Непозвани () је амерички натприродни хорор филм из 1944. године, режисера Луиса Алена, према сценарију који су Доди Смит и Френк Партос написали на основу романа Uneasy Freehold Дороти Макардл. Главне улоге у филму тумаче Реј Миланд, Рут Хаси, Доналд Крисп, Корнелија Отис Скинер и Гејл Расел, а радња прати брата и сестру који купују кућу на обали Корнвола, у којој убрзо почињу да примећују натприродне појаве.
Сценарио је првобитно почела да пише Доди Смит, а затим је ангажован Франк Партос, пријатељ и сарадник продуцента Чарлса Бракета. Бракет је желео да филм режира Алфред Хичкок, али није успео да договори сарадњу са њим, па је режију преузео Ален. Снимање је почело 16. априла 1943. године. Најтежи део снимања, према речима Алена, било је радити са Гeјл Расел, која је била неискусна и често је плакала током снимања.
Филм је премијерно приказан 10. фебруара 1944. у Вашингтону и постао је један од највећих хитова те године. По изласку је добио позитивне рецензије критичара, који су били позитивно изненађени што су натприродни елементи представљени као стварни и што је филм заиста био застрашујућ. Филм је касније добио похвале и у ретроспективним освртима. Директор фотографије Чарлс Ланг Млађи био је номинован за Оскара за свој рад на филму, који је касније адаптиран у две радио-драме. Иако није започео талас хорора сличне тематике, филм је довео до даље сарадње редитеља Алена са Гeјл Расел и Рејом Миландом. Песма „Stella by Starlight”, написана за филм, постала је популарни џез стандард који су изводили Френк Синатра, Чарли Паркер и Мајлс Дејвис.
Радња Године 1937, током њиховог одмора на обали Корнвола, лондонски музички критичар и композитор Родерик „Рик” Фицџералд и његова сестра Памела заљубљују се у кућу Виндворд, напуштену кућу на обали мора, и купују је од команданта Бича по необично ниској цени од 1.200 фунти. Рик и Памела упознају Бичеву двадесетогодишњу унуку Стелу Мередит, која живи са својим дедом у оближњем месту Бидлкомб. Стела је дубоко везана за кућу и њена продаја је узнемирава, иако је управо тамо њена мајка Мери Мередит пре седамнаест година погинула приликом пада са оближње литице. Када се Рик сусретне са Стелом у граду и проведе дан са њом, Бич јој забрањује да виђа Рика или да улази у кућу Виндворд. Стела се ипак супротставља његовој забрани, а Рик се заљубљује у њу.
Почетно одушевљење брата и сестре новом кућом убрзо нестаје када откључају сликарски атеље, где осете необјашњиву хладноћу. Пред свитање, Рик чује плакање невидљиве жене, које Памела одлучује да истражи док чека да се Рик врати кући са њиховом ирском домаћицом Лизи Флин. Сујеверна Лизи примећује чудну промају на степеницама. Њена мачка одбија да се попне на спрат, а пас Фицџералдових бежи из куће и не враћа се. Рик и Памела схватају да је кућа Виндворд уклета.
Стела долази на вечеру у кућу и осећа присуство духа. Уместо страха, она га доживљава као смирујуће и повезује га са својом мајком. Изненада, као у трансу, Стела потрчи ка литици са које је њена мајка пала у смрт; Рик успева да је ухвати у последњем тренутку. Стела се касније ничега не сећа. Фицџералдови и градски лекар др Скот почињу истрагу и сазнају да је Стелин отац, сликар, имао аферу са својим моделом — шпанском Циганком по имену Кармел.
Рик организује сеансу како би убедио Стелу да јој мајка поручује да се држи подаље од куће. Међутим, током сеансе дух преузима контролу над сеансом и тврди да чува Стелу. Девојка пада у неку врсту поседнутости и почиње да мумла на шпанском. Узнемирени Бич, желећи да заштити унуку, шаље Стелу у санаторијум који води госпођица Холовеј, блиска пријатељица покојне Мери. Фицџералдови посећују санаторијум, не знајући да је Стела тамо, и разговарају са госпођицом Холовеј, која им открива да је Мери сазнала за мужевљеву аферу и одвела Кармел у Париз, оставивши је тамо. Кармел се касније вратила у Енглеску, отела бебу Стелу из куће Виндворд и, током сукоба, гурнула Мери са литице. После Мерине смрти, госпођица Холовеј се бринула о Кармел, која је оболела од упале плућа и умрла. Истражујући записе свог претходника, др Скот открива да је госпођица Холовеј можда убрзала Кармелину смрт.
Др Скот бива позван да помогне болесном Бичу, који му открива да је Стела у санаторијуму. Рик, Памела и Скот позивају госпођицу Холовеј телефоном да је обавесте да долазе. Она, међутим, говори Стели да су је Фицџералдови позвали да живи код њих. Стела срећна одлази возом кући. Потом госпођица Холовеј јавља Рику, Памели и Скоту да је Стела на путу ка кући Виндворд. Када стигне тамо, Стела затиче свог деду у атељеу. Са последњим снагама, Бич је моли да оде, али она остаје уз њега. Када се дух појави, Бич доживљава срчани удар. Стела у почетку поздравља духа, верујући да је у питању њена мајка, али када схвати да је то нешто зло, уплашено бежи ка литици.
Рик и др Скот стижу у последњем тренутку и спасавају је са литице. У кући, сви се враћају докторовом дневнику, који је пријатељски дух отворио на одређеној страници. Тамо откривају да је Кармел родила дете у Паризу — Стелу. Схватају да је Кармел заправо Стелина мајка, чиме се њен дух ослобађа и напушта кућу Виндворд. Ипак, нешто зло је остало у кући. Када пошаље све остале из куће, Рик се суочава са духом Мери Мередит. Каже јој да је се више не плаше и да она нема више никакву моћ над њима. Поражена, дух Мери коначно нестаје.
Улоге
| Реј Миланд || Родерик „Рик” Фицџералд |- | Рут Хаси || Памела Фицџералд |- | Доналд Крисп || командант Бич |- | Корнелија Отис Скинер || госпођица Холовеј |- | Гејл Расел || Стела Мередит |- | Дороти Стикни || госпођица Берд |- | Барбара Еверест || Лизи Флин |- | Алан Напијер || др Скот |- | Џесика Њукомб || госпођица Елис |- | Џон Киран || наратор |- | Холмс Херберт || Чарли Џесап |- | Линда Греј | rowspan="2"| Мери Мередит |- | Бети Фарингтон <small>(глас)<small> |- | Квини Леонард || госпођа Тејлор |- | Мојна Макгил || госпођа Коутсворти |- | Рита Пејџ || Ени |- | Иван Симпсон || Вил Харди
Продукција Током и одмах након Другог светског рата, објављен је мањи циклус филмова са натприродним темама. Међу њима су били A Guy Named Joe (1943), Питање живота и смрти (1946), Дух и госпођа Мјур (1947) и Џенин портрет (1948). Године 1944, Џек Картрајт је у часопису Motion Picture Daily написао да у том периоду постоји тренд такозваних „висококвалитетних хорор филмова”. То је довело до настанка сличних филмова, попут Глувог доба ноћи (1945) и Непозваних. Продуцент Чарлс Бракет је 29. септембра 1942. записао у свом дневнику да ради са Доди Смит на сценарију за филм Непозвани, наводећи да су „смислили почетак филма, али да је крај и даље у магли”. Бракет и Смитова су разговарали о сценарију све до 15. октобра, када је Бракет предложио да Смитова ради са Френком Партосом, сценаристом мађарског порекла који је у Холивуд дошао 1928. године као „истраживач прича”. Бракет и Партос су претходно сарађивали у студију Paramount Pictures у мају 1934. на филму -{Her Master's Voice}- и остали су пријатељи. Према Бракетовом сведочењу, Смитова је на његов предлог реаговала негативно, рекавши му: „Гори си од Сиднија Френклина — он је барем променио само једну сцену.” Међутим, већ 16. октобра, Смитова га је позвала телефоном, признала да је био у праву у вези са сценаријем и извинила му се. Дана 20. октобра Бракет се састао са Ериком Чарелом, који је предложио да у филм укључе „звук куцања срца, ватру која се гаси, латице ружа које опадају и ектоплазму која се пење уз степенице”. Бракет се 14. новембра састао са Алфредом Хичкоком, дао му примерак сценарија и замолио га да га прочита. До 21. новембра, Хичкок је одбио да ради на филму, али је Бракету ипак дао неке савете. До 1. јануара 1943, Смитова је и даље разговарала са Бракетом о сценарију. Он је у дневнику записао да је „помало разочаран њеним изменама, које су увек ситне и безначајне” и размишљао је о томе да је уклони са пројекта.
Луис Ален је пре филма радио на Вест Енду и Бродвеју за продуцента Гилберта Милера, а преко агента Луиса Шура упознао је Бадија Десилву, једног од извршних директора студија Paramount Pictures. Десилва је видео Аленову позоришну адаптацију Гордости и предрасуде и понудио му посао у студију. Према Аленовим речима, имао је око шест месеци приправничког рада, током којих је сарађивао са редитељима као што су Престон Стерџес и Марк Сандрич. У том периоду се спријатељио са Бракетом. До 18. јануара, Ален је читао сценарио за филм Непозвани по налогу Десилве и приметио да је темпо филма спор. До 21. јануара, радили су на уводним сценама, које су требало да буду брже и лакше по тону. До 29. јануара, Десилва је контактирао Бракета и рекао му да жели да филм буде снимљен у марту. Бракет је 6. фебруара позвао Алена да режира филм — то је био први филм који је Ален режирао. Бракет је наставио да ради на сценарију и завршио га је 20. фебруара. Почетком следећег месеца, прочитао га је Доди Смит, која је сценарио одобрила. Бракет је забележио да се Смитова „плашила да сама разради сцене које је Френк (Партос) само у основи зацртао, али да је ипак прегледала прве секвенце и, ако их одобри, наставиће да ради на њима”.
Ален је, према сопственим речима, имао велики утицај на избор глумаца. У дневнику од 24. марта, Бракет је записао да су он, Партос и Ален били „оборени с ногу изванредном лепотом” Гејл Расел и, након што су је видели у филму Henry Aldrich Gets Glamour, прокоментарисао је: „Није била лоша — не баш бриљантна глумица, али има нешто што може да заслепи гледаоце, ако Лју из ње извуче било какав перформанс.” Ален је касније изјавио да није био задовољан избором Раселове, додајући: „Када је читала текст преда мном, била је прилично лоша.” У филму се појавила и Корнелија Отис Скинер, која је у то време радила на сценарију за филм Our Hearts Were Young and Gay у студију Paramount.
Снимање филма почело је 16. априла 1943. у близини Форт Брага, у Калифорнији. Екстеријери села и једрилице снимани су на студијским сетовима. Бракет је 19. априла имао састанак о буџету, током којег је неуспешно покушао да продуже снимање са 42 на 50 дана. Четири дана касније, након прегледа филмских снимака, Бракет је написао да је Раселова „аматерска и назална” у глуми, а слично мишљење делила је и Доди Смит. Сарадња са Раселовом показала се тешком: Бракет је 3. маја записао да је плакала на сету са мајком, тврдећи да је боли грло, али је у стварности плакала зато што ју је Ален натерао да носи шешир у сцени у којој то није желела. Ален је касније рекао да је њена глума у филму била „вештачки створена”, додајући: „Могла је да изговори пет-шест реченица, и онда би заплакала.” Према његовим речима, Раселова, која раније никада није конзумирала алкохол, почела је да пије да би се смирила — по савету шефа шминке на сету. Проблеми су се јавили и са Рејом Миландом, који је 8. маја морао да сними једну сцену једанаест пута. Ипак, Ален је говорио веома позитивно о Миланду, тврдећи да је био пун подршке, посебно према њему као редитељу-дебитанту. Такође је навео да је Миланд често вежбао реплике са Раселовом. Једини који се лоше односио према њој био је Доналд Крисп, који није волео да ради са људима које је сматрао непрофесионалним. Снимање је завршено средином јуна 1943, а Бракет је у свом дневнику забележио да је 15. јун био последњи дан снимања.
Приказивање thumb|Реклама за филм из 1944. Филм је дистрибуирао Paramount Pictures и приказан је у 10. фебруара 1944. у Вашингтону, односно 26. фебруара исте године у Њујорку. Према часопису National Box Office Digest, био је међу најпрофитабилнијим филмовима у Сједињеним Америчким Државама, остваривши приход од преко 500.000 америчких долара. Филм није зарадио колико Идући својим путем и Двострука обмана истог студија, али је премашио зараду другог Аленовог филма из те године, Our Hearts Were Young and Gay, као и хорор филмова компаније Universal — Кућа Франкенштајна и Освета Невидљивог човека.