thumb|thumbtime=1|Цео филм Орлакове руке () је аустријски неми филм из 1924. године, режисера Роберта Винеа, према сценарију који је Луис Нерц написао на основу истоименог романа Мориса Ренара. Главне улоге у филму тумаче Конрад Вајт, Александра Зорина, Фриц Кортнер и Кармен Картелијери, а радња прати пијанисту који у железничкој несрећи губи обе руке и коме доктор пришива руке мртваца за кога се испоставља да је био осуђени убица.

Радња Концертни пијаниста Паул Орлак губи обе руке у страшној железничкој несрећи. Његова жена Ивон моли хирурга да покуша да спаси Орлакове руке. Хирург му пресађује руке недавно погубљеног убице по имену Васер. Када Орлак то сазна, обузима га ужас. Мучи га присуство ножа који налази у својој кући — истог као онај који је користио Васер — и јавља му се жеља за убијањем. Он верује да је, заједно са рукама, наследио и убицину склоност ка насиљу. Суочава се са хирургом и тражи од њега да му уклони руке, али хирург покушава да га убеди да човековим делима не управљају руке, већ глава и срце.

Орлакове нове руке више не могу да свирају клавир, а с временом он и његова жена остају без новца. Повериоци им дају још један дан да плате дугове. Ивон одлази код Пауловог оца по новац, али је он одбија. Потом и сам Орлак одлази код оца, али открива да је овај убијен ножем истим као Васеровим. Он почиње да мисли да је сам починио убиство и одлази у кафе да попије пиће. Тамо упознаје човека који тврди да је он Васер. Тај човек каже Орлаку да је помоћник хирурга, који је извршио трансплантацију руку, поново прикачио његову — Васерову — главу на тело. Као доказ, показује Орлаку ожиљак на врату од операције. Потом каже Орлаку да жели новац како би ћутао о убиству.

У међувремену, полиција проналази Васерове отиске прстију на месту злочина, што изазива забуну. Орлак и Ивон одлазе у полицијску станицу и покушавају да објасне да, иако се Васерове шаке налазе на Орлаковим рукама и можда су узроковале смрт његовог оца, Орлак се не сећа да га је убио. Он такође полицији говори о човеку који тврди да је погубљени убица и о новцу за уцену. Испоставља се да је тај човек у ствари преварант по имену Нера, добро познат полицији. Орлакова слушкиња каже полицији да је Нера био Васеров пријатељ и да је направио пар гумених рукавица са Васеровим отисцима прстију. Рукавице су коришћене током убистава. На крају сви закључују да је Васер био невин за убиство за које је осуђен, што значи да су Орлакове нове руке руке невиног човека, а не убице.

Улоге thumb|Конрад Вајт и Александра Зорина у филму

| Конрад Вајт || Паул Орлак |- | Александра Зорина || Ивон Орлак |- | Фриц Кортнер || Нера |- | Кармен Картелијери || Регина |- | Ханс Хома || др Зера |- | Фриц Штрасни || Паулов отац |- | Паул Асконас || слуга

Продукција Филм Орлакове руке заснован је на истоименом роману који је написао Морис Ренар, а који је 1922. године на немачки језик превео Норберт Жак.

Филм је продуцирала аустријска компанија Pan-Film у сарадњи са немачком дистрибуционом кућом Berolina Film, а сниман је у студијима компаније Listo Film у Бечу. Сценографију су осмислили и изградили филмски архитекти и декоратери Штефан Весели, Ханс Рaуч и Карл Екснер.

Стил Филмска историчарка Лота Ајснер изјавила је да филм припада покрету немачког експресионизма, док је критичар Тони Рејнс тврдио да не спада у ту филмску категорију. Рејнс је у часопису Sight & Sound написао да филм више припада таласу палп-трилера, као што су филмови Луја Фејада или серијал о доктору Мабузеу Фрица Ланга.

Приказивање Филм је премијерно приказан 24. септембра 1924. у Берлину. Редовно биоскопско приказивање уследило је почетком 1925. године: 31. јануара у Берлину и 6. марта у Бечу. Дистрибуцију је спроводила компанија Berolina Film. Филм је први пут приказан у Сједињеним Америчким Државама 1928. године, где је његову промоцију и дистрибуцију преузела компанија Aywon Film Corporation.

Пријем Филмски критичари у Немачкој похвалили су филм, посебно истичући Винеову мизансцену, Нерцов сценарио и глуму Конрада Вајта, Фрица Кортнера и Александре Зорине. Рецензија у листу Film-Kurier посебно се осврнула на Винеову режију, наводећи да је „пронађен прави режисер за приказ тајанствене психологије и напетом причом прожете радње овог филма. Загонетка човекове судбине је тема коју Роберт Вине уме да обради.” У критичком осврту у листу Deutsche Allgemeine Zeitung наведено је да је Вине равноправан са другим великим редитељима тог доба, као што су Ернст Лубич, Фриц Ланг, Ф. В. Мурнау и Карл Груне, те да је успео да постигне изузетну глумачку сарадњу, каква се последњи пут видела у филму Мужеви или љубавници (1924).

Часопис Variety је написао: „[Да] није Вајтовог мајсторског тумачења, Орлакове руке биле би апсурдна фантазија у стилу старомодних мистеријских трилера”; док је The New York Times приметио: „Иако је сиров, тешко да је то нешто што би неки волели да гледају после вечерње кафе или пред спавање. Орлакове руке, стара немачка продукција која се сада приказује у Гринич Вилиџ театру, ипак није без вредности.”

Након Другог светског рата, ретроспективне рецензије филма су биле различите. У својим освртима на филмску уметност тог доба, Зигфрид Кракауер и Лота Ајснер само су накратко поменули Орлакове руке.

На веб-сајту Rotten Tomatoes, филм има рејтинг одобравања од 91%, на основу рецензија 11 рецензија, са просечном оценом 7,8/10.

Цензура Филм је одобрен за приказивање у Немачкој 25. септембра 1924. године, али само за одраслу публику. Министарство унутрашњих послова Саксоније је 10. јануара 1925. поднело захтев да се филм цензурише, уз образложење да би он „могао угрозити јавну безбедност и ред […] На основу процене Покрајинске криминалистичке управе у Дрездену, влада Саксоније сматра да није прикладно јавно приказивати унутрашњу организацију и средства криминалистичке полиције, нарочито у вези са узимањем отисака прстију, јер би то отежало борбу против криминала. Осим тога, приказивање начина на које криминалци могу да уклоне своје отиске и обману полицију сматра се крајње неприкладним.”

Међутим, Виши инспекторат одбио је захтев за цензуру, јер је стручњак из берлинске полицијске управе, упитан о томе, оценио да је приказани стручни садржај нереалистичан. Наведено је да у целој Европи до тада није било познатих случајева фалсификовања отисака прстију помоћу воска или сличних техника, а да се друге методе нису ни узимале у обзир. Инспекторат је додао да би, када би филм приказивао стварни метод фалсификовања отисака прстију, то заиста представљало проблем јавне безбедности — али је закључио да је оно што је у филму приказано чиста фантазија.

Референце

Литература

Roland M. Hahn und Rolf Giesen: Das neue Lexikon des Horrorfilms. Berlin: Lexikon Interprint Verlag, 2002. Matthias Bickenbach, Annina Klappert, Hedwig Pompe: Manus Loquens. Medium der Geste - Geste der Medien. Dumont Literatur und Kunst Verlag, Cologne 2003, pp. 243–305: Monströse Moderne. Zur Funktionsstelle der manus loquens in Robert Wienes ORLACS HÄNDE (Österreich 1924)

Спољашње везе

Категорија:Филмови 1924. Категорија:Неми филмови Категорија:Аустријски филмови Категорија:Хорор филмови Категорија:Криминалистички филмови Категорија:Црно-бели филмови Категорија:Цензурисани филмови