Галипољски Срби (Галипољци, Бајрамичлије) су Срби који су за време Османског царства пресељени на Галипољско полуострво које се налази на северозападу данашње Турске.
Они су ту пресељени из данашње средишње Србије, највероватније из предела око Јагодине који се у њиховим причама помиње као стара постојбина. Вековима су се одржали у Тракији, иако нису имали додира са својом постојбином и сународницима Србима. Живели су у страном окружењу у два међусобно (неколико сати!) удаљена насеља: Бајрамич код Галипоља, под Сувом планином () и Караџахалил код Малкаре. Срби из Караџе су се временом неминовно "погрчили". Разлог је био у томе што су се Срби морали у црквеном погледу одлучити за кога су: Бугаре или Грке. Пришли су грчкој јерархији, од које им је дошла грчка школа. Са грчким језиком у цркви и школи дошло је до одрођавања.
Пред балканске ратове у Бајрамичу је живело још 118 српских породица, које су мирно живеле бавећи се највише сточарством. Када је наступило несигурно време, смењивала се бугарска и турска власт, они су силом прилика 1914. године кренули из Бајрамича у Србију."Политика", 6. јануар 1938.
Најзаслужнији за буђење српске националне свести у Бајрамичу, био је "Босанац" Адем-ефендија, жандармеријски поручник, родом из Новог Пазара. Он је добио службу у том крају 1913. године, а како је његова жена говорила само српским језиком, настанили су се у Бајрамичу. Србин-муслиман их је наговарао да се као Срби, одселе у своју државу Србију, која је тада била просперитетна земља. Мештани су то радо прихватили, и убрзо послали делегацију у Цариград, која је требало да помоћу српског и руског конзула уреди њихово пресељење и добије пасоше за све исељенике. Делегацију села чинили су старци, муктар (сеоски кнез) Таса Ламбов, Андреја Ђурић Карађозов и Пандил Вуксичић. Све је било урађено, и сироти Срби су кренули на пут на Ђурђевдан 1914. године. Упутили су се у Галипоље, а одатле руским бродом до Солуна, где их је дочекао српски конзул и спровео до Скопља."Политика", Београд 1938. По другом извору, били су задржани у Бугарској и 1915. пребачени у логор на Црном мору. На крају рата су се вратили у Бајрамич а за Краљевину СХС кренули крајем 1922,"Политика", 7. дец. 1922 али су били задржавани од грчких власти."Политика", 24. дец. 1922
Почетком 20. векa су се населили на простору данашње Северне Македоније око Пехчева. У мају 1914. насељено је 105 породица (376 људи) из једне српске оазе на Галипољу (села Бајрамић и Кара Ђал). Њима је дата земља у атару села Бунарџик у Скопском срезу, а чак им је пружена и новчана помоћ, будући да су били без икакве имовине јер су пострадали у рату.Насељеници из Галипоља су посебним возом довезени у Србију. Но, они нису били задовољни локацијом коју су добили због претежно муслиманског окружења у ком су се нашли и захтевали су да буду пресељени негде другде "где има Срба", АС, МИД-ПО, ролна микрофилма 419, 1914, Н/3, конзул у Солуну, Г. Винтровић, министру иностраних дела, Н. Пашићу, пов. бр. 11 О, 11/24. 5. 1914; министар унутрашњих дела, С. Протић, истом пбр. 1042, 11/24. 5. 1914; МУД-П, 1914, Ф 18 Р 9; Политика, 9122. 5. 1914; 4/17. 6. 1914.
Део вароши у Пехчеву где данас живе Галипољски Срби, становници Пехчева називају Кај Грците, што указује на простор одакле су се Галипољци доселили. На попису 2002. године 12 становника се изјаснило да су Срби. Иако македонизовани, прихватају језик нове средине, док стари Галипољски дијалект знају још само они најстарији, па ипак памте своје порекло али немају ниједну институцију која би их окупљала и омогућила да очувају национални идентитет. Као своју велику светињу чувају и данас икону Свете преподобне мученице Параскеве, коју су из Бајрамича понели, a данас је смештена у малој капели која је подигнута у дворишту куће 82-годишњег Атанаса Танча Галазова. Ту долазе и пале свеће за своје живе и мртве и моле се пред иконом коју сматрају за своју заштитницу и верују у њену чудотворну моћ. Кажу да не трпи стакло и да се оно разбијало при сваком покушају да се икона застакли. Списак старих презимена Галипољских Срба, као и она измењена под протекторатом комуниста, а као извор података послужио је телефонски именик Пехчева и разговори са потомцима Галипољаца. Нека од презимена су: Бабаликовић-Бабалаков, Галазовци-Галазов Галазовски, Димитријевић-Димитровски, Јанићијевић-Јанакиев, Јовановић-Јовановски, Марковић-Марковски,Лазаревић-Лазаров, Каналијовци-Каналијов, Каракашовци-Каракашов и Каратуковски, Каракостић-Каракостов ,Карађозовић-Караџолов, Коликовци-Коликов, Костовић-Костовски, Митровић-Митровски, Михајловић-Михајлов, Николић-Николовски, Павловић-Павлов, Пандевић-Пандов, Парасковић-Парасков, Пујић-Пујовски, Пулковци-Пулковски, Ставровић-Ставров, Стефановић-Стефановски, Тодорије-Тодоровски.
Значајни подаци забележени су и на гробљу у Пехчеву-где се види измена презимена са ић на ов/ев/ски/ик, али се виде и презимена преминулих Галипољаца која се на ић завршавају.
Историја Галипољски Срби живели су до балканских ратова на самом корену Галипољског полуострва под планином Куру Даг. Определивши се за Србију, после праве одисеје у првом светском рату, они су 1922. године насељени у Пехчеву у Македонији. У свом предању Галипољски Срби су сачували спомен на Јагодину као своју постојбину. Њихови преци, педесетак војника из околине Јагодине, доспело је у Тракију као робље. Заробљеници су најпре били тесачи у каменолому који је радио за Цариград; затим су насељени у селу Уч Дере, у коме су лепо живели све док га нису морали напустити због туркменских разбојника. Тада су разбегли у касабу Шарћој, у села Караџа и Агач и на читлук Бајрам Дере, на коме су основали село Бајрамич. Близу Бајрамича некад је постојало српско село Алаџа Дере, напуштено због "вештице";тако су они звали вампире. До краја су се одржали у два села: У Караџа Халилу, где су били на путу да се стопе са грчком већином, и у Бајрамичу, у коме су сачували свој језик, песме и свест о пореклу, мада су и ту све своје црквене обреде могли обављати једино на грчком. Њихова села била су раздвојена у два кадилука: Караџа Халил спадао је под Малкару у Тракији, а Бајрамич под Шарћој, касабу на европској обали Дарданела.
Постојала је још једна српска дијаспора у области Галипоља у 16. веку. У једном попису Галипоља из прве половине 16. века забележено 332 домаћинства изгнаника из Срема. Дефтер писан 1530. године први пут и јасно помиње тамошњу групацију насељеника под називом Невјерници прогнани из Сријема, који су султановом заповијешћу насељени у споменутим селима."Историјски часопис", Београд бр.42-43. 1995-1996. Било је то у време султана Сулејмана Освајача (или по турски: Законодавца тј Kanuni), а реч је о дотад слабо насељеној области. У једном ферману кадији из Галипоља у вези са слањем жита у Цариград, у том ферману из 1560. године помиње се царски хас Сремски Изгнаници (). Галипољски Срби у Караџа Халилу и Бајрамичу чинили су последње остатке ове старе српске дијаспоре. И поред свог предања да потичу од ратних заробљеника из околине Јагодине, они су Миленку Филиповићу потврдили ранија казивања околних Бугара, по којима се српско село Бајрамич звало и Сургунћој. Из њихове колективне свести временом је ишчезло једино сећање на Срем. Царски хас Сремски Изганици био је почетком 1641. године муката (царско добро) одређена у оџаклук велике царске стаје, „као плата њеног старешине великог мирахора и слугу”.
Приход од десетака и осталих дажбина које припадају господару земље на овој мукати износио је 140.000 акчи. Муката је била под јурисдикцијом кадије Димотике.Istanbul, Basvekalet Arsivi, Maliye Defteri (даље: MAD), 9831, pp. 102. Годину дана касније, у саставу ове мукате помињу се два побуњена села, Кавакли и Срем. Покупљач џизије тада се жалио на рају ових села како, „мада од давнина своју џизију и испенжу даје поименце, сада тврди да плаћа 1.500 акчи одсеком”. Порта је пресудила на штету раје, позивајући се на дефтер у коме је нађено да раја „мукате Изганици са острва Срем” за џизију, плату побирача и њихове пратње даје по 3,5 златника на сваког поданика, а не одсеком. Ферман кадији Димотике гласио је да се раја не инати, него да и даље своју џизију плаћа на описани начин.
Почетком 1644. године харачлија је уложио нову притужбу, овог пута је једино против раје села Кавакли, па је кадији Димотике поново наређено да се џизија утера`.. Заповест је очито извршена на задовољство тужиоца који је после тога постигао да од 1. марта 1645. године буде постављен и за емина саме мукате. Дајући му берат на овај положај, Порта је поновила правило по коме муката Сремски Изгнаници с приходом од 140.300 акчи спада у оџаклук велике царске стаје. Из напред изложеног излази да је правни положај раје на мукати Сремски Изгнаници био неповољан: да је она и после читавог столећа проведеног у изгнанству имала статус неке врсте кажњеника.
На то указује начин палаћања џизије. Износ џизије овде је био исти као и у другим областима Паша-санџака (3,5 златника=400 акчи), али је њена тежина проистицала из чињеница да су је Сремски Изгнаници морали давати по мушкој глави (), а не на основу харачке куће (), како је иначе било уобичајено. Како је џизија била основни данак немуслимана, тежина његон плаћања, у овом случају, наговештава да је дело предака Сремских Изгнаника сматрано огрешним о султана. Тврдећи да плаћају 1.500 акчи одсеком, Сремски Изгнаници настојали су да се по свом правном положају изједначе са румелијским војнуцума, особито откад је муката била везана за велику царску стају. Обавезе румелијских војнука подигнуте су на 1.504 акче управо у време ове побуне Сремских Изгнаника.`. Мада осујећена у овим својим настојањима, раја једне тако мале дијаспоре тешко да је просто измислила положај који би за њу значио велико растерећење. Џизију, свој најтежи редовни данак, раја је плаћала одсеком на вакуфским поседима.
До свог расапа 1715. године, муката Сремски Изганиници састојала се из пет села у два кадилука: Капиџи, Ехлудин, Кавакли и Срем у Димотики, у Уџ Евлер у Ипсали.`. Нека од ових села била су у 15. и 16. веку вакуфска. Село Ехлудин у Димотику помиње се 1523. године као мулк Махмуд-аге, азап-аге Бајазита II, али се у попису из времена Мурата III (1574-1595) више није налазио у саставу овог вакуфа. Калиџи-башин мулк имао је 1528-1530. године четири села и једно селиште, са 46 муслиманских и само једном хришћанском кућом крајем 16. века она су припадала имарету у Ергену (). О приливу раје у вакуфска села око Димотике има бележака из 1563. и 1568. године. Хришћани који су се тада насељавали на вакуфу султаније Девлетшах добијали су номадски статус хајмане, који су своју џизију плаћали одсеком. Треба поменути појаву села под именом Срем на вакуфу Пири Мехмед-паше у нахији Кизил Агач (Елхово), на Тунџи. Реч је о великом везиру Пири Мехмед-паши (1518—1523) који је учествовао у освајању Београда и пустошењу Срема, а чија је вакуф-нама потиче управо из 1521. године. Међутим, и средином 16. века, његовом вкуфу припадало је у Кизил Агачу једино село Доганлу.