Т4 је био поморски торпедни чамац у служби Краљевске југословенске ратне морнарице (КЈРМ) између 1921. и 1932. године. Првобитно назван 79 Т, био је торпедни чамац класе 250t Аустроугарске ратне морнарице, изграђен 1914. године. Био је наоружан са два топа калибра и четири торпедне цеви од , а могао је носити 10–12 поморских мина.
Током Првог светског рата учествовао је у активним дејствима, обављајући задатке пратње конвоја, патролирања, уклањања мина, противподморничког ратовања и бомбардовања обале. Године 1917. уклоњени су суфикси из ознака свих аустроугарских торпедних чамаца, па се од тада називао само 79. Током краткотрајне побуне морнара у Боки которској почетком фебруара 1918, његов капетан је, схвативши опасност, искрцао посаду на обалу. Био је део пратње аустроугарског дреднота Сент Иштван током акције која је резултирала потапањем тог брода од стране италијанских торпедних чамаца у јуну 1918. године.
Након пораза Аустроугарске 1918. године, брод 79 је додељен морнарици Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевске југословенске ратне морнарице) и преименован у Т4. У то време, он и седам других чамаца класе 250t били су једина модерна поморска пловила те новоформиране поморске силе. Током међуратног периода, Т4 и остатак морнарице учествовали су у вежбама и крстарењима до пријатељских лука, али су активности биле ограничене због смањених буџета. Године 1932. насукао се на острву Дрвеник Мали код далматинске обале, при чему му се труп преполовио. Прамац је остао на острву, док је крма одвучена у Тиватски арсенал у Боки которској. Због тога је међу југословенским морнарима настала шала да је Т4 „најдужи торпедни чамац на свету”. На крају су оба дела исечена у старо гвожђе.
Позадина
Године 1910, Поморско-технички комитет Аустроугарске морнарице покренуо је пројектовање и развој обалног торпедног чамца од уз услов да буде способан да одржава брзину од током 10 сати. Истовремено, комитет је издао пројектне параметре за торпедни чамац отвореног мора или флоте, депласмана од 500–550 тона, максималне брзине 30 чворова и досега од . Овај дизајн би представљао већи и боље наоружан брод од постојећих аустроугарских разарача класе Хусар од . Спецификација за торпедни чамац отвореног мора заснивала се на очекивању да ће Отрантска врата, где се Јадранско море спаја са Јонским, бити блокирана од стране непријатељских снага током будућег сукоба. У таквим околностима, постојала би потреба за торпедним чамцем који би могао да исплови из аустроугарске поморске базе у Боки которској, доплови до Отрантских врата током ноћи, лоцира и нападне бродове блокаде, те се врати у луку пре јутра. За погон је изабрана парна турбина, пошто дизел мотори потребне снаге нису били доступни, а Аустроугарска морнарица није имала практичног искуства за управљање турбоелектричним чамцима.
Упркос развоју ових идеја, Аустроугарска морнарица је затим од бродоградилишта затражила понуде за чамац од са максималном брзином од . Stabilimento Tecnico Triestino (СТТ) из Трста изабран је за уговор о изградњи осам бродова (Т-група), победивши једног другог понуђача. Ознака Т-групе означавала је да су изграђени у Трсту.
Опис и конструкција
десно|мини|1.5|Острво Палагружа које су бранили италијански морнари 1915. године.|alt=Италијански морнари пуцају са острва на трупе и чамце у близини обале, док су у позадини ратни бродови Чамци Т-групе класе 250t имали су кратак уздигнут прамац и отворени командни мост, били су брзи и окретни, добро пројектовани за службу на Јадрану. Дужина водене линије износила им је , ширина , а нормални газ . Пројектовани депласман био им је , али су под пуним оптерећењем истискивали око . Покретале су их две Парсонс парне турбине које су покретале два пропелера, користећи пару произведену у два Јароу водоцевна котла, од којих је један користио мазут, а други угаљ. Постојале су две котларнице, једна иза друге. Турбине су имале снагу од и биле су пројектоване да покрећу чамце до максималне брзине од , иако се могла постићи максимална брзина од . Носили су угља и мазута, што им је давало досег од при брзини од . Т-група је имала један димњак, за разлику од два димњака код каснијих група исте класе.
Аустроугарска морнарица је 79 Т и остатак класе 250t класификовала као торпедне чамце отвореног мора, иако су били мањи од првобитног концепта обалног торпедног чамца. Поморски историчар Звонимир Фрајвогел наводи да је таква ситуација била уобичајена због штедљивости Аустроугарске морнарице. Били су то први мали чамци Аустроугарске морнарице који су користили турбине, што је допринело сталним проблемима са њима, који су морали бити постепено решавани након што су уведени у службу. Посада се састојала од три официра и тридесет осам морнара. Брод је носио један чамац типа „јал” дужине као помоћни чамац.
Чамаци су првобитно требали бити наоружани са три топа Шкода калибра L/30L/30 означава дужину цеви топа. У овом случају, топ L/30 има дужину цеви која је 30 пута већа од пречника отвора. и три торпедне цеви од , али је то промењено на два топа и четири торпедне цеви пре завршетка првог чамца, како би се наоружање стандардизовало са Ф-групом која је следила. Рефлектор пречника био је постављен изнад командног моста. Торпедне цеви су биле монтиране у паровима, један пар између прамца и моста, а други на делу подигнуте надградње изнад крмене машинске просторије. Могли су да носе и 10–12 поморских мина.
Као шести брод своје класе, кобилица за 79 Т положена је 1. децембра 1913, поринут је 30. априла 1914, завршен 30. септембра 1914, и уведен у службу следећег дана, два месеца након почетка Првог светског рата. Пре увођења у службу, један митраљез Шварцлозе М.7/12 калибра додат је наоружању свих чамаца ове класе за противваздушну одбрану. Постављена су четири монтажна места како би се митраљез могао поставити на најефикаснију позицију у зависности од очекиваног правца напада. До октобра 1915, чамац је био обојен у црно, али је од тада бојен у светло плаво-сиву боју.
Оперативна историја
Први светски рат
Првобитни концепт употребе чамаца класе 250t предвиђао је да плове у флотили на зачељу борбене формације у крстарењу и да интервенишу у борби само ако су бојни бродови, око којих је формација успостављена, онеспособљени, или да нападају оштећене непријатељске бојне бродове. Када би био наређен торпедни напад, предводила би га извиђачка крстарица, уз подршку два разарача за одбијање непријатељских торпедних чамаца. Група од четири до шест торпедних чамаца изводила би напад под командом команданта флотиле. Како су чамци класе 250t улазили у службу, прикључивали су се 1. торпедној флотили, коју је у почетку предводила извиђачка крстарица класе Новара, СМС Саида, а касније њен сестрински брод СМС Хелголанд. Прва торпедна флотила је у почетку укључивала две дивизије разарача (1. и 2.) и једну дивизију торпедних чамаца (3.), којој су се придружили чамци класе 250t. Током целог рата, 79 Т је остао у саставу 3. дивизије торпедних чамаца 1. торпедне флотиле.
Недуго након увођења у службу, 17. октобра 1914, 79 Т се придружио остатку 1. торпедне флотиле у покушају да се сукоби са делом француске флоте која је оперисала у јужном Јадрану. Французи су пловили у близини острва Вис, али су се током ноћи 17/18. октобра повукли на југ, па аустроугарска флотила није успела да изведе напад. Такође у октобру, 79 Т је патролирао између острва Бишево и Палагружа, а 9. новембра је патролирао у близини острва Ластово. Дана 15. и 16. марта 1915, 79 Т је, заједно са старом топовњачом СМС Магнет и чамцима класе 250t, 75 Т и 76 Т, пратио новоизграђени дреднот СМС Сент Иштван од главне аустроугарске поморске базе у Пули до острва Паг ради вежби гађања. Предвођена Хелголандом, цела 1. торпедна флотила је између 11. и 15. априла 1915. упловила у Јонско море у потрази за базом француске флоте, али је операција била неуспешна.
Краљевина Италија је 23. маја 1915. објавила рат Аустроугарској, а непријатељства на Јадрану, која су до тада углавном укључивала повремене упаде француске флоте, одмах су се интензивирала. Готово целокупна аустроугарска флота напустила је Пулу убрзо након објаве рата како би извела одговор против италијанских градова и насеља дуж јадранске обале, са циљем да омета копнени и поморски транспорт између јужне Италије и северних региона земље, који су се очекивали као поприште копнених операција. Флота се поделила у шест група са различитим циљевима дуж обале. Дана 24. маја, 79 Т је учествовао у овој операцији, познатој као Бомбардовање Анконе, која је укључивала гранатирање италијанских обалских циљева. 79 Т је гађао Порто Корсини код Равене, заједно са извиђачком крстарицом СМС Новара, разарачем класе Хусар СМС Шарфшице и торпедним чамцима 78 Т, 80 Т и 81 Т. Током те акције, италијанска обалска батерија калибра узвратила је ватру, погодивши Новару и оштетивши 80 Т, при чему су рањена три члана његове посаде. Након тога, 79 Т је учествовао у још неколико напада на италијанске обалске циљеве, укључујући и напад на Римини 18. јуна, предвођен оклопном крстарицом СМС Санкт Георг и заштићеном крстарицом СМС Сигетвар, уз подршку 75 Т, 76 Т и четири торпедна чамца класе Каиман.
Дана 27. јула, група предвођена Новаром и извиђачком крстарицом СМС Адмирал Шпаун, уз пратњу разарача класе Хусар Шарфшице и СМС Ускоке, заједно са 79 Т, 75 Т и 76 Т, гранатирала је железничку пругу између Анконе и Пезара током ваздушног напада хидроавионима на Анкону. Након што је 5. августа оборен италијански ваздушни брод Città di Jesi, 79 Т га је одвукао у Пулу. Дана 17. августа, 1. торпедна флотила је гранатирала острвску групу Палагружа у средњем Јадрану, а 79 Т је био део снага задужених за заштиту јужних прилаза острвима од непријатељских подморница. Успех овог бомбардовања, којим је уништен једини извор пијаће воде, натерао је Италијане да напусте Палагружу. Дана 9. септембра 1915, 79 Т, 75 Т и 76 Т чинили су 3. групу торпедних чамаца 3. торпедне дивизије. Дана 9. новембра, 79 Т је чистио мине код Пореча на западној обали Истре када га је неуспешно торпедом напала непријатељска подморница.
десно|мини|1.3|Отрантска врата су била блокирана од стране савезничких морнарица од 1915. до краја рата како би се спречило излазак Аустроугарске морнарице из Јадранског мора.|alt=Мапа која приказује локацију Отрантских врата Крајем новембра 1915, аустроугарска флота је пребацила снаге из Пуле у Котор на јужном Јадрану; те снаге су укључивале шест од осам торпедних чамаца Т-групе. Ове снаге су имале задатак да одржавају сталну патролу на албанској обали и пресрећу све транспорте трупа који су долазили из Италије. Дана 9. децембра, 79 Т, три разарача, два торпедна чамца класе Каиман и два друга чамца класе 250t чинили су групу предвођену Сигетваром која је пратила хидроавионе током напада на Анкону. Дана 4. јануара 1916, 79 Т је положио мине у Тршћански залив. Напад на Отрантски бараж — поморску блокаду Отрантских врата од стране Савезника — извела је Новара, уз пратњу 79 Т, 81 Т и чамца класе Каиман 71 Т, 3. априла.Поморски историчар Звонимир Фрајвогел примећује да информације о овом нападу потичу из књиге аустријског поморског историчара Франца Билзера из 1996. године, али Ервин Зихе, други аустријски поморски историчар, у својој књизи из 2012. наводи да се ова операција не помиње у ратним дневницима укључених бродова. У ноћи између 31. маја и 1. јуна 1916, разарачи класе Татра, СМС Орјен и СМС Балатон, у пратњи 79 Т, 77 Т и 81 Т, напали су Отрантски бараж. Орјен је торпедом потопио један дрифтер, али су се аустроугарске снаге повукле чим је дат знак за узбуну. Након полагања мина код Ровиња у западној Истри 29. јуна, 79 Т је пребачен у Боку которску 10. августа.