мини|Народна кухиња, Монтреал, Квебек, Канада, 1931. Народна кухиња, кухиња за храну или центар за оброке је место где се храна нуди гладним и бескућницима, обично бесплатно или понекад по цени нижој од тржишне (као што су донације у новчићима ). Често се налазе у насељима са нижим приходима, а у народним кухињама често раде волонтерске организације, као што су црквене или друштвене групе. Народне кухиње понекад добијају храну из банке хране бесплатно или по ниској цени, јер се сматрају добротворном организацијом, што им олакшава да прехране многе људе којима су њихове услуге потребне.
Историјски гледано, већина народних кухиња је служила углавном супу (или чорбу ), обично са неком врстом хлеба. Модерни објекти који себе називају „народним кухињама “ често служе шири избор хране, па их друштвени научници понекад разматрају заједно са сличним агенцијама за помоћ гладнима које пружају разноврсније топле оброке, као што су јавне кухиње и центри за оброке.
Иако друштва користе разне методе за дељење хране са гладним људима миленијумима, прве народне кухиње у модерном смислу су се можда појавиле крајем 18. века. До краја 19. века налазиле су се у неколико америчких и европских градова. У Сједињеним Државама и другде, постале су истакнутије у 20. веку, посебно током Велике депресије. Са знатно побољшаним економским условима који су уследили непосредно након Другог светског рата, народне кухиње су постале мање уобичајене у земљама са развијеним економијама.
У 21. веку, коришћење народних кухиња се повећало и у Сједињеним Државама и у Европи, након трајног глобалног повећања цена хране које је почело крајем 2006. године. Потражња за њиховим услугама је расла како су Велика рецесија и економска и инфлациона криза 2020-их почеле да погоршавају економске услове за оне са нижим приходима. У већем делу Велике Британије и Европе, потражња је додатно порасла након увођења економских политика заснованих на мерама штедње од 2010. године. Према речима Еме Мидлтон, социјалне раднице за сиромаштво у Великој Британији, 2017. године ситуација и потреба за хитном помоћи у храни у Великој Британији су се значајно променили у претходних 15 година, како су трошкови живота расли, а постојеће мреже сигурности су нестале, додајући да „У првих неколико година [овог рада], сиромаштво у храни није био проблем. Народне кухиње и цркве су могле да се носе са тим, и то је углавном било бескућништво. Никада нисте видели такве породице. Оно што сада видимо је стални ток сиромаштва у храни.“
Историја Најраније појаве народних кухиња је тешко идентификовати. Кроз историју, друштва су увек препознавала моралну обавезу да хране гладне људе. Филозофкиња Симон Вејл је написала да је храњење гладних када неко има средства за то најочигледнија обавеза од свих. Такође је рекла да се још у старом Египту веровало да људи морају да покажу да су помогли гладнима како би се оправдали у загробном животу. Супа је одавно један од најекономичнијих и најједноставнијих начина за снабдевање хранљивом храном великог броја људи.
У династији Ајубида, појавиле су се народне кухиње зване „Такије“, које су, поред тога што су обезбеђивале храну сиромашнима, служиле и као склоништа, а често су служиле и у верске сврхе. Једна од најранијих познатих таквих народних кухиња је абрахамски хоспис у Старом граду Хеброну, који је 1279. године основао султан Калавун, и који и данас ради.
Хришћанска црква је обезбеђивала храну гладним људима још од времена Светог Павла, а бар од раног средњег века таква храна је понекад обезбеђивана у облику супе. Од 14. до 19. века, исламске народне кухиње, назване Имарети, грађене су широм Османског царства. Супа и хлеб су често били главна храна која се служила, мада су понекад били и пиринач, месо, воће и слатки пудинзи.
Социјални историчар Карл Полањи је написао да је пре него што су тржишта постала доминантни облик економске организације у свету у 19. веку, већина људских друштава углавном гладовала заједно или уопште не би гладовала; јер би заједнице природно делиле своју храну. Како су тржишта почела да замењују старије облике расподеле ресурса као што су прерасподела, реципроцитет и аутаркија, укупни ниво безбедности хране у друштву би обично растао. Међутим, несигурност хране могла би се погоршати за најсиромашније делове друштва, и јавила се потреба за формалнијим методама за њихово обезбеђивање храном.
Појава модерне народне кухиње десно|мини|178x178п|Гроф Рамфорд, насликао Томас Гејнсборо, 1783. Најраније модерне народне кухиње основао је проналазач сер Бенџамин Томпсон, који је био запослен као ађутант баварског изборника 1790-их. Томпсон је био амерички лојалистички избеглица из Нове Енглеске и проналазач кога је Баварска племила као грофа Рамфорда. Гроф је био истакнути заговорник помоћи гладнима, пишући памфлете који су се широко читали широм Европе.
Порука грофа Рамфорда је посебно добро прихваћена у Великој Британији, где је претходно неколико година обављао високу владину функцију и био познат као „пуковник“. У Британији се недавно јавила хитна потреба за помоћи гладнима, због њене водеће улоге у покретању индустријске револуције. Док су технолошки развој и економске реформе брзо повећавале укупни просперитет, услови за најсиромашније су често били погоршавани, јер су традиционални начини живота били нарушени. У последњим годинама 18. века, народне кухиње које су функционисале по принципима које је Рамфорд увео, могле су се наћи широм Енглеске, Велса и Шкотске, а само у Лондону је у њима дневно било нахрањено око 60.000 људи.
Иако су народне кухиње у почетку биле добро цењене, наишле су на критике од стране неких због подстицања зависности, а понекад на локалном нивоу и због привлачења скитница у одређено подручје. У Британији су, заједно са другим облицима помоћи осим сиротишта, забрањене Законом о изменама и допунама Закона о сиромашнима из 1834. године.
Током ирске глади у 19. веку, у којој је можда умрло милион људи, британска влада је усвојила Закон о привременој помоћи (такође познат као Закон о народним кухињама) у фебруару 1847. Закон је изменио ограничења у пружању помоћи ван сиротишта током трајања глади и изричито дозволио оснивање народних кухиња у Ирској како би се смањио притисак на преоптерећени систем Закона о сиромашнима, који се показао потпуно неадекватним у суочавању са катастрофом.
Забрана народних кухиња убрзо је ублажена и на копненом делу Британије, иако никада више нису постале толико распрострањене као почетком 19. века, делимично зато што су се од 1850-их па надаље економски услови генерално почели побољшавати чак и за најсиромашније. Првих неколико деценија након повратка народних кухиња на копнени део Британије, оне су у почетку биле строго регулисане, а водиле су их групе попут Друштва добротворних организација. Чак и почетком 20. века, новинари који су водили кампање попут Барта Кенедија критиковали би их због дугих редова и понижавајућих питања која би особље постављало гладним људима пре него што би им дало супу.
Сједињене Америчке Државе мини|Незапослени мушкарци испред народне кухиње коју је отворио Ал Капоне у Чикагу, Илиноис, САД, током Велике депресије, 1931. године. Рана историја народних кухиња у Сједињеним Државама, првобитно названих кућама за народне суботе, може се видети на примеру Балтимора, у Мериленду. Први документовани велики подухват града догодио се током сурове зиме 1804-1805, када су градоначелник Торогуд Смит и грађански одбор основали објекат у близини Централне пијаце који је служио до хиљаду литара супе дневно користећи систем карата. Овај модел је формализован током тешке панике 1819. године стварањем Балтиморског економског друштва за народне суботе. Да би сачувало достојанство оних којима је потребна помоћ, друштво је такође отворило „кухињу за народне суботе“ 1820. године, омогућавајући онима који нерадо прихватају милостињу да купују храну по ниској цени. Пракса је оживљена у много већим размерама током Грађанског рата, када су високе цене хране створиле широку потребу. Ову еру је обележила индивидуална филантропија, коју је илустровала Селест Ревилон Винанс (супруга Томаса Винанса, железничког инжењера), која је 1861. године претворила бившу цркву у огромну кухињу за народне суботе. До 1870-их, ови појединачни напори су еволуирали у више народних кућа које су радиле истовремено, а водиле су их различите грађанске и верске групе попут Удружења за помоћ женама, Немачког удружења за помоћ женама и народне куће Лафајет, уз подршку истакнутих грађана.
Термин „ред за хлеб“ ушао је у популарни лексикон 1880-их, када је једна пекара у Њујорку увела политику дистрибуције непродатих пецива сиромашнима, који би се ређали на крају дана. У деценијама након 1870-их, ад хок систем помоћи у храни, попут „реда за хлеб“, нова генерација реформатора је почела да сматра неефикасним и потенцијалним подстицајем зависности. То је довело до успона Покрета за научну добротворну помоћ, који је имао за циљ да организује и централизује напоре за пружање помоћи. Огранци Друштва добротворних организација (COS) су основани у САД крајем 1870-их и 1880-их. COS није сам делио помоћ, већ је деловао као центар за обраду података, истражујући појединачне случајеве потребе како би утврдио „заслужене сиромашне“ и координирајући рад различитих градских добротворних група како би се избегло дуплирање напора и промовисала самодовољност у односу на једноставне поклоне.
Нови, организовани приступ добротворним организацијама стављен је на тежак тест током националне економске депресије познате као Паника 1893. године. Владала је широко распрострањена незапосленост која је превазилазила капацитете COS-а и других успостављених добротворних организација. Разни грађански одбори и добротворна друштва основали су хитне народне кухиње, што је довело до огромних редова хиљада незапослених мушкараца и њихових породица. десно|мини|197x197п|Чилеанке припремају оброке у народној кухињи 1932. године мини|Ред у народној кухињи у Орхусу, окупирана Данска, 1943. Народне кухиње биле су култна слика ране Велике депресије, посебно у раним данима када су основане приватно финансиране народне кухиње за хитне случајеве. Једну народну кухињу у Чикагу спонзорисао је амерички мафијаш Ал Капоне у очигледном покушају да поправи свој имиџ. Ово је почело да се мења са Новим договором председника Френклина Д. Рузвелта 1933. године. Федерални програми, посебно Федерална администрација за хитну помоћ (FERA) и Управа за грађевинске радове (CWA), усмерили су милионе долара за директну новчану помоћ и послове за ублажавање радних места. Ова стратегија је фундаментално померила мрежу социјалне сигурности са приватних добротворних организација које директно обезбеђују храну на запошљавање и помоћ коју финансира влада. Како су хиљаде људи почеле да примају федералну плату или чек за помоћ, масовне народне кухиње за хитне случајеве ране Депресије су постепено смањене, замењене новим националним системом подршке.
Са побољшаним економским условима који су уследили након Другог светског рата и федералним програмима помоћи у храни, потреба за народним кухињама у развијеним економијама била је мања. Међутим, са смањењем пружања социјалне помоћи 1980-их година под администрацијом председника Роналда Регана, дошло је до брзог пораста активности локалних агенција за помоћ гладнима, као што су народне кухиње. Према свеобухватном владином истраживању завршеном 2002. године, преко 90% банака хране, око 80% кухиња за хитне случајеве и све познате организације за спасавање хране основане су у САД након што је Реган ступио на дужност 1981. године. Тренутно, Католичке добротворне организације САД из Колорадо Спрингса, Колорадо, које су основале Сестре из Лорета, обезбеђују храну за 600–700 или више особа дневно, и то раде од 1985. године.
У 21. веку