Андреа Мелдола (итал. Andrea Mèldola; Задар или Надин, око 1510 – Венеција, 1. децембар 1563), познат и по словенизованом имену Андрија Медулић, био је италијански сликар и бакрорезац рођен у Млетачкој Далмацији.

Оскудна биографија Познат је и по надимку Schiavone (Словен), који је надјенуо сам себи. Подаци о Мелдоли врло су оскудни, па се историчари умјетности до данас нису умногоме сложили о његовом животу и раду. У својој опоруци написао је да је син Симона Мелдоле, а биљежник, којем ју је предао 22. маја 1563, да је из Задра (Andreas Meldola da Hiadra). Засигурно је дакле син Шимуна, војног службеника Млетачке Републике, заповједника у Надину 1501–05, поријеклом из талијанског мјеста Мелдола, и брат сликара Марка Антонија, који се помиње у Задру 1515–62 (као сликар од 1547), те рођак писца Петра Зоранића. Први га је поменуо Ђорђо Вазари (1541–42). Дјеловао је углавном у Венецији, али није утврђено када се онамо доселио. Припадао је кругу истакнутих венецијанских умјетника (Јакопо Сансовино, Тинторето, Тицијан, Алесандро Виторија). У Венецији је постао један од првих и најизразитијих представника нове сликарске струје – маниризма.

Стил Из Мелдолиних слика, којима је напустио класичну ренесансну концепцију, струји наглашена динамика која се огледа у снажној покренутости мноштва ликова (утицај емилијанских сликара Франческа Салвијатија и Пармиђанина, овог другог нарочито у цртежима и бакрописима), чија су духовна стања наглашена сфуматом и необичним свјетлосним ефектима (традицијски венецијански колоризам). Посебно је успјело рјешавао проблем простора, нарочито ваздушну перспективу (слике Горски пејзаж и Шумски пејзаж из Галерије слика Државног музеја у Берлину).

Дјела Већи дио његовог опуса чине библијске, митолошке, историјске и алегоријске сличице на платну и дрву као украс различитог покућства, музичких инструмената, шкриња и сл. (Орфеј и Нарцис, сплитска Галерија умјетнина), које су сличне сликама из циклусâ Ерос и Психа, Анђео и Приповијест о Тобији (Штросмајерова галерија старих мајстора ХАЗУ, Загреб). У уљу је радио велике слике библијске (Света породица, Поклонство Пастирâ, Самсон убија Филистејце, Авељова смрт, Исус пред Пилатом) и митолошке тематике (Дијана и Актеон, Јупитер и Ио, Свадба Ероса и Психе) те портрете (Аутопортрет). У својим цртежима и бакрописима примјењивао је изразито сликарске ефекте (Оплакивање Христа, Богородица с дјететом, Вјеридба св. Катарине, Јудита, Мидин суд, циклус слика о Еросу и Психи). У бакрорез је увео поступак рада сувом иглом. Један је од седморице сликара којима су Сансовино и Тицијан повјерили осликавање стропа читаонице венецијанске библиотеке Марчана. За њу је насликао пет уља на платну: три стропна тонда с алегоријама моћи (духовне, владарске и оружја) и двије слике с монументалним ликовима по једног неидентификованог античког филозофа.

Изложбе Дјела су му излагана на сљедећим изложбама: Слика Нарцис (Загреб 1909), Сто уметничких слика старих мајстора (Београд 1931), Талијанска умјетност од Чимабуеа до Тјепола (Париз 1935), Млетачки сликари (Лондон 1939), Слике покрајине Белуно од XIV до XVI вијека (Белуно 1950), Гравире Богишићеве збирке (Цавтат 1954), Од Тицијана до Тјепола. Из бечкога Повијесно-умјетничкога музеја (Загреб 1955), Тријумф маниризма од Микеланђела до Ел Грека (Амстердам 1955), Богишићева збирка из Цавтата (Загреб, Дубровник, Цавтат 1959), Стари мајстори (Бордо 1959), Тицијан и венецијански дрворез (Далас 1976), Религиозна умјетност Венеције 1500–1600 (Ница 1979), Од Тицијана до Ел Грека (Венеција 1981), Од маниризма до барока (Штутгарт 1982), Дух Венеције 1500–1600 (Лондон 1983), Стари мајстори из Метрополитанске галерије (Загреб 1983), Сто година Штросмајерове галерије (Загреб 1984), Талијански цртеж (Рен 1990), Тицијанов вијек (Париз 1993), Збирка Каталан (Њујорк 1995), Из збирке старих мајстора бискупа др. Ђуре Кокше (Озаљ 1997), Антологијска дјела Галерије умјетнина (Сплит 2001), Тицијан (Белуно 2007), Петар Зоранић и његов задарски круг (Загреб 2008), Од Кловића и Рембранта до Ворхола и Пицеља (Загреб 2010). Прва ретроспективна изложба приређена му је у Венецији 2015. године (Музеј Корер).

Прикази Портретирали су га Јакопо Палма Млађи (1615, лик на челу тријумфалне поворке сликара, цртеж за бакропис насловнице збирке биографија сликара под називом La pittura trionfante аутора Ђулија Чезареа Ђиљија), Ђакомо Пичини (1648, гравура за збирку биографија сликара с подручја Млетачке републике под називом Le Maraviglie dell'arte аутора Карла Ридолфија), Ђузепе Мекферсон (око 1770, минијатура, акварел на слоновачи, Хемптон Корт, Краљевска збирка), Пјетро Паолети (1832–42, фреска у вили Торлонија у Риму), Анастас Јовановић (око 1858, литографија према Пичинију, Словник умјетниках југославенских Ивана Кукуљевића Сакцинског), Иван Рендић (1878, биста, мермер, Музеј града Загреба; копија на загребачком Тргу Николе Шубића Зринског), Иван Мештровић (1909, биста, бронза, Народни музеј Београд; 1930, кип, камен, од 1932. испред Умјетничког павиљона у Загребу), Томислав Кризман (1910, печат Друштва хрватских умјетника „Медулић”), Влахо Буковац (1913, лик на композицији Развитак хрватске културе, уље, ХДА) и Ратко Петрић (2000, биста, бронза, Перивој Госпе од Здравља, Задар), а Марија Хорват објавила је романсирану биографију Андрија Медулић (Загреб 1915).

Референце

Категорија:Умрли 1563. Категорија:Италијански сликари