thumb|Римско дело, „Аполон и Дафна“, око 62–79. године нове ере, фреска са јужног зида Куће Ефеба у Помпеји, приказује Аполона како држи гранчицу ловора, док Дафна можда игра. Вероватно одражава извор који потиче из периода пре Овидија.

Аполон и Дафна је старогрчки мит о трансформацији или метаморфози. Ниједна писана или уметничка верзија није сачувана из старогрчке митологије, тако да је вероватно хеленистичког порекла. Римски аутори су га препричали у облику љубавне вињете.

Мит наводно објашњава порекло ловора и његову везу са Аполоном, иако је „Аполон био наглашено повезан са ловором пре појаве мита о Дафни“. Детаљи се разликују између различитих верзија, али прелепа нимфа Дафна одбија Аполонову љубав и претвара се у дрво.

Историја Најранији познати извор овог мита је Партеније, грчки песник који је живео током 1. века пре нове ере,J. L. Lightfoot, tr. Parthenius of Nicaea: the poetical fragments and the Erōtika pathēmata 1999, notes to XV, Περὶ Δάφνης, pp. 471ff. међутим, најпознатије и најлирскије приповедање је од римског песника Овидија у његовим Метаморфозама (I.438–567), збирци грчких басни први пут написаних 8. године нове ере.

Мит Аполонова свештеница користила је ловорово лишће у Делфима, а оно је такође постало симбол победе и достигнућа, пошто су ловорови венци давани победницима Питијских игара.

Ликови Причa обично укључује три главна јунака: Аполон (Феб) – грчки бог исцељења, стреличарства, музике и уметности, сунчеве светлости, знања и заштитник Делфа. Сматран је великим ратником и најлепшим међу боговима. Ерос (Купидон, Амор) – бог љубави и секса; познат и по употреби лука и стреле. Често је приказиван као крилати дечак, почев од хеленистичког периода. Дафна – најада (нимфа) или ловкиња богиње Артемиде. Њено порекло варира у зависности од извора, али се углавном сматра да јој је мајка нимфа Креуса или Геја, а отац речни бог (Пенеј или Ладон). Као Римљанин, Овид је богове називао њиховим римским именима (нпр. Јуно и Јупитер уместо Хера и Зевс). Међутим, иако римски пандан Аполона носи исто име, Овид се у свом делу смењује између облика Феб и Аполон. Изгледа да је име „Феб“ користио када се односи на Аполона као бога сунца, јер је то епитет његове бабе по мајци, Фебе („светла“), али међу научницима не постоји потпуно слагање око тога.

Спољашње везе

Референце

Категорија:Грчка митологија Категорија:Иконографија