Историја Србије се може посматрати од времена најстаријих праисторијских људских насеобина у Европи, односно времена мезолита и културе Лепенског Вира, која је постојала на просторима Србије. Или се може уже посматрати од досељавања Срба,на Балканске просторе у 7.веку н.е. од којих и потиче назив Србија. Етмолошки, Србија (грч.Σερβία, лат. Servia) значи земља Срба (грч.Σέρβοι). У раном средњем веку (до 10.века) прва помињања Србије у смислу државне територије не говоре о тачно дефинисаним границама, већ се овај израз може тумачити у ширем смислу као земља Срба. Док се као државне територије Срба, наводе мање и веће Византији вазалне државе: Рашка, Дукља, Травунија, Захумље, Паганија и Босна. Такође под појмом Србија имамо изворе који подразумевају сигурно Рашку и Босну, док се приморске области Срба: Дукља, Травунија, Захуље(Хум) и Паганија сврставају у Приморје. Прва позната владарска српска династија је династија Властимировића, која се наводи и као Вишеславићи, по првом познатом имену српског кнеза Вишеслава. Власт Властимировића се засигурно у 9.века протезала и на Србију и на Приморје. У време краља Константина Бодина (11.век), из династије Војисављевића која је владала Дукљом, његова власт се протезала и на области Србије (односно Рашке и Босне). Доласком династије Немањића на власт у Рашкој (друга половина 12.века) све ове државне области, осим Босне и Паганије постају јединствен простор под влашћу Немањића, те се прецизно од тог времена назив Србија користи као државотворна област-Краљевство Србија.
Период династије Немањића (од друге половине 12. до друге половине 14.века) је период највећег уздизања средњевековне Србије као државе. Успостављањем аутокефалне српске архиепископије од стране Светог Саве 1219. (касније уздигнуте у патријаршију) успостављена је нераскидива веза црквено-државног јединства. Србија је константно јачала и ширила своју територију на уштрп све слабијег Византијског царства, обухватајући Арбанију, Македонију, западне бугарске области, Епир и Тесалију, те у време краља Стефана Душана Силног достиже свој највећи обим поставши царство. Стефан Душан Силни се 1346. у Скопљу крунише титулом цара Срба и Грка. Његов наследник, цар Стефан Урош Нејаки, уједно последњи владар из династије Немањић не успева да сачува оволику државу.
Оставивиши престо без наследника, смрћу последњег српског цара, нестаје и централна власт у Србији, те Србија постаје скуп већих самосталних властелина, који између себе покрећу савезе или ратове у жељи да ојачају своју самосталну власт. У таквој нејединственој ситуацији, Србија дочекује инвазију Турака Османлија, који након освајања области јужних и источних српских властелина, некадашње српске државе, долазе и до средишњих делова. Рашки племићи окупљају се око кнеза Лазара Хребељановића, који влада средишњим делом некадашње српске државе, са својом престолницом у Крушевцу, а за који се историјски искристалисао назив Моравска Србија, због територије која је подразумевала слив Западне, Јужне и Велике Мораве. Кнез Лазар покушава да окупи ширу коалицију из других српских држава која би се супроставила турском походу, који предводи лично султан Мурата I на Моравску Србију. Међутим једино краљ Срба, Босне, Приморја и Западних страна Тврко I Котроманић, шаље један одред под командом свог војводе, у помоћ суседу и савезнику Лазару. Косовска битка 28.јуна 1389.на Газиместану у близини Приштине, оставила је неизбрисив траг у целокупној историји Србије, колективној свести народа и политичком кретању Србије кроз целокупан историјски период до данашњег доба. Историјске чињенице потврђују су да су оба владара, и кнез Лазар и султан Мурат, погинула (што је ретко забележен пример у историји), да се турска војска убрзано повукла из Србије након битке , али да Лазареви наследници (супруга кнегиња Милица и син Стефан) су остали са толиким војним губицима да нису могли да наставе даље ратовање. Додатно суочени са Мађарима који покрећу напад на Србију са севера, Моравска Србија прихвата да буде турски вазал.
Ипак је у једном специфичном облику који се кретао од вазалства до полувазалства и отвореног сукоба са Турцима, Србија опстаје до 1459. Овај период сматрамо периодом Српске Деспотовине. Стефана Лазаревић, од Угарске добија Београд, који постаје први пут престолница Србије. Родбинском везом са Балшићима добија и Зету (бивша Дукља). Чиме је накратко успостављена територија која је обухватала највећи део старих српских земаља. У време султана Мехмеда II Освајача, Турци освајају 1459. Смедерево, последњу престолницу Српске Деспотовине чиме Србија коначно губи државност. Западне државе Срба такође падају под Турке. Краљевина Босна 1466, Војводство од Светог Саве (Херцеговина) 1482, а Црна Гора (Зета Црнојевића)1496. Овиме отпочиње период вишевековног турског ропства, уз одсуство било какве државности.
Први српски устанак 1804. под командом врховног вожда Србије Карађорђа Петровића, означио је почетак периода који називамо Српска револуција. Карађорђеви устаници ослобађају северне делове Србије од Турака и сам Београд, као најутврђенији турски град у Србији, успостављају српску власт и граде институције чиме отпочиње период обнове државности Србије. Иако је устанак угушен 1813. и турска власт се вратила на период пре устанка, 1814. је букнула Хаџи-Проданова буна која је такође угушена од стране Турака, да би већ 1815. под вођством Милоша Обреновића подигнут Други српски устанак. Други српски устанак је завршио незваничном поделом власти између турских паша које су управљале државним пословима из Београда и Милоша Обреновића који је као народни кнез управљао народом без уплитања Турака у српска питања. Добијањем султановог Хатишерифа 1830. Србији је званично и од стране Порте признат статус аутономне Кнежевине Србије, право наследног кнеза, а касније и све територије и градови које је су Срби освојили у Првом српском устанку. Успостављањем Кнежевине Србије завршен је период Српске револуције, а отпочео период борбе за обнову самосталне државе Србије и уједињење са Србима који су живели ван граница Кнежевине у још увек од Турака не ослобођеним областима. Дипломатским успесима Милошевог наследника кнеза Михајла Обреновића постигнуто је да 1867. турска војска напусти гарнизоне у Кнежевини Србији. Устанак Срба у Босни и Херцеговини 1875.против турске власти, допринео је да Кнежевина Србија иако још увек војно неспремна објави рат Турској 1876. Српско-турски ратови су вођени 1876-1878. и завршени су ослобађањем јужних српских градова: Ниша, Лесковца, Врања, Пирота, Прокупља и Куршумлије. На Берлинском конгресу 1878. Србији су признате нове ослобођене територије, а Кнежевина Србија добија независност, да би већ 1882. била уздигнута у Краљевину Србију ,а српски кнез Милан Обреновић постаје први нововековни краљ Србије.
Почетак 20.века донео је Мајски преврат 1903. у коме је убијен последњи владар из династије Обреновић краљ Александар Обреновић, а на власт у Краљевини Србији долази династија Карађорђевић. Карађорђев унук Петар I Kарађорђевић постаје нови краљ Србије. Коалиција балканских краљевина Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке покреће Први балкански рат 1912. за потпуно протеривање Турске са преосталих балканских простора. Србија и Црна Гора ослобађају од Турака Стару Србију што је био назив за Косово и Метохију, Рашку област (Санџак) и Македонију. Након Другог балканског рата 1913. вођеног између Бугарске и осталих балканских савезница, а због територијалног спора у области Македоније, Бугарска је поражена те су ове области придружене Србији, а делови Метохије и Санџака Црној Гори. Дефинитивна победа и коначно протеривање Турске са целог српског етничког простора слављени су као освета Косова након пет векова. Победничко славље и планове око дуго очекиваног уједињења Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе прекинуо је почетак Првог светског рата 1914. нападом Аустро-угарске на Краљевину Србију.
Краљевина Србија учествовала је у Првом светском рату, као придружена чланица сила Антанте. По броју жртава које је поднела у Првом светком рату, Србија је без премца. Губици од 1.100.000 људи (450.000 војника и 650.000 цивила), представљало 26% популације предратне Србије. Од 28.јула 1914. до краја 1915. Србија је уз велике жртве успешно одолевала нападима знатно моћније Аустроугарске монархије. Али крајем 1915. офанзивом на Србију коју су повеле Аустроугарска и Немачка, а Бугарска у том тренутку улази у рат на страни Централних сила, те напада са истока, Србија се нашла у окружењу и пред потпуним сломом. Надирањем непријатеља са свих страна, краљ, влада и војни врх сабијени са остацима војске на Косову, доносе судбоносну одлуку. Да се избегне предаја и капитулација и крене у неизвесно повлачење преко Албаније ка јонској обали где би пробали да се повежу са савезницима. У оштру зиму 1915/1916 извршено је повлачење кроз високе албанске планине у неколико праваца. На челу са остарелим краљем Петром I Kарађорђевићем и његовим сином регентом Александром, целом владом и скупштином Краљевине Србије, државном администрацијом, трезором и војском, повлачио се и део народа. Због глади, преморености, смрзавања у снегу али и напада на заостале учеснике повлачања од стране пљачкашких албанских банди, сматра се да је 72.000 људи преминуло само током овог преласка албанских планина. Овакво колосално страдање носи назив Албанска голгота. Изласком на обалу, голгота није завршена, због немогућности да буду превезени савезничким бродовима из медовског залива и Драча део изморене српска војска бива принуђен да хода додатних преко 100 километара до Валоне. Целокупна евакуација бродовима је трајала око 90 дана и завршена је тек у априлу 1915. Уз масовно умирање у камповима на јонској обали, пребацивањем на „острво спаса“ Крф, ово је настављено због тифуса. Укупна процена да је овај пут однео преко 240.000 живота. Институције Краљевине Србије настављају рад у у избеглиштву на острву Крф, док се војска опоравља.Да би већ крајем 1916. опремљени од стране савезника, наставили ратовање на Солунском фронту.
Победа Србије и сила Антанте у Првом светском рату, допринела је испуњењу ратних циљева Србије постављених Нишком декларацијом још у децембру 1914. А то је ослобођење и уједињење све наше неслободне браће и стварање велике државе југословенских народа у коју би поред Србије и Црне Горе ушле следеће територије које су се налазиле у Аустроугарској: Хрватска и Славонија, Словеначке земаље, Војеводина (некадашње Српско Војводство), Босна и Херцеговине и Далмација. Крфском декларацијом 1917. коју си објавили Југословенски одбор састављен од Хрвата, Словенаца и Срба из Аустроугарске и Влада Краљевине Србије, ударени су темељи будућем уједињењу под династијом Карађорђевић. Након завршетка рата, Аустроугарска монархија званично престаје да постоји 31.октобра 1918.године. На народним скупштинама у Срему 24. новембра, а Бачке, Баната и Барање 25.новембра 1918. донета је одлука о директном присаједињењу Краљевини Србији. Одлуку о присаједиње Краљевине Црне Горе Краљевини Србији донела је Подгоричка скупштина 29.новембра 1918. Да би 1. децембра 1918. била проглашена нова држава Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, уједињењем Краљевине Србије и државе Словенаца, Хрвата и Срба, која је обуватила остале југословенске крајеве бивше Аустроугарске монархије. А 1929. и званичан назив ове државе постаје Краљевина Југославија. Србија уневши своју државност у Краљевину Југославију (СХС) формално престаје политички да постоји, јер је Краљевина Југославија била територијално организована у почетку по принципу 33 области, а касније 9 бановина које су носиле називе по највећим рекама.