Трагична повест живота и смрти доктора Фаустуса (), познатија само као Доктор Фаустус (), јесте елизабетанска трагедија Кристофера Марлоа, заснована на немачким причама о учењаку који продаје своју душу ђаволу у замену за магичну моћ. Написана крајем 16. века и први пут изведена око 1594. године, драма прати Фаустов успон као чаробњака кроз његов пакт са Луцифером — који омогућава демон Мефистофел — и његов коначни пад док не успева да се покаје пре свог проклетства.
Драма је сачувана у две главне верзије: краћој верзији из 1604. године, познатој као „А текст”, и проширеној верзији из 1616. године, познатој као „Б текст”, која укључује додатне сцене и материјал чије се ауторство оспорава. Иако се некада сматрао мање аутентичним, „Б текст” је поново привукао пажњу научника, посебно због својих комичних елемената и њиховог тематског значаја.
Доктор Фаустус спаја класичну трагедију са елизабетанском драмом, користећи структуру од пет чинова и хор. Тематски, истражује амбицију, границе знања, хришћанску теологију и ренесансни хуманизам. Критичари су дуго расправљали о његовом ставу према калвинистичкој предестинацији и одразу стрепњи из доба реформације.
Драма је имала трајан утицај, инспиришући адаптације на позорници, филму и у другим медијима. Извођења су од 17. века повезивана са натприродним легендама, а ликови Фауста и Мефистофела остају иконичне фигуре у западној књижевности.
Извођење Адмиралова трупа је извела представу 23 пута између септембра 1594. и октобра 1597. Дана 22. новембра 1602. године, дневник Филипа Хенслоуа забележио је исплату од 4 фунте Семјуелу Роулију и Вилијаму Берду за додатке драми, што указује на обнову представе убрзо након тог датума.
Снажан утицај раних продукција показују легенде које су се брзо појавиле око њих. У својој полемици против драме из 1632. године, Histriomastix, Вилијам Прин бележи причу да су се стварни ђаволи једном појавили на сцени током извођења Фаустуса, „на велико запрепашћење и глумаца и гледалаца”. Неки људи су наводно полудели, „поремећени тим страшним призором”. Џон Обри је забележио сличну легенду, да је Едвард Ален, главни глумац Адмиралове трупе, своје касније године посветио добротворним подухватима, попут оснивања колеџа Ален, као директан одговор на овај инцидент.Chambers, .
Текст С обзиром на извор у Historia von D. Johann Fausten, објављеној као чапбук у Немачкој 1587. године, и чињеницу да је најранији познати превод овог дела на енглески био 1592. године, драма је вероватно написана 1592. или 1593. године. Могуће је да је уписана у Stationers' Register 18. децембра 1592, иако су записи збуњујући и изгледа да указују на сукоб око права на драму. Накнадни упис у Stationers' Register, од 7. јануара 1601, додељује драму књижару Томасу Башелу (варијанте имена: Busshell или Bushnell), издавачу првог издања из 1604. године. Башел је пренео своја права на драму Џону Рајту 13. септембра 1610.Chambers, .
Текст А и Текст Б Постоје две верзије драме: Кварто из 1604. године, који је штампао Валентајн Симс за Томаса Башела, обично се назива А текст. На насловној страни драма се приписује „Ch. Marl.”. Друго издање (А2) А текста штампао је Џорџ Елд за Џона Рајта 1609. године. То је само директна репринт издања из 1604. Текст је кратак за енглеску ренесансну драму, дугачак само 1485 стихова. Кварто из 1616. године, који је објавио Џон Рајт, проширио је и изменио текст и обично се назива Б текст. Овај други текст је поново штампан 1619, 1620, 1624, 1631. и чак 1663. године. Б текст укључује додатке и ревизије које се приписују мање познатом драматургу и глумцу Семјуелу Роулију и Вилијаму Борну (или Берду), уз могуће доприносе и самог Марлоа.Bevington and Rasmussen 72–73.... Верзија из 1604. се некада сматрала ближом драми како је првобитно извођена за Марлоовог живота, једноставно зато што је старија. До 1940-их, након утицајних студија Леа Киршбаума и В. В. Грега, верзија из 1604. је почела да се сматра скраћеницом, а верзија из 1616. Марлоовом оригиналном, потпунијом верзијом. Киршбаум и Грег су А-текст сматрали „лошим квартом”, а Б-текст су повезивали са самим Марлоом. Од тада, научна мишљења су се променила, и већина научника данас сматра А-текст ауторитативнијим, иако „скраћеним и искривљеним”, према Чарлсу Николу.
Верзија из 1616. изоставља 36 стихова, али додаје 676 нових, чинећи је отприлике за трећину дужом од верзије из 1604. Неки од заједничких стихова се разликују у формулацији; на пример, „Никад није касно, ако се Фаустус може покајати” у тексту из 1604. постаје „Никад није касно, ако се Фаустус хоће покајати” у тексту из 1616, што је промена која нуди веома различиту могућност за Фаустову наду и покајање.
Б текстови садрже многе дијалоге којих нема у А тексту. Један од најважнијих је разговор између доктора Фаустуса и Мефистофела. У Б тексту, Мефистофел преузима заслуге за проклетство доктора Фаустуса. Ово мења ток приче јер чини доктора Фаустуса мање кривим. Он је више жртва злих сила, а мање човек који се сам проклиње непромишљеним поступцима.
Још једна разлика између текстова А и Б је име ђавола којег Фаустус призива. Текст А наводи да је име углавном „Мефистофел”, док верзија текста Б обично наводи „Мефостофил”.Bevington and Rasmussen xi. Име ђавола је у сваком случају референца на Мефистофела у Faustbuch, изворном делу, које се појавило у енглеском преводу око 1588. године.
Однос између текстова је несигуран и многа модерна издања штампају оба. Као елизабетански драматург, Марло није имао никакве везе са објављивањем и није имао контролу над драмом у извођењу, тако да је било могуће да се сцене избаце или скрате, или да се додају нове сцене, па тако објављена издања могу бити модификоване верзије оригиналног сценарија.
Ликови Доктор Фаустус Доктор Фаустус је протагониста. Он је интелигентан човек чија га радозналост и амбиција воде да прода своју душу за моћ. Током целе драме, он се колеба између уживања у својој новостеченој моћи и покушаја да се покаје пред Богом. Пенски теоретише да, иако је у присуству стварних ђавола, Фаустус и даље не верује/не разуме у потпуности да је последица продаје душе одлазак у пакао све до краја драме.
Мефистофел Мефистофел је демон који прати доктора Фаустуса током целе драме. Први пут се појављује у 1. чину, 3. сцени, када доктор Фаустус покушава да призове демона из подземља. Он покушава да упозори Фаустуса на последице одрицања од Бога и Раја. Мефистофел даје Фаустусу опис Пакла и непрекидних ужаса које он садржи; жели да Фаустус зна у шта се упушта пре него што настави са погодбом: Мислиш ли да ја, који видех лице Божје И окусих вечну радост небеску, Нисам мучен са десет хиљада паклова Јер сам лишен вечног блаженства? О Фаусте, остави ове површне захтеве Који уносе ужас у моју слабу душу!(Марло 14) Мефистофел нуди двадесет четири године светске моћи у замену за његову душу, што је искушење које води Фаустуса на пут проклетства. Упркос томе, он верује да су натприродне моћи вредне доживотног боравка у Паклу: Реци да он [Фаустус] преда њему [Луциферу] своју душу, Па ће му он поштедети двадесет и четири године, Пуштајући га да живи у свој пожуди, Имајући тебе [Мефистофела] увек да ме служиш(Марло 15) Мефистофелов опис Пакла указује на врсту бола коју ће Фаустус доживети када му истекне уговор и када му душа коначно буде узета. Мефистофел ипак није увек тако озбиљан, он такође учествује и игра се заједно са ситним шалама које Фаустус прави другима.
Вагнер Вагнер је помоћник доктора Фаустуса који се први пут појављује у 1. чину, 1. сцени. Скот примећује да, иако Вагнер има моралну одговорност да одврати Фаустуса од магије, он уместо тога следи његове наредбе и имитира га. Вагнер дели неке од магичних моћи доктора Фаустуса, али његова употреба магије је више за његову забаву. Као у 1. чину, 4. сцени, када призива демоне да би преплашио кловна, Робина, да ради за њега. Вокер тврди да је Вагнер комични контраст доктору Фаустусу у драми; подривајући способност и интелигенцију доктора Фаустуса показујући да стицање демонске магије не захтева никакву стварну вештину.
Добри анђео и Зли анђео Добри анђео и Зли анђео су два лика која се појављују на више места у драми када се Фаустус налази на раскршћу шта да ради. Добри анђео покушава да убеди Фаустуса да се покаје и врати Богу, док Зли анђео покушава да убеди Фаустуса да је прошао тачку када му Бог може опростити.
Луцифер Луцифер је врховни ауторитет у паклу. Мефистофел каже Фаустусу да не може ништа да уради без Луциферовог одобрења и да Луцифер дозвољава људима да му продају душе јер жели више људи у паклу. Он се појављује Фаустусу два пута у драми, једном да би спречио Фаустуса да се покаје показујући му Седам смртних грехова и једном да би узео његову душу на крају драме. У 5. чину, 2. сцени Б-текста, додат је разговор између Луцифера, Мефистофела и Велзевула о томе како ће Фаустус ускоро патити у паклу.
Робин и Ралф Робин и Ралф су главни комични ликови у драми, иако је Ралф у Б-тексту преименован у „Дик”. Робин краде једну од књига за призивање доктора Фаустуса да би се са Ралфом шалио на рачун људи. Заједно са Вагнером, Робин и Ралф показују да свако може користити демонску магију и да вештине доктора Фаустуса нису посебне.
Старац Мистериозна и побожна верска фигура која се појављује у последњем чину, Старац служи као персонификација хришћанске вере и искупљења. Он представља последњу прилику за Фаустуса да се покаје и врати Богу, позивајући га да тражи милост чак и након демонског пакта. Непоколебљив пред претњама Мефистофела, Старац остаје чврст у свом уверењу да је божанска милост још увек доступна Фаустусу. Његово присуство наглашава централну тему драме о спасењу наспрам проклетства и појачава трагедију Фаустусовог коначног одбијања да се покаје.
Извори Доктор Фаустус је заснован на старијој причи; верује се да је то прва драматизација легенде о Фаусту. Лео Руикби верује да је Марло развио причу из популарног превода из 1592. године, обично названог Енглеска књига о Фаусту. Сматра се да је постојало раније, изгубљено немачко издање из 1587, Historia von D. Johann Fausten, које је и само можда било под утицајем још ранијих, једнако лоше очуваних памфлета на латинском (попут оних који су вероватно инспирисали обраду Јакоба Бидермана о проклетству доктора из Париза, Cenodoxus (1602)).
Неколико пророка или некроманата с краја петнаестог века усвојило је име Фаустус, што је референца на латинску реч за „повлашћен” или „срећан”; типичан пример био је Георгије Фаустус Хелмстетенис, који се називао астрологом и хиромантом, а који је протеран из града Инголштата због таквих пракси. Каснији коментатори су ову особу идентификовали као прототипског Фауста из легенде.
Без обзира на инспирацију, развој Марлоове драме је веома веран Књизи о Фаусту, посебно у начину на који меша комедију са трагедијом.Manoukian, M. (n.d.)."The necessity of tragedy: How what goethe played with is still entirely relevant." Retrieved from https://www.emptymirrorbooks.com/literature/the-necessity-of-tragedy-how-what-goethe-played-with-is-still-entirely-relevant
Међутим, Марло је такође увео неке промене како би је учинио оригиналнијом. Направио је четири главне измене: Фаустов солилоквиј, у 1. чину, о таштини људске науке Добри и Зли анђели Замена Параде ђавола за седам смртних грехова. Такође је нагласио Фаустове интелектуалне аспирације и радозналост, а умањио пороке у лику, како би причи дао ренесансну ауру. Име Бруно у сценама са супарничким папом подсећа на Ђордана Бруна који је суђен за јерес од стране инквизиције и спаљен на ломачи 1600. године. Ова референца указује да је Марло препознао космичку машинерију приче о Фаусту као одраз земаљске моћи и ауторитета, којим су дисиденти мучени и погубљивани у име послушности и конформизма. Shakespeare Oxford Fellowship, Vol XIV, Oct 2012, https://shakespeareoxfordfellowship.org/the-oxfordian/.
Структура thumb|Портрет доктора Фаустуса