Филозофија логике је област филозофије која проучава обим и природу логике. Она истражује филозофске проблеме које поставља логика, као што су претпоставке које су често имплицитно присутне у теоријама логике и њиховој примени. Ово укључује питања о томе како се логика дефинише и како су различити логички системи међусобно повезани. Обухвата проучавање природе основних појмова које користи логика и однос логике према другим дисциплинама. Према уобичајеној карактеризацији, филозофска логика је део филозофије логике који проучава примену логичких метода на филозофске проблеме, често у облику проширених логичких система као што је модална логика. Међутим, други теоретичари праве разлику између филозофије логике и филозофске логике на другачији начин или је уопште не праве. Металогика је блиско повезана са филозофијом логике као дисциплина која истражује својства формалних логичких система, као што су конзистентност и потпуност.
У академској литератури се налазе различите карактеризације природе логике. Логика се често посматра као проучавање закона мишљења, исправног расуђивања, валидног закључивања или логичке истине. То је формална наука која истражује како закључци произилазе из премиса на начин који је неутралан у односу на тему, тј. независно од конкретног предмета о коме се расправља. Један облик истраживања природе логике фокусира се на заједничке карактеристике различитих логичких формалних система и на то како се они разликују од не-логичких формалних система. Важна разматрања у том погледу су да ли је дати формални систем компатибилан са основним логичким интуицијама и да ли је потпун. Различите концепције логике могу се разликовати према томе да ли дефинишу логику као проучавање валидног закључивања или логичке истине. Даља разлика међу концепцијама логике заснива се на томе да ли су критеријуми валидног закључивања и логичке истине специфицирани у терминима синтаксе или семантике.
Често се разликују различите врсте логика. Логика се обично схвата као формална логика и као таква се третира у већем делу овог чланка. Формална логика се интересује само за форму аргумената, изражену у формалном језику, и фокусира се на дедуктивна закључивања. Неформална логика, с друге стране, бави се много ширим спектром аргумената који се налазе и у природном језику, а који укључују и недедуктивне аргументе. Исправност аргумената може зависити и од других фактора осим њихове форме, као што су њихов садржај или контекст. У 20. веку су развијени различити логички формални системи или логике, а задатак филозофије логике је да их класификује, да покаже како су међусобно повезани и да се позабави проблемом како може постојати мноштво логика насупрот једној универзално истинитој логици. Ове логике се могу поделити на класичну логику, обично поистовећену са логиком првог реда, проширене логике и девијантне логике. Проширене логике прихватају основни формализам и аксиоме класичне логике, али их проширују новим логичким речником. Девијантне логике, с друге стране, одбацују одређене основне претпоставке класичне логике и стога су неспојиве с њом.
Филозофија логике такође истражује природу и филозофске импликације основних појмова логике. Ово укључује проблем истине, посебно логичке истине, која се може дефинисати као истина која зависи само од значења употребљених логичких термина. Друго питање тиче се природе премиса и закључака, тј. да ли их треба схватити као мисли, пропозиције или реченице, и како су састављени од једноставнијих конституената. Заједно, премисе и закључак чине закључивање, које може бити дедуктивно или амплијативно у зависности од тога да ли нужно чува истину или уводи нове и могуће нетачне информације. Централна брига у логици је да ли је дедуктивно закључивање валидно или не. Валидност се често дефинише у терминима нужности, тј. закључивање је валидно ако и само ако је немогуће да премисе буду истините, а закључак неистинит. Неисправна закључивања и аргументи, с друге стране, не успевају да подрже свој закључак. Они се могу категорисати као формалне или неформалне заблуде у зависности од тога да ли припадају формалној или неформалној логици. Логика се углавном бавила дефиниторним правилима, тј. питањем која правила закључивања одређују да ли је аргумент валидан или не. Посебна тема истраживања тиче се стратешких правила логике: правила која одређују како доћи до жељеног закључка на основу датог скупа премиса, тј. које закључке треба извести да би се тамо стигло.
Метафизика логике се бави метафизичким статусом закона и објеката логике. Важан спор у овој области је између реалиста, који сматрају да је логика заснована на чињеницама које имају постојање независно од ума, и анти-реалиста попут конвенционалиста, који сматрају да су закони логике засновани на конвенцијама које управљају употребом језика. Логика је блиско повезана са различитим дисциплинама. Централно питање у вези са онтологијом тиче се онтолошких обавеза повезаних са употребом логике, на пример, са јединственим терминима и егзистенцијалним квантификаторима. Важно питање у математици је да ли се све математичке истине могу утемељити на аксиомима логике заједно са теоријом скупова. Друге сродне области укључују рачунарство и психологију.
Дефиниција и сродне дисциплине Филозофија логике је област филозофије која проучава природу логике. Као и многе друге дисциплине, логика укључује различите филозофске претпоставке којима се бави филозофија логике. Филозофија логике се може разумети по аналогији са другим гранама филозофије специфичним за одређене дисциплине: као што филозофија науке истражује филозофске проблеме које поставља наука, тако филозофија логике истражује филозофске проблеме које поставља логика.
Важно питање које проучава филозофија логике јесте како дефинисати логику, на пример, у смислу валидног закључивања или логичке истине. Ово укључује питање како разликовати логичке од нелогичких формалних система. То је посебно релевантно за разјашњавање односа између различитих предложених логичких система, како класичних тако и некласичних, и за процену да ли се сви ови системи заиста могу квалификовати као логички системи. Филозофија логике такође истражује како разумети најосновније појмове логике, као што су истина, премисе, закључци, закључивање, аргумент и валидност. Она покушава да разјасни однос између логике и других области, као што су онтологија, математика и психологија.
Филозофија логике је блиско повезана са филозофском логиком, али не постоји општа сагласност о томе како се ове две дисциплине односе једна према другој.Lowe, E. J.. Forms of Thought: A Study in Philosophical Logic. New York: Cambridge University Press, 2013. Неки теоретичари користе ова два термина за исту дисциплину, док их други виде као различите дисциплине. Према овом другом гледишту, филозофска логика се разликује од филозофије логике по томе што се обично посматра као примена логичких метода на филозофске проблеме, често кроз развој девијантних или проширених логика. У том смислу, филозофска логика је једна област истраживања унутар филозофије логике, тј. део општег проучавања филозофских проблема које поставља логика. Али овај облик разликовања није универзално прихваћен, и неки аутори су предложили другачије карактеризације. Блиска веза између логике и филозофије такође се огледа у чињеници да су многи познати логичари били и филозофи. Филозофија логике је блиско повезана са металогиком, али није идентична с њом. Металогика истражује својства формалних логичких система, као што је да ли је дати логички систем конзистентан или потпун. Она обично укључује проучавање семантике и синтаксе формалних језика и формалних система.
Природа логике Термин "логика" потиче од грчке речи "", која се повезује са различитим значењима, као што су разум, говор или језик. Постоје многа неслагања о томе шта је логика и како би требало да буде дефинисана. Логици се генерално приписују различите карактеристике, као што су да проучава однос између премиса и закључака и да то чини на начин који је неутралан у односу на тему. Важан задатак филозофије логике је да истражи критеријуме према којима би формални систем требало да се сматра логиком. Различите концепције логике је разумеју као засновану на валидном закључивању или на логичкој истини. Критеријуми валидног закључивања и логичке истине могу се и сами специфицирати на различите начине: на основу синтаксичких или семантичких разматрања.
Опште карактеристике Традиционално, логика се често схвата као дисциплина која истражује законе мишљења. Један проблем са овом карактеризацијом је што логика није емпиријска дисциплина која проучава правилности које се налазе у стварном људском размишљању: овај предмет припада психологији. Ово је боље обухваћено другом карактеризацијом која се понекад налази у литератури: да се логика бави законима исправног мишљења или, конкретније, исправног расуђивања. Ово одражава практични значај логике као алата за побољшање сопственог расуђивања извођењем добрих закључака и постајањем свесним могућих грешака. Логика је такође дефинисана као наука о валидној аргументацији. Ово одражава дефиницију у смислу расуђивања, пошто се аргументација може схватити као спољашњи израз унутрашњег расуђивања.
Логика се често посматра као формална основа свег знања. Као формална наука, она стоји у супротности са материјалним или емпиријским наукама, попут физике или биологије, јер се углавном бави односима повлачења између пропозиција, али не и тиме да ли су те пропозиције заиста истините. На пример, извођење закључка из пропозиције "сви месеци су направљени од сира" да је "Земљин месец направљен од сира" је валидно закључивање. Грешка у овом примеру потиче од лажне премисе која припада емпиријској астрономији.
Централна карактеристика логике је да је она неутрална у односу на тему. То значи да се бави валидношћу аргумената независно од предмета тих аргумената. У том смислу, редовне науке се баве исправним расуђивањем у оквиру одређене области истраживања, на пример, у вези са материјалним телима за класичну механику или живим бићима за биологију, док се логика бави исправним расуђивањем уопште, применљивим на све ове дисциплине. Један проблем са овом карактеризацијом је што није увек јасно како треба разумети термине "неутралан у односу на тему" и "предмет" у овом контексту. На пример, могло би се тврдити да логика првог реда има индивидуе као свој предмет, због употребе јединствених термина и квантификатора, и да стога није потпуно неутрална у односу на тему. Блиско повезана карактеризација сматра да се логика бави формом аргумената, а не њиховим садржајем. Према овом гледишту, редовне науке би се могле посматрати као трагање за истинитим премисама, док логика проучава како извести закључке из ових или било којих премиса. Али и ова карактеризација има своје проблеме због потешкоћа у разликовању форме и садржаја. На пример, пошто темпорална логика говори о времену, то би довело до неуверљивог закључка да време припада форми, а не садржају аргумената. Ове потешкоће су навеле неке теоретичаре да сумњају да логика има јасно одредив обим или суштински карактер.
Постоји широка сагласност да је логика нормативна дисциплина. То значи да закони које она истражује одређују како би људи требало да мисле и да је кршење ових закона ирационално. Али било је и појединачних изазова овој идеји. На пример, Гилберт Харман тврди да дедуктивна логика истражује односе између пропозиција, а не исправно расуђивање. Он тврди да ови односи не одређују директно како би људи требало да мењају своја уверења.
Логички и нелогички формални системи