thumb|Уметничка замисао хуманоидног секс-робота из научнофантастичног магазина Galaxy из 1954. године. Секс-роботи или секботи су антропоморфне роботске секс-лутке које имају кретање или понашање налик људском, као и одређени степен вештачке интелигенције. Иако је до 2025. године велики број проналазача већ креирао технолошки напредне секс-лутке, прави секс-роботи са потпуном способношћу кретања још увек не постоје. Створени су једноставни уређаји који могу да говоре, праве изразе лица или реагују на додир.
Постоји контроверза око тога да ли би њихов развој био морално оправдан. Године 2015, етичарка роботике Кетлин Ричардсон позвала је на забрану стварања антропоморфних секс-робота због забринутости око нормализације односа са машинама и јачања дехуманизације жена. Питања о њиховој етици, ефектима и могућим законским регулацијама су од тада била предмет расправе.
Лексикологија Људи који су сексуално привучени секботима понекад се називају дигисексуалци или робосексуалци. Секботи са мушким обликом тела могу се називати мејлботи или менботи. Родно неутрални термини за секс-роботе укључују „плежур бот” (енгл. pleasure bot) или „секс дроид” (енгл. sex droid). Секботи са женским обликом тела називају се чик-боти (енгл. chick-bots) или фемботи (енгл. fembots).
Историја и развој Секс-робот је еволуирао из претеча секс-лутака које датирају још из 16. века, када су француски и шпански морнари правили ручно шивене лутке за мастурбацију од тканине, коже и старе одеће. Многи научници сматрају ову креацију директним претходником модерних секс-лутака. Већи део инспирације за стварање модерне секс-лутке дошао је из манекен-базиране уметности коју су креирали Ханс Белмер, Мен Реј и Салвадор Дали. Мен Реј је тврдио да су надреалисти, укључујући њега и Далија, унели егзотизам у своја дела и лично „нарушили” своје манекене. На пример, Далијев Rainy Taxi се усредсредио на женског манекена чије је полусвучено тело било прекривено живим пужевима.
До 1968. године, лутке на надувавање су први пут оглашаване у порнографским магазинима и постале доступне за куповину поштом. Ове секс-лутке су се надувавале ваздухом; имале су отворе за пенетрацију на устима, вагини и анусу. Међутим, због своје надувавајуће природе, ове лутке су биле подложне пропадању и нису биле одрживе за сталну употребу. До 1970-их, материјали попут латекса и силикона су се широко користили у производњи секс-лутака како би се омогућила побољшана издржљивост и већа сличност са човеком.Фергусон, Ентони. The Sex Doll: A History. McFarland, 2010. p 31. )
Реализам секс-лутака је знатно убрзан крајем 1990-их. Године 1997, Мет Макмален је почео да конструише реалистичне тин-очврсле силиконске гумене манекене назване RealDollс које су биле „реалистичне, покретне и животне величине”. Макмален је добио много критика због анатомске коректности својих манекена, користећи то као мотивацију да створи побољшану верзију. Године 2009, Макмален је прешао на употребу материјала очврслог платином, уместо силикона очврслог калајем, како би додатно побољшао издржљивост и животност лутке. Сходно томе, сви остали произвођачи секс-лутака су следили тај пример.
Многи произвођачи, укључујући Мета Макмалена, веровали су да је другарство критични део динамике секс-робота и да је укључивање вештачке интелигенције (ВИ) у њих следећи корак. Од 2018. године, различити нови модели су конструисани да воде разговоре, памте важне чињенице и изражавају различите емоције. Један такав модел је „Хармони” (енгл. Harmony), коју је креирао Макмален, а која се може прилагодити помоћу мобилне апликације, где корисници могу бирати између „хиљада могућих комбинација изгледа, одеће, личности и гласова како би направили свог савршеног пратиоца”.
Стање истраживања Секс-роботи су још увек у релативно раној фази развоја. Док су секс-лутке доступне на тржишту више од 20 година и постоје одговарајуће заједнице власника лутака доступне за истраживање, искусни корисници секс-робота до сада се тешко могу пронаћи. Ипак, тема секс-робота је доста интензивно третирана у међународном истраживању од 2007. године, подстакнута монографијом Дејвида Левија Love and Sex With Robots. Систематски преглед истраживања из 2020. године успео је да идентификује 98 међународних академских публикација о секс-роботима. Ове академске публикације о секс-роботима фокусирају се на следећих шест истраживачких питања: Које су одговарајуће теоријске концептуализације секс-робота? Који су главни етички аспекти секс-робота? Који су емпиријски налази о употреби и ефектима секс-робота доступни? Како су секс-роботи представљени у уметности и медијима? Како би требало законски регулисати секс-роботе за децу? Који су одговарајући дизајни и процеси дизајна за секс-роботе?
Већина доступних академских публикација о секс-роботима бави се етичким аспектима, фокусирајући се како на тренутно доступне секс-роботе (који имају само врло ограничену вештачку интелигенцију и интерактивност), тако и на будуће секс-роботе (који су замишљени као осећајни и са слободном вољом). Док су за секс-лутке доступни бар неки налази о искусним корисницима, одговарајући емпиријски подаци о корисницима секс-робота недостају. Академски дискурс о секс-роботима — слично јавном дискурсу — до сада је карактерисан релативно упечатљивим идејама о снажним позитивним или снажним негативним ефектима секс-робота. Слаби, као и амбивалентни ефекти, који су теоретски и емпиријски највероватнији, ретко се расправљају.
Исто тако, секс-роботи се често сматрају и критикују као унапред одређени производи. Ретко се у досадашњем стању истраживања разматра да се изглед, функције и циљне групе секс-робота могу активно дизајнирати, на пример од стране и за жене, квир особе, старије особе или особе са инвалидитетом. Ови процеси дизајна усмерени на човека такође могу бити предмет академског истраживања секс-робота.
Заједница истраживача секс-робота састаје се на серији конференција „Међународни конгрес о љубави и сексу са роботима” (енгл. International Love and Sex With Robots Conference) коју је иницирао Дејвид Леви, а која је шести пут одржана 2021. године као „6. међународни конгрес о љубави и сексу са роботима”.
Предвиђања Године 2014, Дејвид Леви је у интервјуу за Newsweek изјавио: „Верујем да ће љубавни секс-роботи бити велика благодат за друштво... Постоје милиони људи који, из једног или другог разлога, не могу успоставити добре везе.” Он процењује да ће се то догодити средином 21. века.
Године 2017, MIT Press је објавио прву књигу на ову тему, Robot Sex, са прелиминарним приступом неколико изазова које ово поље представља за људска бића и друштва.
Наводне потенцијалне користи Научници попут Хоџат Абдолахија тврде да ови роботи могу да делују као „роботи пратиоци” који помажу старијим особама са деменцијом или депресијом. Након спровођења студије на многим старијим пацијентима, утврђено је да су старије особе биле заинтересоване за интимног робота као свог пратиоца и да њихово интересовање није опадало током времена. Даље објашњава да су ови пацијенти успоставили значајан однос са роботом пратиоцем и да су веома ценили његово присуство. Биоетичарка Ненси С. Џекер такође сугерише да старије особе са инвалидитетом губе своју сексуалну функцију због физичких промена, услед старења и болести, али и због друштвене стигме и презира. Џекер тврди да су ови роботи начин да се „подржи достојанство” и настави способност да се буде сексуално, разбијајући ејџизам и негативне стереотипе о сексуалности у каснијем животу. Робот пратилац „Паро” (енгл. Paro), коју је креирао Таканори Шибата, користи се од 2009. године као терапеутска машина за старије особе које пате од деменције, као и за оне које пате од депресије и анксиозности. Паро је дизајниран да реагује на додир, памти лица и учи одређене радње које промовишу повољну реакцију код пацијента. Иако Паро није дизајниран да буде искључиво секс-робот, Паро је пример како интелигентне машине могу постати погодна терапеутска опција.Корн, Оливер, ет ал. Social Robots. A Workshop on the Past, the Present and the Future of Digital Companions. Универзитет примењених наука у Офенбургу, 2017, affective-lab.org/social-robots-a-workshop/ Неки произвођачи су такође тврдили да би њихово увођење у затворе могло смањити затворско силовање и сексуалну напетост у затвору. Затвореници пате како од раздвојености од партнера, тако и од ограничене могућности да таквог партнера нађу у затвору, па се често окрећу сексуалном узнемиравању и претњи силовањем. Научници попут Оливера Бендела сугеришу да би секс-роботи могли бити решење за успостављање сексуалног здравља и смањење сексуалних тензија у затвору.
Произвођачи су такође сугерисали да секс-роботи могу ублажити сексуалну непријатност у занимањима са високим оптерећењем као што су возачи камиона на дугим релацијама или радници на нафтним платформама где су искључиво мушкарци. Секс-роботи такође могу помоћи у избегавању проблема нежељених трудноћа, полно преносивих болести и сексуалног насиља, који би били проблеми у борделима и са проституткама.
Покушаји реализације У току су покушаји да се секс-лутке учине социјално интерактивним. Године 2010, секс-лутка под називом Roxxxy, која је имала способност репродукције унапред снимљених говорних сигнала, приказана је на сајму. Године 2015, Мет Макмален, творац RealDollа, изјавио је да намерава да створи интелигентне секс-лутке са способношћу вођења разговора.
Др Серхи Сантос из Барселоне развио је секс-робота по имену Саманта; робот може да се пребацује између „секс-мода” (који може укључивати Самантину симулацију женског оргазма) и „породичног мода”, у којем може да прича вицеве и расправља о филозофији.
Године 2017, Мет Макмален је креирао секс-лутку под називом „Хармони”, која има способност учења о личним преференцијама, жељама и потребама власника. Штавише, Хармони може да се смеје, трепће и мршти на готово људски начин. Она може да води разговор, прича вицеве, памти преференције хране и имена браће и сестара власника. Цена Хармони је процењена на око 15.000 долара. Током интервјуа на сцени са Engadget-ом 2018. године, Мет Макмален је демонстрирао да се кожа на Хармонином лицу може одлепити и заменити другом кожом. Затим је додао перику друге боје и променио њену личност користећи апликацију на свом ручном уређају која контролише робота. Ову секс-лутку назвао је „Солана” и сматра је „сестром” Хармони.Траут, Кристофер. "There's a New Sex Robot in Town: Say Hello to Solana." Engadget, Oath Tech Network, 10. 1. 2018.
Године 2018, Realbotix, компанија која стоји иза RealDoll-а, најавила је стварање првог мушког секс-робота, Хенрија. Хенри ће имати прилагодљив бионички пенис који ће моћи да „траје колико год желите” јер се прикључује на електричну енергију уместо да користи батерије. Купци ће такође моћи да наруче прилагодљиву роботску главу која се може контролисати помоћу апликације на корисниковом телефону.
Противљење У септембру 2015. године, Кетлин Ричардсон са Универзитета Де Монтфорт и Ерик Билинг са Универзитета Сковде основали су организацију „Кампања против секс-робота” (енгл. Campaign Against Sex Robots), позивајући на забрану стварања антропоморфних секс-робота. Ричардсон критикује Дејвида Левија и тврди да би увођење таквих уређаја било друштвено штетно и понижавајуће за жене и децу.
У септембру 2015. године, јапанска компанија Softbank, произвођач робота „Пепер”, укључила је забрану секса са роботима. Кориснички уговор робота наводи: „Власник политике не сме вршити никакав сексуални чин или друго непристојно понашање”.