдромима (諸病源候論). Сматрао је да је мијазма у јужној Кини слична тифусној грозници у северној Кини. Међутим, по његовом мишљењу, мијазма се разликовала од маларије и дизентерије. У својој књизи, о дизентерији је говорио у другом поглављу, а о маларији у посебном поглављу. Такође је тврдио да мијазма изазива различите болести, па је сугерисао да треба пронаћи одговарајуће и специфичне начине за решавање проблема.(隋)巢元方撰，曹赤電炳章圈點，《巢氏諸病源候論》，(台北：國立中國醫藥研究所，1996)，頁30、47–51。
Концепт мијазме развијао се у неколико фаза. Прво, пре западне династије Ђин, концепт мијазме се постепено формирао; барем, у источној династији Хан, није било описа мијазме. Током источне династије Ђин, велики број људи са севера преселио се на југ, а мијазму су тада препознали књижевници и племство. После династија Суи и Танг, учењаци-бирократе послати да буду локални званичници бележили су и истраживали мијазму. Као резултат тога, влада је постала забринута због тешких случајева и узрока мијазме, шаљући лекаре у подручја епидемије да истраже болест и лече пацијенте. У династијама Минг и Ћинг, верзије локалних хроника бележе различите мијазме на различитим местима.牟重行，王彩萍，〈中國歷史上的「瘴氣」考釋〉，《國立臺灣師範大學地理研究報告》，(第38期，台北：國立臺灣師範大學地理學系，2003)，頁25。 ... Међутим, јужна Кина је била веома развијена у династијама Минг и Ћинг. Околина се брзо мењала, а после 19. века у Кину су уведене западна наука и медицинско знање, и људи су научили како да разликују и лече болести. Концепт мијазме је стога избледео због напретка медицине у Кини.牟重行，王彩萍，〈中國歷史上的「瘴氣」考釋〉，《國立臺灣師範大學地理研究報告》，(第38期，台北：國立臺灣師範大學地理學系，2003)，頁25–26。
Утицај у јужној Кини Застрашујуће болести мијазме у јужним регионима Кине учиниле су га примарном локацијом за протеривање званичника и слање криминалаца у изгнанство још од династије Ћин-Хан. Песник Хан Ју () из династије Танг, на пример, писао је свом нећаку који је дошао да га испрати након његовог прогонства у префектуру Чао у својој песми На путу, Translated by Arthur Waley in Chinese Poems. (左遷至藍關示姪孫湘):
Преовладавајуће веровање и доминантан страх од јужног региона са његовим "отровним ваздухом и гасовима" евидентан је у историјским документима.
Сличне теме и осећања према југу зараженом мијазмом често се одражавају у раној кинеској поезији и записима. Већина учењака тог времена слагала се да геолошко окружење на југу има директан утицај на састав и раст становништва. Многи историјски записи одражавају да су жене биле мање подложне инфекцији мијазмом, а стопе смртности су биле много веће на југу, посебно за мушкарце. Ово је директно утицало на пољопривредну производњу и јужну економију, јер су мушкарци били покретачка снага пољопривредне производње. Жоу Ћуфеи (), локални магистрат из јужне династије Сонг, описао је у свом трактату Репрезентативни одговори са југа: "... Мушкарци су ниски и тамнопути, док су жене биле пуначке и ретко су се разболевале,", 宋周去非, 嶺外代答, 卷十, 276. и дивио се бројној женској популацији у региону Гуангси.
Ова инхерентна претња по животну средину такође је спречавала имиграцију из других региона. Стога је развој на влажном и спарном југу био много спорији него на северу, где је политичка моћ династија боравила већи део ране кинеске историје.龔勝生，〈2000年來中國瘴病分布變遷的初步研究〉，《地理學報》，第48卷第4期，(西安：陜西師範大學中國歷史地理研究所，1993)，頁305–312。
Индија У Индији је такође постојала теорија мијазме. Гамбир се сматрао првом анти-мијазматском применом. Ово дрво гамбира налази се у јужној Индији и Шри Ланки.
Развој од 19. века надаље Зимотичка теорија На основу зимотичке теорије, људи су веровали да се испарења названа мијазмата (једнина: мијазма) дижу из тла и шире болести. Веровало се да мијазмата потичу од труле вегетације и загађене воде — посебно у мочварама и урбаним гетима.
Многи људи, посебно слаби или немоћни, избегавали су удисање ноћног ваздуха тако што су улазили у затворене просторе и држали прозоре и врата затворенима. Поред идеја повезаних са зимотичком теоријом, постојао је и општи страх да хладан или прохладан ваздух шири болест. Страх од ноћног ваздуха постепено је нестајао како се повећавало разумевање о болестима, као и са побољшањима у грејању домова и вентилацији. Посебно је било важно разумевање да је агенс који шири маларију комарац (активан ноћу), а не мијазмата.. .
Контагионизам наспрам мијазматизма Пре касног 19. века, ноћни ваздух се сматрао опасним у већини западних култура. Током 19. века, медицинска заједница била је подељена око објашњења ширења болести. На једној страни су били контагионисти, који су веровали да се болест преноси физичким контактом, док су други веровали да је болест присутна у ваздуху у облику мијазме и да се тако може ширити без физичког контакта. Два члана ове друге групе били су др Томас С. Смит и Флоренс Најтингејл.
Томас Саутвуд Смит је провео много година упоређујући мијазматску теорију са контагионизмом.
Флоренс Најтингејл: ... Садашња теорија клица објашњава ширење болести и директним и индиректним физичким контактом.
Утицај на реформе санитарног инжењерства
Почетком 19. века, животни услови у индустријализованим градовима у Британији били су све несанитарнији. Становништво је расло много бржим темпом него што је инфраструктура могла да подржи. На пример, становништво Манчестера се удвостручило у року од једне деценије, што је довело до пренасељености и значајног повећања акумулације отпада. Теорија мијазме о болести имала је смисла за санитарне реформаторе средином 19. века. Мијазме су објашњавале зашто су колера и друге болести биле епидемичне на местима где је вода била стајаћа и непријатног мириса. Водећи санитарни реформатор, Едвин Чедвик из Лондона, тврдио је да је "сваки мирис болест" и сматрао је да је потребна фундаментална промена у структури санитарних система како би се борило против растућих стопа урбане смртности.
Чедвик је проблем епидемија колере и тифуса видео као директно повезан са урбанизацијом и предложио је да се нови, независни канализациони системи повежу са домовима. Чедвик је свој предлог подржао извештајима Лондонског статистичког друштва који су показивали драматично повећање и стопа морбидитета и морталитета од почетка урбанизације почетком 19. века. Иако је Чедвик предложио реформу на основу теорије мијазме, његови предлози су допринели побољшању санитације, као што је спречавање повратног тока штетног ваздуха из канализације у куће коришћењем одвојених дренажних система у дизајну санитарних објеката. То је, случајно, довело до смањења избијања колере и тако помогло у подршци теорији.