Људско везивање (или повезивање људи) је процес развоја блиских међуљудских односа између двоје или више људи. Најчешће се одвија међу члановима породице или пријатељима,Webster's New World College Dictionary 1971. али се може развити и унутар група, попут спортских тимова, као и кад год људи проводе време заједно. Везивање је узајаман, интерактиван процес и разликује се од обичног допадања. То је процес неговања друштвене повезаности.

Везивање се обично односи на процес везаности (енгл. attachment) који се развија између романтичних или платонских партнера, блиских пријатеља, или родитеља и деце. Ову везу карактеришу емоције попут наклоности и поверења. Било које две особе које проводе време заједно могу створити везу. Мушко везивање се односи на успостављање односа међу мушкарцима кроз заједничке активности. Термин Женско везивање односи се на формирање блиских личних односа међу женама. Међуполна пријатељства се односе на личне односе између мушкараца и жена.The Free Dictionary

Рана схватања У 4. веку п. н. е., грчки филозоф Платон тврдио је да љубав управља везама људског друштва. У његовој Гозби, Ериксимах, један од наратора у дијалогу, наводи да љубав превазилази обичну привлачност према људској лепоти. Он тврди да се она јавља широм животињског и биљног царства, као и у целом универзуму. Љубав управља свим што се дешава, како у царству богова, тако и међу људима (186a–b).

Ериксимах закључује да када су различити супротстављени елементи попут мокрог и сувог „анимирани одговарајућом врстом Љубави, они су у хармонији један са другим... Али када она врста Љубави која је груба и импулсивна контролише годишња доба, она доноси смрт и уништење” (188a). Пошто је љубав та која води односе између ових скупова супротности кроз постојање, у сваком случају је виши облик љубави тај који доноси хармонију и тежи добру, док импулсивна вулгарна љубав ствара несклад.

Платон закључује да је највиши облик љубави највећи. Када је љубав „усмерена, у умерености и правди, према добру, било на небу или на земљи: срећа и добра срећа, везе људског друштва, слога са боговима горе — све су то међу њеним даровима” (188d).

Током 1660-их година, холандски филозоф Спиноза написао је у својој Етици људског ропства или снази емоција да се термин ропство односи на људску немоћ у модерирању и обуздавању емоција. То јест, према Спинози, „када је човек плен својих емоција, он није свој господар, већ лежи на милост и немилост судбини”.

Године 1809, Јохан Волфганг фон Гете, у својој класичној новели Изборне сродности, писао је о „брачној вези” и путем аналогије показао како су јаке брачне заједнице по карактеру сличне ономе чиме честице живе налазе јединство кроз процес хемијског афинитета. Људи у страственим везама, према Гетеу, аналогни су реактивним супстанцама у хемијској једначини.

Партнерско везивање

Термин партнерско везивање (енгл. pair bond) настао је 1940. године у вези са парењем птица, означавајући моногамну или релативно моногамну везу. Иако неки облик моногамије може карактерисати око 90% врста птица, код сисара је дугорочно спаривање (које траје дуже од самог чина копулације) ретко, са око 3% (види животињској моногамији). Учесталост моногамије код врста примата је слично ниска у поређењу са полигинијом (један мужјак који се пари са две или више женки), што је најчешћи образац.. Међутим, без обзира на обрасце парења, живот примата обично карактеришу дуготрајни друштвени односи (било сексуални, неговатељски, коалициони или неки други) формирани у контексту живота у трајним друштвеним групама, а сваки такав трајни однос (било ексклузиван или не) карактерише одређени степен везивања. Слично томе, док се о „природности” моногамије код људи расправља,Barash, D.P. & Lipton, J.E. (2001). The Myth of Monogamy. New York, NY: W.H. Freeman and Company. трајне моногамне или полигамне везе обично ће бити праћене афективним или емоционалним везивањем (види следећи одељак).

Лимерентно везивање

Према теорији лимеренције, коју је 1979. поставила психолошкиња Дороти Тенов, одређени проценат парова може проћи кроз оно што се назива лимерентном реакцијом, у којој један или оба партнера могу доживети стање страсти помешано са континуираним наметљивим размишљањем, страхом од одбацивања и надом. Стога, код свих људских романтичних односа, може се формирати једна од три врсте веза, дефинисана током одређеног временског периода, у односу на искуство или неискуство лимеренције: Афективна веза: дефинише односе у којима ниједан партнер није лимерентан. Лимерентно–нелимерентна веза: дефинише односе у којима је један партнер лимерентан. Лимерентно–лимерентна веза: дефинише односе у којима су оба партнера лимерентна.

Конституција ових веза може варирати током трајања односа, на начине који могу или повећати или смањити интензитет лимеренције. Карактеристика ове поделе коју је направила Тенов јесте да, на основу њеног истраживања и интервјуа са преко 500 људи, сви људски односи засновани на везивању могу се поделити у три варијанте које су дефинисане количином лимеренције или нелимеренције коју сваки партнер уноси у однос.

Родитељско везивање Везаност

мини|Родитељске везе често помажу деци да формирају свој идентитет.|лево Године 1958, британски развојни психолог Џон Болби објавио је рад „Природа дечје везе са мајком” (енгл. the Nature of the Child's Tie to his Mother), у којем су развијени прекурсорни концепти „теорије везаности”. Ово је укључивало развој концепта афективне везе, који се заснива на универзалној тенденцији људи да се везују, тј. да траже блискост са другом особом и да се осећају сигурно када је та особа присутна. Теорија везаности има део својих корена у посматрању и експериментима са животињама, али се такође заснива на посматрању деце којој су недостајала типична искуства неге од стране одраслих. Већи део раних истраживања о везаности код људи урадили су Џон Болби и његови сарадници. Болби је предложио да бебе од рођења имају уграђену потребу да стварају емоционалне везаности, тј. везе, јер то повећава шансе за преживљавање осигуравајући да добију потребну негу. Болби није описивао узајамност у везивању. Навео је да је мајчино везивање патолошка инверзија и описивао је искључиво понашања одојчета. Многи стручњаци за развој разрадили су Болбијева етолошка запажања. Међутим, ни Болбијево тражење близине (које није могуће за људска одојчад пре него што проходају) ни каснији описи узајамности између неговатеља и одојчета са емоционалном доступношћу и синхронијом уз емоционалну модулацију не укључују трајну мотивацију везаности у животу одраслих. Трајна мотивација је жеља да се контролише пријатно изненађујућа трансформација која представља пут ка вери у ефикасност код људи. Ова мотивација објашњава радозналост и интелектуални развој језика, математике и логике, који сви имају емоционалну основу сигурности.Види

Мајчинско везивање

мини|Мајка доји бебу — процес који олакшава везивање мајке и одојчета. Од свих људских веза, мајчинска веза (однос мајке и одојчета) једна је од најјачих. Мајчинска веза почиње да се развија током трудноће; након трудноће, производња окситоцина током лактације повећава парасимпатичку активност, чиме се смањује анксиозност и теоретски подстиче везивање. Опште је прихваћено да циркулација мајчиног окситоцина може предиспонирати неке сисаре да покажу понашање пружања неге као одговор на младунце своје врсте.

Извештава се да Дојење подстиче рану постпарталну мајчинску везу, кроз додир, одговор и заједничко гледање.Cesk, Cas Lek. (2000). 19 Jan. . Опсежне тврдње о ефекту дојења изнела је 1930-их година Маргарет Рибл, заговорница „права одојчади”, али су их други оспорили. Тврђени ефекат није универзалан, и мајке које хране бебе на флашицу генерално су на одговарајући начин забринуте за своје бебе. Тешко је утврдити обим узрочности због бројних збуњујућих варијабли, попут различитих разлога због којих породице бирају различите методе храњења. Многи верују да рано везивање идеално повећава одговор и осетљивост на потребе детета, подржавајући квалитет односа мајка-беба — међутим, могу се наћи многи изузеци веома успешних веза мајка-беба, чак и ако рано дојење није постојало, као на пример код превремено рођене деце која можда немају довољну снагу сисања да би била успешно дојена.

Истраживања након Болбијевих запажања (горе) изазвала су одређену забринутост око тога да ли су усвојитељи пропустили неки кључни период за развој детета. Међутим, истраживање везано за Ментални и друштвени живот беба сугерише да је „систем родитељ-одојче”, пре него веза између биолошки повезаних индивидуа, еволуирано уклапање између урођених образаца понашања свих људских одојчади и једнако еволуираних одговора одраслих људи на та понашања одојчади. Тако природа „осигурава одређену почетну флексибилност у односу на конкретне одрасле особе које преузимају родитељску улогу”.

Очинско везивање мини|Отац се игра са својом ћерком — активност која тежи да ојача везу између оца и детета.|лево

За разлику од мајчинске везе, очинске везе теже да варирају током распона дечјег развоја у смислу снаге и стабилности. У ствари, многа деца данас одрастају у домаћинствима без оца и уопште не доживљавају очинску везу. Генерално, очинско везивање је доминантније касније у животу детета након што се развије говор. Очеви могу бити утицајнији у играма за разлику од интеракција неге. Везе отац-дете такође имају тенденцију да се развијају у вези са темама као што су политички ставови или новац, док се везе мајка-дете обично развијају у вези са темама као што су верски ставови или општи погледи на живот.Rossi, A. & Rossi, P. .

Године 2003, истраживач са Универзитета Нортвестерн у Илиноису открио је да прогестерон, хормон који се обично повезује са трудноћом и мајчинским везивањем, такође може контролисати начин на који мушкарци реагују према својој деци. Конкретно, открили су да недостатак прогестерона смањује агресивно понашање код мужјака мишева и стимулише их да се понашају очински према свом потомству.

Везивање људи и животиња

мини|Дете се везује за мачку. Познато је да контакт људи са животињама смањује физиолошке карактеристике стреса. Везивање између људи и животиња може се десити између људи и домаћих или дивљих животиња; било да је то мачка као кућни љубимац или птице испред нечијег прозора. Фраза „веза између људи и животиња” (енгл. Human-Animal Bond - HAB) почела је да се појављује као терминологија касних 1970-их и раних 1980-их. Истраживање природе и вредности везе између људи и животиња почело је крајем 18. века када је у Јорку, у Енглеској, Друштво пријатеља основало установу Ретрит како би обезбедило хуман третман ментално оболелима. Ангажовањем пацијената да брину о бројним домаћим животињама на имању, званичници друштва су теоретисали да ће комбинација контакта са животињама и продуктивног рада олакшати рехабилитацију пацијената. Током 1870-их у Паризу, француски хирург је налагао пацијентима са неуролошким поремећајима да јашу коње. Откривено је да су пацијенти побољшали своју моторну контролу и равнотежу, и били су мање склони нападима депресије.Latter, L. (1995). Article: "Human Pet Bonding" . Source: Animal Welfare Society – Southeastern Michigan.