Пакао (Данте)

Пакао () је први део наративне поеме Божанствена комедија коју је у 14. веку написао италијански писац Данте Алигијери. Поему настављају Чистилиште и Рај. Пакао описује путовање фикционализоване верзије самог Дантеа кроз пакао, под вођством староримског песника Вергилија. У поеми је пакао приказан кроз девет концентричних кругова мучења који се налазе у унутрашњости Земље; то је „царство [...] оних који су одбацили духовне вредности препуштајући се животињским пожудама или насиљу, или су свој људски разум изопачили у обману или злобу према другим људима”.. Introduction by Archibald T. MacAllister, Као алегорија, Божанствена комедија представља пут душе ка Богу, при чему Пакао описује препознавање и одбацивање греха.. notes,

Увод у пакао Певање I thumb|upright=1.2|Гравура Гистава Дореа која приказује Дантеа изгубљеног на почетку I певања Пакла. Дело почиње у ноћи Великог четвртка, 24. марта (или 7. априла) 1300. године, непосредно пре освита Великог петка. Приповедач, сам Данте, има 35 година, и тиме се налази „на пола нашег животног пута” — на половини библијског животног века од 70 година (Псалам 90, 10).Дана година наших свега има до седамдесет година, а у јачега до осамдесет година: И сам је цвијет њихов мука и невоља; јер теку брзо, и ми одлијећемо. Песник се затиче изгубљен у мрачној шуми, скренувши са „праве стазе” спасења. Он покушава да се успне уз мали брег, али му пут препречују три звери које не може да заобиђе: пантер (похота), лав (охолост) и вучица (похлепа).

Сада је зора Великог петка, 8. априла, са сунцем које излази у Овну. Звери терају Дантеа у очајању назад у таму заблуде, „ниже кроз грања” где „сунце није”. Међутим, Дантеа спасава прилика која саопштава да је рођена „за Јулија” и да је живела у „доба доброг Августа”: то је сенка римског песника Вергилија, аутора Енеиде, латинског епа који такође садржи путовање кроз подземни свет.

Певање II Увече на Велики петак, Данте оклева док прати Вергилија; Вергилије објашњава да га је послала Беатриче, симбол божанске љубави. Беатриче су на помоћ Дантеу покренуле Богородица (као симбол самилости) и Света Луција (симбол просветљујуће благодати). Рахила, симбол контемплативног живота, такође се појављује у небеској сцени коју Вергилије препричава. Њих двојица потом започињу своје путовање у подземни свет. Осећајући несигурност у погледу сопствене достојности за то путовање, Данте размишља о путовањима Енеје и апостола Павла, којима је био омогућен приступ царствима загробног живота, и сумња у сопствену способност да крене на такав пут.

Певање III: Предворје пакла Данте пролази кроз врата пакла, на којима стоји натпис који се завршава речима „Ви што улазите — оставите сваку наду”. Данте и његов водич чују мучне крике страшљиваца. То су душе људи који у животу нису заузели ниједну страну; опортунисти који нису били ни за добро ни за зло, већ су се бринули једино за себе. Међу њима Данте препознаје душу која је „висок чин одбила”, за коју је имплицирано да је папа Целестин V, који се одрекао папске власти. Са њима су помешани и изгнаници који нису заузели страну у Побуни анђела. Ове душе су заувек неразврстане; оне нису ни у паклу ни ван њега, већ обитавају на обалама Ахерона. Голе и узалудне, трче кроз маглу у вечитој потери за неухватљивим, колебљивим барјаком (симбол њихове потере за стално променљивим личним интересом), док их немилосрдно гоне ројеви оса и мушица, који их непрестано подбадају. Гнусни црви код стопала грешника пију трулу мешавину крви, гноја и суза која се слива низ њихова тела, симболишући жаоку њихове криве савести и одвратност греха. Ово се може посматрати и као одраз духовне стагнације у којој су живели.

thumb|Илустрација Гистава Дореа уз III певање: Долазак Харона

Након проласка кроз предворје, Данте и Вергилије стижу до лађе која ће их превести преко реке Ахерон у прави пакао. Лађом управља Харон, који не жели да пусти Дантеа да уђе, јер је жив, али га Вергилије опомиње да је то небеска воља. Јауци и богохуљење проклетих душа које улазе у Харонову лађу у контрасту су са радосним певањем блажених душа које лађом пристижу у чистилиште. Сам прелаз преко Ахерона, међутим, није описан, јер Данте пада у несвест и не буди се све док не стигну на другу обалу.

Девет кругова пакла Вергилије наставља да води Дантеа кроз девет кругова пакла. Кругови су концентрични и сваки од њих осликава све већи степен грешности, а кулминирају у средишту Земље, где је заточен Сатана. Грешници у сваком кругу кажњавају се вечно на начин који одговара њиховим злочинима: свака казна је contrapasso, симболички пример поетске правде. На пример, касније у поеми Данте и Вергилије сусрећу врачеве који морају да ходају напред са главама окренутим уназад, неспособни да виде шта је пред њима, јер су покушавали да виде будућност забрањеним средствима. Такав contrapasso „не функционише само као облик божанске освете, већ као испуњење судбине коју је свака душа слободно изабрала током свог живота”. Људи који су грешили, али су се пре смрти молили за опроштај, не налазе се у паклу већ у чистилишту, где се труде да се ослободе својих грехова. У паклу су људи који су покушали да оправдају своје грехе и остали су непокајани.

Дантеов пакао је структурно заснован на идејама Аристотела, али са „одређеним хришћанским симболизмима, изузецима и погрешним тумачењима Аристотеловог текста”, као и са додатним допунама из Цицероновог дела De officiis. Вергилије подсећа Дантеа (лика) на „речи са којима твоја Етика збори о три ствари које небо не жели никако, о неумерености, злоби и бесу што га твори дивљаштво”. Цицерон је, са своје стране, поделио грехе на насиље и превару. Спајајући Цицероново насиље са Аристотеловим бесом, а његову превару са злобом или пороком, Данте — као песник — добија три главне категорије греха, симболизоване трима зверима које сусреће у I певању: то су похота, охолост и похлепа.

Грешници који се кажњавају због похоте — развратници, прождрљивци, тврдице и расипници, као и срдити и лењивци — показали су слабост у контролисању својих апетита, жеља и природних нагона; према Аристотеловој Етици, похота је мање за осуду од охолости или похлепе, па су зато ови грешници смештени у четири круга горњег пакла (кругови 2–5). Ови грешници подносе мање муке од оних који су смештени у доњи пакао, унутар зидина града Диса, због почињених дела насиља и преваре — при чему потоња, како пише Дороти Л. Сејерс, подразумева „злоупотребу специфично људске способности разума”.Dorothy L. Sayers, , notes on Canto XI,

Дубљи нивои су организовани у један круг за насилнике (7. круг) и два круга за варалице (8. и 9. круг). Као хришћанин, Данте додаје 1. круг (лимб) горњем паклу и 6. круг (јеретици) доњем паклу, чиме укупно добија девет кругова; уз укључивање предворја, то доводи до тога да се пакао састоји од десет главних целина. Ова структура „9+1=10” јавља се и у Чистилишту и у Рајy. Доњи пакао је даље подељен: 7. круг (насилници) је подељен на три појаса, 8. круг (варалице) на десет јаруга, а 9. круг (издајници) на четири појаса. Стога, пакао се састоји од 24 делова.

Први круг (лимб) upright|thumb|right|Силазак у ад; илуминација из 14. века

Певање IV Данте се буди и открива да је прешао Ахеронт, а Вергилије га води у први круг бездана, лимб, у коме и сам Вергилије обитава. У првом кругу су смештене некрштене душе или они који су умрли прерано, као и они који су умрли пре настанка хришћанства. Те душе нису посебно кажњене, али живе у сталној и очајној жељи да виде Бога. Када Данте упита да ли је ико икада напустио лимб, Вергилије каже да је видео „неког моћника” (Исуса) како силази у лимб и узима Адама, Авеља, Ноја, Мојсија, Аврама, Давида, Рахилу и друге у своје свеопраштајуће наручје и преноси их на небо као прве људске душе које су спасене. Тај догађај, познат као „Силазак у ад”, наводно се одиграо око 33. или 34. године нове ере.

Данте сусреће песнике Хомера, Хорација, Овидија и Лукана, који га примају у свој круг и чине га „шестим међу таквим умовима”. Они стижу до подножја великог замка — боравишта најмудријих људи антике — окруженог са седам зидина и једном речицом. По проласку кроз седам капија, дружина долази на изузетно зелену ливаду и Данте сусреће житеље цитаделе. Међу њима су личности повезане са Тројанцима и њиховим потомцима (Римљанима): Електра (мајка Дардана, оснивача Троје), Хектор, Енеја, Јулије Цезар, Камила, Пентезилеја (краљица Амазонки), краљ Латин и његова ћерка Лавинија, Луције Јуније Брут (који је свргнуо Тарквинија и основао Римску републику), Лукреција, Јулија, Марција и Корнелија (мајка браће Грах). Данте такође види Саладина, муслиманског војсковођу познатог по борбама против крсташа, као и по свом великодушном, витешком и милосрдном понашању.

Затим Данте сусреће групу филозофа, међу којима су Аристотел, са Сократом и Платоном крај себе, као и Демокрит, Диоген (или Диоген из Синопе или Диоген из Аполоније), Анаксагора, Талес, Емпедокле, Хераклит и Зенон (или Зенон из Елеје или Зенон из Китијума). Потом види научника Диоскорида, митске грчке песнике Орфеја и Линоса, као и римске државнике Марка Тулија Цицерона и Сенеку. Данте види александријског геометра Еуклида и Птолемеја, александријског астронома и географа, као и лекаре Хипократа и Галена. Такође сусреће Авицену, персијског полимата, и Авероеса, средњовековног андалузијског полимата познатог по коментарима Аристотелових дела. Данте и Вергилије се опраштају од преостале четворице песника и настављају своје путовање.

Иако Данте наговештава да се сви врли нехришћани налазе овде, он касније сусреће двојицу у чистилишту (Катона Утичког и Стација), а у рају још двојицу (Трајана и Рифеја). У XXII певању Чистилишта, Вергилије наводи неколико додатних житеља лимба који нису поменути у Паклу.

Други круг (развратници) thumb|upright=1.2|Дореов приказ Миноја како суди грешницима на почетку V певања

Певање V Данте и Вергилије напуштају лимб и улазе у други круг пакла — први од кругова неумерености — где почињу праве паклене казне. Он је описан је као место „где ни трачка светла није”. Пут им пресеца змијолики Миној, који суди свима осуђенима за вољно или невољно почињен грех и одређује им један од нижих кругова. У овом делу пакла свака душа мора да исповеди све своје грехе Миноју, након чега он свакој души изриче казну тако што свој реп уврће онолико пута колико жели да несрећник сиђе. Улога Миноја овде представља спој његове класичне улоге осуђивача и неправедног судије подземља и улоге класичног Радамантa, испитивача и исповедника подземља. Ова обавезна исповест чини да свака душа вербализује и потврди сопствени ранг међу осуђенима, јер су те исповести једини основ за њихов распоред у паклу. Данте није приморан на ову исповест; уместо тога, Вергилије прекорева Миноја, и он и Данте настављају даље.

У другом кругу пакла налазе се они које је савладала пожуда. Ови „телесни злочинци” осуђени су зато што су дозволили да им нагони надвладају разум. Те душе немилосрдни ветрови једне насилне олује носе тамо-амо, без икаквог починка. То симболизује моћ пожуде да бесциљно и непотребно разноси: „као што су се љубавници за живота препуштали уживању и бивали понесени страстима, тако сада вечно лутају. Светли, сладострасни грех сада се показује какав јесте — урлајућа тама беспомоћне нелагоде”. Пошто пожуда подразумева узајамно препуштање и стога није потпуно себична, Данте је сматра најмање тешким грехом, а њена казна је најблажа унутар „правог” пакла. Урвина у овом кругу сматра се алузијом на земљотрес који је уследио после Христове смрти.John Yueh-Han Yieh, One Teacher: Jesus' Teaching Role in Matthew's Gospel Report (Walter de Gruyter, 2005) pp. 65; Robert Walter Funk, The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus (Harper San Francisco, 1998),

Пакао (Данте)

Źródło i licencja