thumb|Примерак књиге Кућа од листова у пламену thumb|Нацистичке омладинске бригаде пале „не-немачка” дела јеврејских и левичарских аутора у библиотеци Института за сексуалну науку, 1933.
Спаљивање књига је намерно уништавање књига или других писаних материјала ватром, које се обично спроводи у јавном контексту. Спаљивање књига представља елемент цензуре и обично проистиче из културног, верског или политичког противљења дотичним материјалима. Спаљивање књига може бити чин презира према садржају или аутору књиге, са намером да се скрене шира пажња јавности на то противљење, или да се сакрију информације садржане у тексту од јавности, као што су дневници или пословне књиге. Спаљивање и друге методе уништавања заједно су познате као библиоклазам или либрицид.
У неким случајевима, уништена дела су незаменљива и њихово спаљивање представља озбиљан губитак за културно наслеђе. Примери укључују спаљивање књига и сахрањивање учењака под кинеском династијом Ћин (213–210. п.н.е.), уништење Куће мудрости током монголске опсаде Багдада (1258), уништење астечких кодекса од стране Ицкоатла (1430-их), спаљивање мајанских кодекса по наређењу бискупа Дијега де Ланде (1562), и спаљивање јавне библиотеке у Џафни у Шри Ланки (1981).
У другим случајевима, као што је нацистичко спаљивање књига, примерци уништених књига су сачувани, али сам чин спаљивања постаје симбол суровог и репресивног режима који настоји да цензурише или ућутка неки аспект преовлађујуће културе.
У модерно доба, други облици медија, као што су грамофонске плоче, видео-траке и ЦД-ови такође су спаљивани, уситњавани или ломљени. Уништавање уметности је повезано са спаљивањем књига, како због сличних културних, верских или политичких конотација, тако и због тога што су у различитим историјским случајевима књиге и уметничка дела уништавани истовремено.
Када је спаљивање распрострањено и систематско, уништавање књига и медија може постати значајна компонента културног геноцида.
Историја
Спаљивање књига има дугу историју као оруђе које су користиле и секуларне и верске власти у својим напорима да сузбију дисидентска или јеретичка гледишта за која се веровало да представљају претњу владајућем поретку.
Књиге нападнуте књишким мољцима понекад су спаљиване у средњем веку као рудиментарни облик контроле штеточина, а не циљане цензуре.Sajic, Andrijana. "A Book's Best Frenemy". Met Museum, 24. 2. 2016. Приступљено 7. 5. 2024.
Хебрејска Библија (7. век п.н.е.) thumb|alt=Графички приказ Јоакима како пали Јеремијин свитак.|Краљ Јоаким пали свитак пророка Јеремије.
Према Хебрејској Библији, у 7. веку п.н.е., краљ Јоаким од Јудеје спалио је део свитка који је Варух бен Нерија написао по диктату пророка Јеремије (видети Књига пророка Јеремије 36).
Спаљивање књига и сахрањивање учењака у Кини (213–210. п.н.е.) thumb|Убијање учењака и спаљивање књига 210–213. п.н.е. (кинеска слика из 18. века)
Спаљивање књига као средство контроле владе датира још од Шанг Јанга, који је у четвртом веку пре нове ере подстицао војводу Сјаоа од Ћина да спаљује књиге. Године 213. п.н.е. Ћин Ши Хуанг, први цар династије Ћин, наредио је спаљивање књига и сахрањивање учењака, а 210. п.н.е. наводно је наредио живо сахрањивање 460 конфучијанских учењака како би остао на престолу. Иако је спаљивање књига добро документовано, живо сахрањивање учењака оспоравају савремени историчари који сумњају у детаље приче, која се први пут појавила више од једног века касније у делу Записи великог историчара званичника династије Хан, Сима Ћена. Овај догађај је проузроковао губитак многих филозофских расправа из Сто школа мишљења, док су само расправе о пољопривреди и медицини, као и збирка прорицања, преживеле. Расправе које су заговарале званичну филозофију владе („легизам”) су преживеле.
Хришћанска спаљивања књига (80–1759. н.е.) У Новом завету, у Делима апостолским, тврди се да је апостол Павле извео егзорцизам у Ефесу. Након што људи у Ефесу нису успели да понове исти подвиг, многи су се одрекли својих „чудесних вештина” и спалили књиге јер очигледно нису деловале. А многи од оних који су поверовали долажаху те се исповедаху и казиваху дела своја. А многи од оних који се занимаху врачањем, сакупивши књиге своје, спалише их пред свима; и прорачунаше вредност њихову, и нађоше да је износила педесет хиљада сребрњака. Након Првог сабора у Никеји (325. н.е.), римски цар Константин Велики издао је едикт против нетројичних аријанаца, који је укључивао наредбу за систематско спаљивање књига:„Осим тога, ако се пронађе било који спис који је саставио Арије, треба га предати пламену, како би се не само збрисала злоћа његовог учења, већ да не остане ништа што би било кога подсећало на њега. И овим путем издајем јавну наредбу да, ако се открије да је неко сакрио спис који је саставио Арије, а није га одмах изнео и уништио ватром, његова казна биће смрт. Чим буде откривен у овом преступу, биће подвргнут смртној казни…” Ипак, Константинов едикт о аријанским делима није се строго поштовао, јер су аријански списи или теологија заснована на њима преживели да би много касније били спаљени у Шпанији. Према Фредегаровој хроници, Рекаред, краљ Визигота (владао 586–601) и први католички краљ Хиспаније, након свог преобраћења у католицизам 587. године, наредио је да се све аријанске књиге сакупе и спале; и све књиге аријанске теологије су претворене у пепео, заједно са кућом у којој су намерно биле сакупљене.
Према Елејн Пејгелс, „Године 367. н.е., Атанасије, ревносни бискуп Александрије... издао је ускршње писмо у којем је захтевао да египатски монаси униште све такве неприхватљиве списе, осим оних које је он посебно навео као 'прихватљиве' чак и 'канонске' — списак који чини данашњи 'Нови завет'”. (Пејгелс цитира Атанасијево пасхално писмо (писмо 39) за 367. годину, које прописује канон, али њен цитат „очистите цркву од сваке нечистоће” (страна 177) се експлицитно не појављује у празничном писму.) Јеретички текстови се не појављују као палимпсести, остругани и преписани, као што је случај са многим текстовима класичне антике. Према ауторки Ребеки Нут, мноштво раних хришћанских текстова је тако темељно „уништено” као да су јавно спаљени.
Године 1759. папа Климент XIII забранио је све публикације шведског биолога Карла Линеа у Ватикану и наредио да се сви примерци његових дела спале.Године 1774, његов наследник, папа Климент XIV, укинуо је забрану и ботаничари су позвани да држе предавања о Линеовом систему у Ватикану (извор
Спаљивање несторијанских књига (435. н.е.) Деловање Кирила Александријског (око 376–444) довело је до спаљивања готово свих списа Несторија (386–450) убрзо након 435. године. 'Списи Несторија су првобитно били веома бројни', међутим, они нису били део несторијанског или источњачког теолошког курикулума све до средине шестог века, за разлику од списа његовог учитеља Теодора Мопсуестијског и Диодора из Тарса, па чак ни тада нису били кључни текстови, тако да је релативно мало њих преживело у целини.
Муслиманска спаљивања књига (650. н.е. – 15. век н.е.) Усман ибн Афан, трећи калиф ислама након Мухамеда, коме се приписује надгледање сакупљања стихова Курана, наредио је након тога, око 650. године, уништавање свих других преосталих текстова који садрже стихове Курана како би се осигурало да његова верзија постане једини извор који ће други следити. Током муслиманских освајања Блиског истока, многе библиотеке, попут оне у Цезареји Приморској, спаљене су, а током освајања Хорезма књиге су уништаване како би се ослабио идентитет и отпор локалног становништва. Књиге других религија такође су експлицитно спаљиване. Године 923, манихејске књиге су спаљене на јавној капији Багдада заједно са портретом Манија. Слично томе, Сикандар Шах Мири, султан Кашмира, присиљавао је на преобраћење Хиндуса и спаљивао књиге у петнаестом веку.
Често су књиге спаљиване јер су припадале другим муслиманским деноминацијама. Током абасидске инвазије на Оман 892. године, војска Мухамеда ибн Нура спалила је књиге ибадита, што је вероватно допринело оскудности извора о раној историји југоисточне Арабије. Сунитски газнавидски владар Махмуд је након пљачке Раја спалио велики део градских библиотечких књига, јер је сматрао да су те књиге, од којих су многе биле шиитске, јеретичке. Слична ствар се догодила током селџучког освајања бујидског Багдада 1059. године, када је чувена дар ал-'илм спаљена.
Књиге су такође спаљиване у муслиманској Шпанији између десетог и дванаестог века под Омејадским, Амиридским, Абадидским, Алморавидским и Алмохадским династијама, често се радило о делима писаца који су сматрани јеретицима или изазовом за владаре. Током владавине калифа Абу Јусуфа Јакуба, поседовање књига о логици или филозофији (хикма) било је забрањено, а многе књиге, укључујући и оне чувеног Ибн Рушда, спаљене су.
Француско спаљивање јеврејских рукописа (1244. н.е.)
Године 1244, као исход Париске расправе, двадесет четири кочије натоварене Талмудима и другим јеврејским верским рукописима запаљене су од стране француских службеника на улицама Париза.
Шпанско спаљивање астечких и мајанских рукописа (1560-их н.е.)
Током шпанске колонизације Америка, бројне књиге написане од стране староседелачких народа спалили су Шпанци. Неколико књига које су написали Астеци спалили су шпански конкистадори и свештеници током шпанско освајање Јукатана. Упркос противљењу католичког фратра Бартоломеа де лас Касаса, бројне књиге које су Шпанци пронашли на Јукатану спаљене су по наређењу бискупа Дијега де Ланде 1562. године. Де Ланда је о инциденту написао: „Пронашли смо велики број књига са овим знаковима и, пошто нису садржале ништа у чему се не би видело сујеверје и ђаволске лажи, све смо их спалили, због чега су они (Маје) невероватно жалили и што им је нанело много бола”.
Спаљивање књига у Тјудорској и Стјуартској Енглеској (16. век н.е.)
Оснивање Цркве Енглеске након што се краљ Хенри VIII одвојио од Католичке цркве довело је до напада протестаната на енглеске католике. Распуштање манастира довело је до уништења многих библиотека, а Едвард VI, Хенријев син, подстицао је своје поданике да униште све књиге повезане са „старим учењем”. Током Тјудорског и Стјуартског периода, протестантски грађани лојални Круни нападали су католичка верска места широм Енглеске, често спаљујући све верске текстове које би пронашли. Ове поступке је подстицала Круна, која је вршила притисак на јавност да учествује у таквим „спектаклима”. Према америчком историчару Дејвиду Кресију, током „шеснаестог и седамнаестог века спаљивање књига се развило од ретке до повремене појаве, преместило се из отвореног у затворени простор, и променило се из бирократске у квази-театралну представу”.
Са Бискупском забраном из 1599., надбискуп кентерберијски и бискуп лондонски наредили су престанак производње сатиричних стихова, као и конфискацију и спаљивање одређених постојећих дела, укључујући дела Џона Марстона и Томаса Мидлтона. Девет књига је посебно издвојено за уништење. Учењаци се не слажу око тога која су заједничка својства ових девет књига изазвала званичну увреду.
Спаљивање Волтерових књига (18. век н.е.)
Током 18. века, дела француског филозофа и писца Волтера су више пута спаљивана од стране владиних званичника у краљевинама Француској и Пруској. Године 1734, објављивање његових Филозофских писама у граду Руану изазвало је негодовање јавности, јер је виђено као напад на стари поредак Француске. Као одговор, француске власти су наредиле да се примерци књиге јавно конфискују и спале, а Волтер је био приморан да побегне из Париза. Године 1751, пруски краљ Фридрих II Велики наредио је да се памфлет који је написао Волтер под називом Доктор Акакија јавно спали јер је вређао Пјера Луја Мопертија, председника Пруске академије наука у Берлину, чији је Фридрих био значајан покровитељ.
Спаљивање аболиционистичких књига на америчком Југу (1859–60. н.е.)