Погреб у Карлеону са цевима је римски гроб из другог века са гробља повезаног са некадашњом легионарском тврђавом и насељем, Иска Августа, на месту данашњег Карлеона у Велсу, Уједињено Краљевство. Главно налазиште, укључујући и велики амфитеатар, ископано је почетком двадесетог века, углавном заслугом археолошкиње Тесе Вилер, али су околна гробља била позната углавном само по случајним налазима.

Године 1927, грађевински радови на локацији преко реке Аск у односу на тврђаву довели су до открића гроба који је садржавао гробницу обложену каменом. Унутар гробнице налазио се оловни канистер са кремираним остацима костију и комадом ланеног платна са траговима тамјана. Такође је била присутна и сломљена оловна цев пречника , која је првобитно досезала до површине. Овај тип сахране је редак у Британији, а у време открића истраживао га је археолог Мортимер Вилер. Он се консултовао са анатомом Артуром Китом, који је утврдио да фрагменти костију припадају једној одраслој особи, што је потврђено поновним прегледом 2001. године од стране Алис Робертс.

Гробнице са вертикалним оловним или земљаним цевима налазе се широм Римског царства, а гробови са другим начинима делимичног приступа са површине такође су распрострањени. Верује се да су ове карактеристике олакшавале приношење жртава и других дарова покојницима. Посебно се сматра да су погреби са цевима омогућавали рођацима да сипају крв или вино у посуду како би нахранили душу преминулог.

Позадина мини|усправно|Канистер у Националном музеју римске легије у Карлеону, Велс. Сломљена цев је на врху.|алт=оловни цилиндар у правоугаоном каменом гробу Карлеон, град у Јужном Велсу, место је римске легионарске тврђаве и насеља (), названог . Био је седиште Друге Августове легије од око 75. до 300. године нове ере.Робертс (2023) стр. 7–8. Римљани су налазиште назвали или по реци Аск (). Име Карлеон можда потиче из велшког за „тврђаву легије”; око 800. године нове ере помиње се као (у преводу: „тврђава легије на Аску”).

Антикварска археолошка ископавања 1908. и 1909. године открила су велики амфитеатар у Карлеону и друге римске грађевине, а даљи напредак укључивао је откуп за државу и ископавање амфитеатра 1926–27. Професионална археолошкиња Теса Вилер проширила је главно ископиште насеља 1927–28.Робертс (2023) стр. 10.

Преко реке Аск од места ископавања налазило се предграђе познато као (с оне стране моста) и мало насеље у оближњем Булмору. Надгробни споменици легионара из ових области сугеришу да су их можда насељавали пензионисани војници. Гробља су се, како је римски закон налагао, налазила изван легионарске тврђаве и у близини прилазних путева, а у околини је познато неколико гробних места. Иако нема видљивих трагова гробних места која су се налазила дуж путева ка тврђави, пронађени су бројни надгробни споменици и кремациони гробови. Неколико гробаља се налази око Булмора, посебно изнад пута за Карлеон, а више гробова је у Абернанту, источно од Булмора.

Све познате сахране на гробљима су кремације, а већина је идентификована на основу случајних, непланираних налаза, иако су делови два велика гробља подвргнути професионалном ископавању. То су Абифилд, северно од Карлеона, и подручје Ултра Понтем/Булмор, где се два гробна места готово спајају. Грађевински радови на локалитету Ултра Понтем (који се тада још тако звао) 1927. године открили су камену гробну комору, или цисту, која је садржала оловни канистер, на око испод површине. Повезана црвена тера сигилата указивала је да сахрана потиче из другог века. Позван је супруг Тесе Вилер, археолог Мортимер Вилер, који је, након што је забележио детаље о локалитету, однео канистер у Музеј у Карлеону на даље проучавање.

Гроб и садржај мини|усправно=0.7|Скица кремационог гроба са причвршћеном цеви|алт=Црно-бели цртеж гроба у попречном пресеку Гробна циста имала је основу од камених плоча, док је друга служила као поклопац, а у њој се налазила цилиндрична оловна посуда која је лежала на слоју од око дубине, сачињеном од цигле, црепа и угљена, могуће остатака кремационе ломаче. Оловни канистер био је висок и пречника , и имао је три прстена са орнаментом перли и котура. Вертикалне равне лајсне између горња два појаса делиле су површину на три панела. Вертикална оловна цев пречника била је причвршћена на врх канистера. Дуга је , са сломљеним горњим крајем, и првобитно је досезала до површине земље.Вилер (1929) стр. 1–2. Садржала је фрагмената костију од кремације (млевење производа кремације у фини прах је скорашња пракса).

Мортимер Вилер је послао фрагменте анатому Артуру Киту, који је утврдио да је кремација припадала једном одраслом мушкарцу старом најмање 35 година. Алис Робертс је поново испитала остатке 2001. године и потврдила да припадају одраслој особи, јер се старост може проценити на основу степена срастања лобањских шавова, али није сматрала да је могуће поуздано утврдити пол покојника. Робертсова није пронашла довољно велике делове лобање или карлице за поуздану процену,Робертс (2023) стр. 23–26. док је Кит свој суд засновао на општој величини фрагмената костију.

У оловној посуди налазио се и фрагмент обично тканог ланеног текстила димензија , који је првобитно садржавао фрагменте костију, а на којем су помоћу инфрацрвене спектроскопије са Фуријеовом трансформацијом откривени трагови тамјана из погребних ритуала. Тамјан је био скупа смола коришћена као мирисни штапић, али и за помазивање тела оних чије су породице то могле приуштити, заједно са сличним биљним производима који садрже терпене. Ове ароматичне супстанце успоравале би распадање и прикривале непријатне мирисе. Резиме у Current Archaeology. 312 фебруар, 2016. Студија из 2025. о очувању текстила у кремацији сугерише да испирање олова из посуде такође може помоћи у очувању тканине.

Истраживање помоћу скенирајућег електронског микроскопа открило је да су калај и сумпор били присутни у наслагама унутар канистера. Оловни канистер и његов садржај сада су у колекцији Amgueddfa Cymru – Музеја Велса у Националном музеју римске легије.

Могуће је да је са гробом био повезан и жртвени сто (); један такав, откривен у Карлеону у осамнаестом веку, сада је изгубљен.

Погребни обичаји Пре-римске сахране из британског гвозденог доба, било да се ради о телима или кремираним остацима, ретке су у већем делу Британије, али се то променило након укључивања острва у Царство, па су до другог века кремације биле стандард у целој римској провинцији. Британски погреб са цевима, сличан оном из Карлеона, познат је из близине Колчестера, а остаци сахране пронађени 1980. у близини Мансетера, Ворикшир, укључивали су оловну цев и плаво-зелену стаклену теглу са фрагментима костију, са доказима да је цев некада имала закуцан поклопац од пропадљивог материјала. Погреб са цевима из Чичестера повезивао је погребну урну са површином, тада изнад, помоћу парова имбрицеса, полуцилиндричних печених глинених црепова. Иако су ретки у Британији, постоји више примера погреба са оловним или земљаним цевима широм остатка Римског царства.Робертс (2023) стр. 11–17. Ова пракса је позната из самог Рима, а могуће је да је у Британију стигла путем трговине.

Келтско налазиште у Кенту имало је гроб са отвором у поклопцу довољно великим да се убаци рука, што је карактеристика која се такође виђа у неким долменима, а која је можда служила истој сврси омогућавања уношења хране. Артур Еванс и Вилер су такође помињали сличне трајне улазне тачке у другим мегалитским гробницама све до Индије, као и у староегипатским мастабама.

Грчки географ из другог века, Паусанија, забележио је обичај у својој земљи да се крв од жртвоване животиње сипа у гроб кроз рупу, а и Римљани и Келти су укључивали жртве или дарове животиња, посебно свиња, у своје погребне ритуале. Римљани су одржавали погребне гозбе поред гроба на дан сахране, и поново девет дана касније, током којих се храна остављала на гробу, а вино сипало на земљу. Даље гозбе су одржаване на рођендан покојника и на одређене празнике, и на свим овим прославама део оброка је био одвајан да би га душа покојника поделила. Прибор за вино, као што су боце, чаше и амфоре, често је остављан у гробним коморама, као и даске за сечење и прибор за јело повремено.

Вилер је навео примере праксе сипања либација у гроб из древне Картагине и Микене, као и у Африци, Индији и неким пацифичким острвима у двадесетом веку. И онВилер (1929) стр. 5–7. и Робертсова сматрали су вероватним да су гробови са цевима олакшавали сипање крви или вина директно у комору ради директнијег храњења душе покојника. Робертсова је такође поменула обичај који и данас постоји у Русији, да се храна и пиће остављају на гробовима преминулих рођака. Вилер је завршио своју расправу о гозбама поред гроба позивањем на последњу строфу старе енглеске народне песме, „Lavender's Blue”. Ако умреш, дили, дили, као што се може збити, Бићеш сахрањен, дили, дили, испод славине; Ко ти је то рек'о, дили, дили, молим те, реци ми зашто? Да би пио, дили, дили, када будеш жедан.

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Археолошка налазишта у Њупорту (Велс) Категорија:Карлеон Категорија:Погребни споменици и грађевине у Уједињеном Краљевству Категорија:Смрт у старом Риму Категорија:Римска налазишта у Велсу