Преговори Јосипа Броза Тита и Драгољуба Михаиловића су преговори који су у јесен 1941. вођени између вођа Равногорског и Народноослободилачког покрета у Југославији. Вођени су у западној Србији, где је у том тренутку било језгро устанка против окупатора. До првог сусрета дошло је 19. септембра 1941. у Струганику, код Мионице, а до другог 26. октобра 1941. у Брајићима, код Горњег Милановца. Преговори су вођени око питања удруживања партизана и четника у борби против немачког окупатора. Иако су се обе стране договориле око неких ствари, али не и кључних, до отвореног сукоба је дошло већ почетком новембра 1941. чиме је отпочео међусобни грађански рат, који је по неким ауторима однео више живота него борба против окупатора, а последице анимозитета између припадника ова два покрета остале трајне.
Почетак устанка и контакти између покрета мини|250x250п|Немачка потерница за Драгољубом Дражом Михаиловићем, у Србији 1941. Након немачке окупације Југославије, пуковник Југословенске војске Драгољуб Дража Михаиловић окупио је око себе официре и војнике који су успели да избегну заробљавање и коју су изразили жељу да наставе борбу путем герилског ратовања. На планини Равној Гори у западној Србији формирао је свој штаб, по којој је цео покрет и добио назив равногорски покрет. Баштинећи традицију српског четништва у Старој Србији са краја 19. и почетка 20. века борци су се назвали четницима, док је званичан назив успостављен као Југословенска војска у отаџбини, што је прихваћено и од стране Владе Краљевине Југославије у изгнанству и краља Петра II Kарађорђевића који су се налазили у Лондону. мини|238x238п|Немачка потерница за Јосипом Брозом Титом, у Србији 1941. Комунистичка партије Југославије, која је окупацију Југославије дочекала у илегали, због предходне забране и прогањања од стране југословенских власти, одмах се нашла на новом удару немачког окупатора. Иако је домаћим комунистима било јасно да је устанак против окупатора неминован, чекала се директива Коминтерне из Москве, која је је уследила након напада Немачке на Совјетски Савез. Врх КПЈ на челу са Јосипом Брозом Титом 4.јула 1941. донео је одлуку да отпочне оружани устанак те је упутио позив свим народима Југославије да се прикључе. На територији Србије извршена је прва акција 7.јула 1941, а под окриљем КПЈ почело је формирање партизанских оружаних јединица од чланова и симпатизера партије.
Иако се ривалитет и идеолошка разлика осећала од самог почетка, забележено је више акција у којима су учествовале, више или мање кординисано, партизанске и четничке јединице на терену у првим месецима устанка. Осим Србије и у Босни и Херцеговини је долазило до контакта и планирања заједничких акција. Основани су и одређени локални штабови, које су чинили команданти партизанских и четничких јединица, ради заједничке координације и команде. Познат је заједнички напад партизана и четника на Краљево у октобру 1941.
Ограничења за сарадњу Ако полазимо од идеолошких и револуционарних ставова југословенских комуниста, који су са устанком против окупатора кренули и у борбу против старог система, онда је Дража Михаиловић са својом војном формацијом био предодређен за најопаснијег непријатеља. Пуковник Михаиловић, антикомуниста по опредељењу, имао је за циљ очување предходног друштвеног поретка и монархије, те је природно видео комунисте као „непријатеље државе“, а посебно српског традиционалног друштва.
Осим тога, у трајни савез са партизанским покретом отпора пуковник Михаиловић није могао ни да уђе јер југословенској влади у егзилу 1941, чију је врховну команду он признавао, није падало на памет да му нареди тако нешто.
У прогласу Покрајинског комитета КПЈ за Србију у јуну 1941, након напада Немачке на Совјетски Савез, назначено је: Агенти Лондона (разне капиталистичке клике, четници и полицајци и други), већ покушавају да спрече раднике и сељаке да, кад за то куцне час, оснују своју радничку-сељачку совјетску власт, наслањајући се на велики и братски Совјетски Савез. Та банда хоће да се врати на старо, које нас је до овог и довело.
Други фактор који је утицао на ограничење сарадње је било различито виђење начина борбе. Дража је за разлику од Тита сматрао да је општи устанак и тоталитарна борба против окупатора немогућа у овој фази. О овоме је Тито био обавештен преко Александра Ранковића и Милоша Минића, који су боравили у штабу Драже Михаиловића и пренели да је Дража истакао да су Немци „још увек врло јаки, да надиру у Совјетски Савез незадрживо, да ни западни савезници нису још способни за веће војне операције против огромне немачке војне силе; да ће Немци вршити крваве одмазде и убијати ненаоружано становништво, ако их будемо нападали“. Ранковићу и Минићу, тада је Драгиша Васић, политички делегат Михаиловићевог штаба, рекао: „Поздравите Тита и реците му да ћу ја остати овде док не видим да има услова за нашу међусобну сарадњу.“
До личних сусрета Тита и Драже, као и многобројних контаката и преговора њихових најближих сарадника је долазило јер су то били тактички потези да једни друге на најбољи начин искористе у датим околностима, те да сарађују док се не створе услови за коначан обрачун. Милорад Драшковић је у листу Амерички Србобран још 1946. писао да је Титова иницијатива за састанак ишла у правцу да Дражу гурне у превремену борбу.
Састанак у Струганику До првог личног сусрета Јосипа Броза Тита и Драгољуба Драже Михаиловића је дошло 19. септембра 1941. у селу Струганик, у кући Живојина Мишића. Никакав договор није постигнут, због различитог виђења концепта борбе, али су остављена „отворена врата“ код обојице за будуће састанке и договоре. На овом састанку постављено је и питање, ко би био врховни командант обједињених снага. По том питању Јосип Броз је за енглеску штампу 6.октобра 1968. изјавио да је нудио врховну команду над партизанским јединицама Драгољубу Михаиловићу, као и да је ту понуду поновио на другом састанку у октобру 1941. Да би 16.новембра 1968. за француски лист Пари Мач (фр: Paris Match) изјавио да никад није Михаиловићу нудио врховну команду, већ место начелника штаба.
Састанак у Брајићима Други састанак Тита и Драже био је 26. октобра 1941. у селу Брајићи, у кафани Сувобор. Тито је упутио предлог у 12 тачака. Око многих питања стране су остале на супротним становиштима, али ипак је постигнут договор око неких тачака. Договорено је да се оружане акције координирају, да се ратни плен дели, да се Михаиловићевом штабу испоручи из фабрике оружја у Ужицу (које су партизанске јединице ослободиле 24.септембра) 1.200 пушака и подели новац који су припадници Титовог покрета пронашли у ужичком трезору Народне банке Југославије. Заузврат, Михаиловић је Титу обећао да ће с њим поделити „шта год падобраном стигне од Британаца“.
Испоставило се да је у сефу Народне банке у Ужицу налазило 55 милиона динара. Иако постоје одређене шпекулације у савременим тумачењима да је неравноправна подела новца довела до међусобног рата, о овоме нема јасних доказа. Али је могуће да је то довело до стварања веће атмосфере неповерења, те је преокренуло ток догађаја у отворени рат. Новац је једноставно био кључни фактор, неопходан за снабдевање разним потрепштинама јединица на терену, јер инострана помоћ и отимање од непријатеља је било лимитирано.
Новац из ужичког трезора Када су партизани ушли у ослобођено Ужице крајем септембра 1941. године у сефу Народне банке Југославије у Ужицу било је око 55 милиона динара. Предходно су јединице Косте Пећанца узеле 1,5 милиона и напустиле града. Према сачуваној документацији партизани су преузели 52.642.233 динара, да би од те суме одмах узели 6.397.800 динара (нико није потписао признаницу за тај новац), тако да је у каси остало 46.244.433 динара. Међутим, партизани су по уласку у град преузели и неутврђене износе новца из других локалних банака и комуналних установа у Ужицу и западној Србији. Према званичној историографији насталој у време социјализма, партизани су на основу договара са састанка у Брајићима требали да дају четницима 5 милиона, колико су и сами задржали, а да је остатак требао да се подели народу. Али да до реализације овог договора није дошло због опточињања грађанског рата.
Међутим Јакша Ђелевић, први ађутант Драже Михаиловића сведочио је да су партизани четницима требали да дају 20 милиона од укупно 79 милиона које су запленили. Многа сећања такође говоре о цифри од 75 милиона , док Тито у својим сећањима помиње 60 милиона колико се налазило у Народној банци. Исту цифру помиње и Родољуб Чолаковић. Тако је запамтио и Манојло Кораћ, стим да су осим 60 милиона у Ужицу, партизани запленили још 20 милиона из пореских управа и других државних институција у западној Србији.
Почетак међусобног рата По званичној историографији четници су напали партизане у ноћи 1. на 2. новембар. Овај сукоб изнурио је устанике у Србији и пре него што су Немци кренули у завршну офанзиву.
Види још Устанак у Србији 1941. Партизанско-четнички сукоб
Референце
Категорија:Устанак у Србији 1941. Категорија:Јосип Броз Тито Категорија:Драгољуб Михаиловић