Жан-Франсоа Лиотар (; ; 10. август 1924 – 21. април 1998) био је француски филозоф, социолог и теоретичар књижевности. Његов интердисциплинарни дискурс обухвата теме попут епистемологије и комуникације, људског тела, модерне и постмодерне уметности, књижевности и критичке теорије, музике, филма, времена и памћења, простора, града и пејзажа, узвишеног, као и односа између естетике и политике. Најпознатији је по својој артикулацији постмодернизма после касних 1970-их и анализи утицаја постмодерности на људско стање. Лиотар је био кључна личност у савременој континенталној филозофији и аутор 26 књига и многобројних чланака. Био је директор Међународног филозофског колежа, који су основали Жак Дерида, Франсоа Шатле, Жан-Пјер Феј и Доминик Лекур.
Биографија
Рани живот, образовање и породица
Жан-Франсоа Лиотар је рођен 10. августа 1924. године у Версају, Француска, као син Жан-Пјера Лиотара, трговачког путника, и Мадлен Кавали. Похађао је Лицеј Бифон (1935–42) и Лицеј Луј Велики у Паризу. Као дете, Лиотар је имао много тежњи: да буде уметник, историчар, доминикански монах и писац. Од сна да постане писац одустао је након што је са 15 година написао неуспешан роман. На крају, Лиотар је схватање да неће постати ништа од тога описао као последицу „судбине”, како наводи у својој интелектуалној биографији Лутања, објављеној 1988. године.
Лиотар је служио као болничар током ослобођења Париза у Другом светском рату, а убрзо након тога почео је да студира филозофију на Сорбони крајем 1940-их, након што је два пута пао на пријемном испиту за престижнију Екол нормал сиперијер. Његов дипломски рад из 1947. године (отприлике еквивалент магистарском раду) носио је назив Равнодушност као етички појам (L'indifférence comme notion éthique). У раду је анализирао облике равнодушности и одвојености у зен будизму, стоицизму, таоизму и епикурејству.. Edited by Pascale-Anne Brault and Michael Naas, Chicago: , Припремао се за државни испит (agrégation) на Сорбони заједно са колегама Жилом Делезом, Франсоаом Шатлеом и Мишелом Биотором; 1949. године, док је чекао да поново полаже усмени испит, напустио је Париз да би предавао у војној припремној школи у Отену. Након што је положио испит 1950. године, Лиотар је добио место професора филозофије на Лицеју Омал у Константину у Француском Алжиру, али се 1952. вратио у Француску да би предавао на војној академији у Ла Флешу, где је написао кратко дело о феноменологији, објављено 1954. године. Лиотар се 1959. преселио у Париз да би предавао на Сорбони: уводна предавања из тог периода (1964) постхумно су објављена под насловом Зашто филозофирати?. Преселивши се на нови кампус у Нантеру 1966. године, Лиотар је учествовао у догађајима који су уследили након 22. марта и у немирима маја 1968. Године 1971. Лиотар је стекао државни докторат са дисертацијом Дискурс, фигура под менторством Микела Дифрена – рад је објављен исте године.. Edited by Pascale-Anne Brault and Michael Naas, Chicago: , Лиотар се придружио одсеку за филозофију експерименталног Универзитета у Венсену, касније Универзитет Париз VIII, заједно са Жилом Делезом, у академској 1970/71. години; то је остало његово академско уточиште у Француској до 1987. Првом супругом, Андре Меј, оженио се 1948. године и са њом имао две ћерке, Корин и Лоранс, а касније се по други пут оженио 1993. године Долорес Џиџек, мајком његовог сина Давида (рођеног 1986).. Edited by Pascale-Anne Brault and Michael Naas, Chicago: ,
Политички живот
Године 1954. Лиотар је постао члан покрета Социјализам или варварство, француске политичке организације основане 1948. године због неадекватности троцкистичке анализе у објашњавању нових облика доминације у Совјетском Савезу. Социјализам или варварство и истоимена публикација имали су за циљ да спроведу критику марксизма унутар левице, укључујући доминацију бирократије унутар француске Комунистичке партије и њену приврженост диктатима Совјетског Савеза. Његови списи из овог периода углавном се баве ултралевичарском политиком, са фокусом на ситуацију у Алжиру, којој је лично сведочио док је предавао филозофију у Константину. Као главни дописник о Алжиру за Социјализам или варварство, током периода борбе Алжира за независност, Лиотар је написао десетак есеја анализирајући економску и политичку ситуацију (1956–63), који су касније објављени у La Guerre des Algeriens (1989) и преведени у Political Writings (1993). Лиотар се надао да ће подстаћи борбу Алжира за независност од Француске и социјалну револуцију, активно подржавајући Фронт националног ослобођења у тајности, иако је истовремено био критичан према њиховом приступу. Након несугласица са Корнелијусом Касторијадисом 1964. године, Лиотар је напустио Социјализам или варварство и придружио се новоформираној отцепљеној групи Радничка моћ (Pouvoir Ouvrier), из које је иступио 1966. Cf. http://www.iep.utm.edu/lyotard/. Иако је Лиотар имао активну улогу у устанцима мај 1968. у Француској, дистанцирао се од револуционарног марксизма својом књигом из 1974. године, Либидинална економија. Од марксизма се удаљио јер је сматрао да марксизам има ригидан структуралистички приступ и да намеће „систематизацију жеља” кроз снажан нагласак на индустријској производњи као темељу културе.
Академска каријера Лиотар је предавао у Лицеју Омал у Алжиру од 1950. до 1952. године. Године 1952. вратио се у Француску да би предавао на војној академији у Ла Флешу. Објавио је књигу La phénoménologie (Феноменологија) 1954. године и почео да пише за часопис Социјализам или варварство под псеудонимом Франсоа Лаборд. Вративши се у Париз 1959. године, Лиотар је прво предавао на Сорбони, а затим се 1966. преселио на новоосновани кампус у Нантеру. Године 1970. почео је да предаје на одсеку за филозофију експерименталног Универзитетског центра у Венсену, који је 1971. постао Универзитет Париз VIII; тамо је предавао до 1987. када је постао професор емеритус. Током 1982-83. године Лиотар је био укључен у оснивање Међународног филозофског колежа у Паризу, где је 1985. био други директор. Лиотар је често држао предавања ван Француске као гостујући професор на универзитетима широм света. Од 1974. године то је укључивало и прекоокеанске посете, међу којима су: Универзитет Џонс Хопкинс, Универзитет Калифорније, Беркли, Универзитет Јејл, Универзитет Стони Брук и Универзитет Калифорније, Сан Дијего у САД, Универзитет у Монтреалу у Квебеку (Канада), и Универзитет у Сао Паулу у Бразилу. Године 1987. прихватио је место редовног професора на Универзитету Калифорније, Ирвајн, где је делио позицију са Жаком Деридом и Волфгангом Изером на одсеку за критичку теорију. Пре смрти, време је проводио између Париза и Атланте, где је предавао на Универзитет Емори као професор филозофије и француског језика од 1995. до 1998. Био је и професор филозофије медија на Европској школи за постдипломске студије.https://egs.edu/biography/jean-francois-lyotard%e2%80%a0/ Jean-François Lyotard – Former Professor of Media Philosophy at The European Graduate School / EGS.
Каснији живот и смрт десно|мини|250п|Лиотаров гроб на гробљу Пер Лашез у Паризу
Каснији радови које је Лиотар написао бавили су се француским писцем, активистом и политичарем, Андреом Малроом. Један од њих је била биографија, Потписано, Малро, а други есеј под насловом Звучно изолована соба. Лиотар је био заинтересован за естетске погледе на друштво које је Малро делио. Још једна каснија Лиотарова књига била је Августинова исповест: студија о феноменологији времена. Овај рад у настајању објављен је постхумно исте године када је Лиотар умро. Два његова каснија есеја о уметности била су о уметничким делима Брахе Л. Етингер: Anima Minima (Дифрактовани трагови), 1995,Lyotard, Jean-François. "Diffracted Traces" (“Anima Minima”). In: Halala - Autistwork. Israel Museum, 1995. Rep. as: Theory, Culture and Society. . и Анамнеза (L'anamnese), 1997.Lyotard, Jean-François. "L'anamnèse." In: Doctor and Patient. Pori: Museum of Art, 1997.
Лиотар се више пута враћао појму постмодерног у есејима сакупљеним на енглеском језику под насловима Постмодерна објашњена деци, Ка постмодерни и Постмодерне басне. Године 1998, док се припремао за конференцију о постмодернизму и теорији медија, неочекивано је преминуо од леукемије која је брзо напредовала. Сахрањен је на гробљу Пер Лашез у Паризу.
Дело
Лиотаров рад карактерише упорно противљење универзалијама, метанаративима и општости. Он је оштар критичар многих „универзалистичких” тврдњи просветитељства, а неколико његових дела служи за подривање темељних принципа који генеришу ове широке тврдње.
У својим списима из раних 1970-их, Лиотар одбацује оно што сматра теолошким основама и Карла Маркса и Зигмунда Фројда: „Код Фројда је то јудејско, критички суморно (заборавно на политичко); код Маркса је католичко, хегелијанско, помиритељско (...) код једног и код другог однос економског са смислом је блокиран у категорији репрезентације (...) Овде политика, тамо терапеутика, у оба случаја лаичка теологија, поврх самовоље и лутања сила”. Сходно томе, одбацио је негативну дијалектику Теодора В. Адорна јер је сматрао да она тражи „терапеутско решење у оквиру религије, овде религије историје”. У Лиотаровој „либидиналној економији” циљ му је био да „открије и опише различите друштвене начине улагања либидиналних интензитета”.
Академско наслеђе Током своје академске каријере, Жан-Франсоа Лиотар је доприносио часописима L'Âge nouveau, Les Temps modernes, Социјализам или варварство, Cahiers de philosophie, Esprit, Revue d'esthétique, Musique en jeu, L'Art vivant, Semiotext(e), October, Art Press International, Critique, Flash Art, Art Forum, Po&sie, између осталих.
Дискурс, фигура (1971) Ово комплексно дело, предато као његов Doctorat d'Etat (виши државни докторат), није било доступно на енглеском језику до 2011. године. Необично је по форми и садржају, покривајући аспекте естетике (Морис Мерло-Понти), лингвистике (Бенвенист, Лакан), психоанализе (Фројд), поезије (Мишел Бутор, Стефан Маларме) и сликарства (италијански кватроченто; Пол Сезан, Паул Кле; Џексон Полок). Фокус се помера са феноменологије на ангажман са психоанализом, како би форма књиге функционисала другачије од уобичајених очекивања за академски текст тог времена и како би дезоријентисала читаоца. Његова рецепција у англофоном свету је била одложена, чиме је пропуштен значај који му је Лиотар придавао, сматрајући га једном од своје три „праве књиге” и главном референцом за своју расправу о „фигуративном” и његовој трострукој презентацији (фигура-слика; фигура-форма; фигура-матрица).
Естетика Лиотарова теза, објављена под насловом Дискурс, фигура (1971), била је усмерена на естетику. Лиотар се много посветио естетским питањима, на начин који је тежио прекиду са хегелијанском перспективом, у којој је уметност морала себе да замисли као материјализацију духа. Веровао је да је она „више оруђе за разоткривање често невиђених тензија, померања и компликација у филозофском мишљењу и његовим односима са друштвом – начин да му се помогне да се удаљи од доксе без гаранција вишег знања или чак sensus communis-а.” Лиотарово размишљање о модерној и савременој уметности било је усредсређено на неколико уметника који су му омогућили да нагласи кључна питања француске мисли након Другог светског рата, посебно она о концептуалном мајсторству уметника као аутора: Пол Сезан и Василиј Кандински, као и Браха Л. Етингер, Албер Ем, Данијел Бирен, Марсел Дишан, Валерио Адами, Жак Монори, Шусаку Аракава, Рут Франкен, Сем Френсис, Барнет Њуман, Џозеф Кошут, Карел Апел, Рене Гифре, Мануел Казимиро и Ђанфранко Барукело.
Либидинална економија (1974)