Миладин Поповић (Лопате, код Лијеве Ријеке, 23. септембар 1910 — Приштина, 13. март 1945) био је револуционар, један од организатора Народноослободилачке борбе на Косову и Метохији и ослободилачке борбе у Албанији и народни херој Југославије.
Године 1922. се са породицом преселио у Пећ, где је завршио основну школу и нижу гимназију, док је више разреде гимназије похађао је у Призрену. Након матуре, 1933. уписао је Правни факултет у Београду, где се прикључио револуционарном студентском покрету. Исте године је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине, а наредне 1934. у чланство Комунистичке партије. Током боравка у Београду, радио је у партијској техници на издавању листа Млади комунист, због чега је почетком 1935. ухапшен. Након неколико месеци проведених у истражном затвору, био је протеран у Пећ, где је наставио са својом партијском активношћу.
У лето 1937. радио је на стварању Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, након чега је именован за његовог секретара. У јесен исте године се разболео од туберкулозе, због чега је читаву 1938. и половину 1939. провео на лечењу на Голнику. Јуна 1939. учествовао је на саветовању руководства КПЈ на Шмартној гори. Након повратка на Косово и Метохију, крајем августа исте године радио је на борби против фракционаштва, а у септембру је поново био изабран за секретара Обласног комитета за Космет. Маја 1940. организовао је демонстрације у Пећи, након чега је ухапшен и спроведен у београдски затвор „Главњачу”, одакле је пуштен због поновног погоршања здравственог стања. Августа 1940. изабран је за члана Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, а у октобру је учествовао на Петој земаљској конференцији КПЈ.
Након окупације Југославије 1941. радио је на организовању Народноослободилачког покрета на Косову и Метохији, али је половином јула био ухапшен и интерниран у логор у Албанији. На иницијативу Обласног комитета КПЈ за Космет, а уз помоћ албанских комуниста ослобођен је из логора, након чега је у октобру 1941. именован за делегата ЦК КПЈ у Албанији са задатком да ради на окупљању комунистичких група, стварању КП Албаније и организовању ослободилачке борбе. Његовом иницијативом најпре је новембра 1941. формирана Комунистичка партија, а потом су формирани Главни Народноослободилачки одбор, Главни штаб НОВ Албаније и Антифашистичко националноослободилачко веће. Заједно са Енвером Хоџом и другим албанским комунистима, активно је радио на организовању Народноослободилачке борбе у Албанији.
Септембра 1944. на позив Врховног штаба НОВ и ПОЈ дошао је на Вис, одакле је упућен на Косово и Метохију, где је поново преузео дужност секретара Обласног комитета. У завршном периоду Народноослободилачког рата у Југославији активно је радио је на развоју народне власти на Косову и Метохији, као и масовнијем укључивању албанског становништва у Народноослободилачки покрет. Као једну од водећих личности партизанског покрета на Космету, у атентату га је 13. марта 1945. у Приштини убио албански националиста Хаки Таха.
За народног хероја проглашен је 12. марта 1946. године.
Биографија Миладин Поповић је рођен 23. септембра 1910. године у селу Лопате, код Лијеве Ријеке, која се налази на половини пута између Подгорице и Андријевице. У време његовог рођења, село Лопате је бројало око двадесетак домова, а најбројније породице су били Милошевићи, Ђукићи и Весовићи, док је Поповића било у шест домова. Они с били угледна црногорска породица — Миладинов прадеда Ристо Поповић је био првак и поткомандир Лијеве Ријеке; Миладинов деда Дмитар је био православни свештеник, а погинуо је предводећи чету у борби са Турцима код манастира Морача; Миладинов отац Јеврем (1875—1958) је био официр Црногорске војске. Јеврем Поповић се 1906. године оженио Станом Радоњић (1889—1955), из села Убли у Кучима и са њом добио двојицу синова — Михаила, рођеног 1909. и Миладина, рођеног 1910. године.
Миладин и његов старији брат Михаило су детињство провели у родном селу, одрастајући уз мајку и бабу и прадеду Риста, који је био у дубокој старости. Њихови стричеви и отац Јеврем, су током 1912. и 1913. године били учесници Балканских ратова, а од 1914. године и Првог светског рата. Након окупације Црне Горе, 1916. године Јеврем Поповић је као официр Црногорске војске био интерниран у логор Болдогасоњ у Мађарској, а његовој породици су аустроугарске окупационе власти одузеле сву стоку и животне намирнице. Читава породица Поповић је тако била остављена без средстава, па су се морали хранити шумским плодовима и др. Почетак окупације је прекинуо и Миладинов полазак у основну школу, а он је потом заједно са старијим братом морао учествовати у ситњењу камена за изградњу пута који је окупатор градио за своје потребе од Подгорице до Матешева, преко Лијеве Ријеке. Као накнаду за овај посао они су добијали оброк, који су потом делили са укућанима. Сурова окупација и гладовање, проузроковали су разне болести, а као дуготрајна последица код Миладина и његовог брата се јавила туберкулоза, од које су патили до краја живота.
200п|мини|лево|Варошица Пећ почетком 1920-их година После завршеног Првог светског рата, 1918. године Миладинов отац Јеврем се вратио из логора и у новој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца је постао официр Југословенске војске. У чину капетана прве класе преузео је команду над једном четом у 38. пешадијском пуку у Подгорици. Док је он службовао у Подгорици, породица је још неко време остала у селу, па је Миладин у Лијевој Ријеци завршио други и трећи, а у Подгорици четврти разред основне школе. Када је 1922. године Миладинов отац отишао у пензију, он се са породицом преселио у Пећ. У центру вароши је купио плац, на коме је изградио кућу у коју се породица уселила средином 1924. године. Овде је Миладин завршио четири разреда гимназије и малу матуру, а ради наставка школовања је морао да пређе у Призрен, где је завршио више разреде гимназије и велику матуру 1933. године. Пошто је у седмом разреду био искључен из гимназије, тај разред је ванредно полагао у Приштини.
У току школовања Миладин је био осредњи ђак. Највише је волео литературу, а посебно народне песме које је заволео још у детињству одрастајући уз прадеду Риста. Радо је читао историјску и географску литературу, а од страних језика је посебно волео француски језик. У вишим разредима гимназије Миладин је почео да се интересује за друштвена и политичка дешавања, па се нашао у кругу десетак младића који су почели да се интересују за марксизам. Његово политичко деловање први пут је од стране школских органа регистровано у седмом разреду гимназије, у току школске 1931/1932. године, па је почетком 1932. године био искључен из Призренске гимназије. Након пресељења у Метохију, Миладин и његов брат Михаило нису прекинули контакт са својим родним крајем у Лијевој Ријеци, па су увек када су имали времена тамо одлазили. Долазећи преко летњег распуста у родно село, Миладин је овде окупљао већи број омладинаца — ђака и студената и са њима причао о друштвеним и политичким проблемима и преносио им своја марксистичка гледишта на ове теме.
Студије и партијски рад у Београду Након положене матуре Миладин је 1933. године уписао Правни факултет у Београду. Одмах по доласку на студије он се повезао са револуционарним студентским покретом и због запажене активност је већ крајем исте године био примљен у тада илегални Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Већ почетком наредне 1934. године Миладин је био примљен и у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Како је брзо ушао у ред најактивнијих и најистакнутијих студената-комуниста, крајем исте године је постао члан Месног комитета СКОЈ-а за Београд. Такође, у току исте године је био ангажован на веома одговорном послу у техници Обласног комитета СКОЈ-а за Србију, а од марта 1935. у техници Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Пошто је био висок и крупан, још на почетку студија Миладин је од својих другова добио надимак „Топ”. Овај надимак ипак није приказивао само његову физичку страну, већ и његову упорност у раду на извршавању партијских задатака.
мини|Зграда Филолошког факултета у којој се до 1937. године налазио Правни факултет У јесен 1934. године, пред свој одлазак у Француску, где је страдао у Марсејском атентату, краљ Александар Карађорђевић је посетио Пећ. Иако малобројни, комунисти Пећи су након ове посете припремили два прогласа — Радном народу Метохије и Радној омладини села и града, студентима и гимназистима, који су потом били растурани у граду и његовој околини. Полиција је стрпљиво пратила рад младе комунистичке организације и половином јануара 1935. године је ухапсила двојицу истакнутих пећких комуниста — Бору Вукмировића и Митра Радусиновића. Иако су током истраге били мучени, они нису ништа признали. Полиција је наставила са хапшењима и ухапсила је неколико ученика Пећке гимназије. Миладин се у ово време налазио у Београду и није познато да ли је имао везе са овим акцијама пећких комуниста, али је у току истраге и он био ухапшен и спроведен у пећки затвор, познат као „Шереметовача”. У току истраге је био тучен и малтретиран, а како ништа није признао био је ослобођен и пуштен на слободу. Пред суд су изведени само Вукмировић и Радусиновић, који су осуђени на неколико месеци затвора.
Након повратка у Београд, Миладин је наставио са илегалним радом у партијској техници на припремању листа Млади комунист, који је био орган Обласног комитета СКОЈ-а за Србију и чији је први број изашао 1. маја 1934. године. Крајем новембра и почетком 1935. године београдска полиција је успела да открије и ухапси око 150 чланова Комунистичке партије, који су деловали у Покрајинском комитету за Србију, Месном комитету за Београд, Рејонским комитетима, као и партијској техници. Међу ухапшенима су били — Ђорђе Митровић, Трајко Стаменковић, Светозар Вукмановић, Филип Бајковић, Петар Велебит, Боса Цветић и др. У истражном затвору Управе града Београда, познатом као „Главњача” Миладин је поново био тучен и малтретиран. Теретили су га да је Лепи Момировић диктирао комунистичке саставе које је она куцала на матрици за умножавање, али упркос батинама није ништа признао. Заједно са другим оптуженима је након неколико месеци изведен пред Државни суд за заштиту државе, али је услед недостатка доказа био ослобођен.
Вишемесечни боравак у затвору и полицијска тортура, нарушили су Миладиново здравље па му се поново активирала туберкулоза. Приликом пуштања из затвора, био је протеран у место боравка и забрањено му је да напушта Пећ, без одобрења полиције. Након доласка у Пећ Миладин се повезао са пећким комунистима и наставио са политичким деловањем. Краће време је ради лечења боравио у родном крају у Лијевој Ријеци, што је такође искористио за политички рад па је тамо формирао прву партијску ћелију. Приликом свечаног пуштања у рад железничке пруге између Косова Поља и Пећи, на Петровдан 12. јула 1936. године, комунисти из Пећи су одлучили да на железничкој станици у Пећи, где је требало да дођу многи угледни гости, организују демонстрације. У Пећи се тада налазило и неколико студената-комуниста који су помогли партијској организацији у реализацији овог протеста. Упркос одлуке, да због лошег здравља не учествује у овој акцији, Миладин се придружио демонстрантима, али их је морао напустити пре почетка хапшења, којом приликом је ухапшено 30 лица.
Партијски рад на Косову и Метохији