Вук Мићуновић је српски јунак из племена Озринића. Живео је крајем 17. и почетком 18. века. Овековечен је у Његошевом делу Горски вијенац, као и бројним народним песмама. Историјска је личност. Нема много историјских докумената из којих можемо црпети информације о његовом животу, али из постојећих извора јасно је да је био цењена личност и за живота. У Црној Гори носио је титулу војводе.
Историјски извори Три млетачка извора из овог периода помињу Вука Мићуновића (итал. Vuch Michunovich) као члана Суда добрих људи. Ово је било арбитражно тело састављено од већег броја чланова, које се бирало када је требало измирити црногорска и приморска племена и посредовати у разним споровима између племена са једне и друге стране границе. Тако 1709. је члан Суда добрих људи на који пристају оштећене Бјелице у спору против Љућана ( становника Љуте) због убиства. У марту 1715. члан је истог већа које пресуђује у спору становника Кртоле против становника Његуша због одвођења стоке.
Генерални провидур Далмације и „Арбаније“, Анђело Емо, одговара из Сплита которском сопраинтенданту Јерониму Бући, 14. августа 1715, да је са болом примио вест о смрти Вука Мићуновића и сердара Ђикана (per la morte di Vuch Michium e del sardar Gicam), двојице тако важних људи за деловање на граници у интересу општем. Народна песма коју је спевао Саво Мартиновић, а записао Вук Караџић, говори да је Мићуновић херојски погинуо приликом напада на Требиње.
Народно предање помиње Вука Мићуновића и као команданта левог крила црногорских бораца у бици на Царевом лазу у којој су херојском борбом заустављени Турци у нападу на Црну Гору 1712.
Вук Мићуновић у Горском вијенцу Мићуновић и збори и твори
Српкиња га јошт рађала није
од Косова, а ни пријед њега!Кроз лик Вука Мићуновића Петар Петровић Његош изражава погледе на витештво и на витеза. Вук Мићуновић је живо, отеловљено херојство, некад опоро, тврдо, некад распевано, увек постојано, само на себе ослоњено. Над његовим чистим, оптимистичним јунаштвом, нема и најмањег облачка или било какве сумње у величину и успех онога за шта се бори.
Вук Мићуновић је отворен и простодушан, спреман на наивну шалу, сујеверан и заљубљен у гусле, а када говори као да сече сабљом. Осетљив је на туђи бол, али се никад не предаје неодлучности и безграничној тузи као владика Данило, и не мучи себе вртлогом дубоких размишљања као игуман Стефан. Највећа вредност човека за Вука Мићуновића је његово јунаштво, оно је "цар зла свакојега" и само оно може јунаку да обезбеди славу међу потомцима. "Благо оном ко довијек живи, имао се рашта и родити", кликће Вук Мићуновић.
Од првог тренутка разговора о потурицама он има јасан и бескомпромисан став и изјашњава се први за истрагу. Чувши тешке и суморне речи забринутог владике Данила, на првој скупштини он га храбри речима "У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци." Референце
Категорија:Срби у Црној Гори Категорија:Историјске личности српских епских песама Категорија:Црногорски и херцеговачки јунаци