Три тенора () је била оперска певачка група, активна између 1990. и 2003. године. Називани су и супергрупом (термин који се обично користи за рок и поп групе), а чинили су је Италијан Лучано Павароти и Шпанци Пласидо Доминго и Хосе Карерас. Трио је започео сарадњу наступом у античким Каракалиним купатилима у Риму, у Италији, 7. јула 1990. године, уочи финала Светског првенства у фудбалу 1990. Овај концерт је путем телевизије пратило око 800 милиона људи широм света. Слика три тенора у свечаним вечерњим оделима како певају на концерту поводом Светског првенства очарала је глобалну публику. Снимак овог дебитантског концерта постао је најпродаванији албум класичне музике свих времена, што је довело до додатних наступа и албума уживо. Наступали су пред глобалном телевизијском публиком на још три финала Светских првенстава: 1994. у Лос Анђелесу, 1998. у Паризу и 2002. у Јокохами. Такође су имали турнеје по другим градовима широм света, обично наступајући на стадионима или сличним великим аренама пред огромном публиком. Последњи пут су наступали заједно у Центру „Шотенштајн” у Коламбусу, Охајо, 28. септембра 2003. године.

Репертоар Три тенора кретао се од опере и бродвејских нумера до наполитанских песама и поп хитова. Препознатљиве песме групе укључивале су „Nessun dorma” из Пучинијеве опере Турандот, коју је обично певао Павароти, и песму „'O sole mio”, коју су сва три тенора обично певала заједно.

Историја thumb|left|Лучано Павароти

Италијански продуцент Марио Дради, заједно са немачким продуцентом Елмаром Крусеом и британским композитором и продуцентом Хербертом Чапелом,The 3 Tenors - The Birth of a Legend осмислио је идеју за први концерт 1990. године у Риму. Концерт је одржан ради прикупљања новца за Карерасову фондацију, Међународну фондацију за леукемију Хосе Карерас. То је такође био начин да његови пријатељи Доминго и Павароти пожеле добродошлицу Карерасу назад у свет опере након успешног лечења леукемије. Три тенора су први пут наступила на концерту поводом Светског првенства у фудбалу 1990. Зубин Мехта дириговао је оркестром фестивала Maggio Musicale Fiorentino и оркестром Римске опере (Teatro dell'Opera di Roma). Наступ је очарао глобалну публику. Филмску верзију концерта продуцирали су Херберт Чапел и Ђан Карло Бертели за издавачку кућу Дека рекордс, и она је постала најпродаванији диск класичне музике у историји.

Тројица певача су накнадно певала заједно на концертима које је продуцирао мађарски продуцент Тибор Рудас и други, на стадиону Доџер у Лос Анђелесу, како би се поклопили са финалом Светског првенства у фудбалу 1994, на Марсовим пољима испод Ајфелове куле током Светског првенства 1998, и у Јокохами за Светско првенство 2002. Скоро 50.000 људи присуствовало је њиховом концерту 1994. на стадиону Доџер, а гледало га је око 1,3 милијарде гледалаца широм света.

Након великог успеха концерата из 1990. и 1994. године, Три тенора су отворила светску концертну турнеју током 1996—1997. године. Године 1996. наступали су на Националном олимпијском стадиону у Токију, на стадиону Вембли у Лондону, на стадиону Ернст Хапел у Бечу, на стадиону Џајантс изван Њујорка, на стадиону Улеви у Гетеборгу, на Олимпијском стадиону у Минхену, на стадиону Рајнштадион у Диселдорфу и на БЦ Плејсу у Ванкуверу за дочек Нове године. Године 1997. уследили су концерти на терену за крикет у Мелбурну, на Скајдому у Торонту, на стадиону Про плејер у Мајамију и на Камп ноу у Барселони. Турнеја је требало да се заврши у Хјустону финалним концертом који је на крају отказан због веома слабе продаје улазница. Поред светске турнеје 1996—1997, Три тенора су такође одржала два добротворна концерта — један у Паваротијевом родном граду Модени у лето 1997. и један у Доминговом родном граду Мадриду следеће зиме — како би прикупили новац за обнову позоришта Ла Фениче у Венецији и Великог театра Лисеу у Барселони, као и за Фондацију краљице Софије.

Друга серија концерата ван догађаја ФИФА Светског првенства одржана је поново 1999. године, укључујући градове попут Токија, Преторије и Детроита, након чега је уследио божићни концерт у Бечу у децембру исте године. Године 2000. Три тенора су поново кренула на турнеју, наступајући уживо у Сан Хозеу, Лас Вегасу, Вашингтону, Кливленду и Сао Паулу. Међутим, продукција је морала да откаже два планирана концерта за ову турнеју: један у Хамбургу 16. јуна због потешкоћа у проналажењу одговарајућег оркестра и диригента, и други у Олбанију, 22. јула, због слабе продаје карата. Каснији концерт замењен је бразилским концертом у Сао Паулу. Још један добротворни концерт Три тенора одржала су у децембру 2000. године у Чикагу, као донацију Фондацији за борбу против сиде у Чикагу. Године 2001. одржана су још два концерта у Азији: један у Сеулу и један у Пекингу унутар зидина Забрањеног града. Коначно, 2003. године наступали су у Бату код Краљевског полумесеца, а касније у септембру исте године одржали су свој последњи концерт Три тенора, који је одржан у Центру „Шотенштајн” у Коламбусу, Охајо. Концерт поновног окупљања Три тенора био је заказан за 4. јун 2005. у парку Фундидора у Монтереју, у Мексику, али је због Паваротијевих здравствених проблема он замењен мексичким поп певачем Алехандром Фернандезом. thumb|Пласидо Доминго

Снимања Концерти су доживели огроман комерцијални успех, а праћени су и серијом најпродаванијих снимака, укључујући оригинални Carreras-Domingo-Pavarotti in Concert, касније поново издат као The Three Tenors In Concert (који држи Гинисов рекорд за најпродаванији албум класичне музике), The Three Tenors in Concert 1994, The Three Tenors: Paris 1998, The Three Tenors Christmas и The Best of The Three Tenors. (ДВД The Three Tenors in Bath издат је искључиво као корпоративни поклон.) Зубин Мехта је дириговао наступима 1990. и 1994. године. Париским концертом дириговао је Џејмс Левин.

Карерас и Доминго су се заједно појавили на бројним другим албумима, укључујући Gala Lirica (са разним другим уметницима), Christmas In Vienna (са Дајаном Рос), и Christmas in Moscow (са Сисел Ћирћебе).

Хонорари За свој први заједнички наступ у Риму 1990. године, Карерас, Доминго и Павароти пристали су да прихвате релативно мале фиксне хонораре за права на снимање свог концерта, које су потом донирали у добротворне сврхе. Њихов албум неочекивано је донео милионску зараду дискографској кући Дека рекордс, изазивајући одређено незадовољство код тенора, који званично нису примили никакве исплате ауторских накнада. Како је штампа извештавала, Доминго је сумњао да је дискографска кућа платила Паваротију „са стране”, како би задовољила једног од својих најважнијих уметника под уговором. Павароти је то порицао, инсистирајући: „Нисмо добили ништа.” Годинама касније, његов бивши агент и менаџер Херберт Бреслин написао је да је Павароти заиста тајно примио 1,5 милиона долара које друга два тенора, који нису били под уговором са Деком, нису добили. За наредне концерте и снимања, певачи су били много пажљивији у обезбеђивању финансијски повољних уговорних услова за себе.

Критике thumb|left|Хосе Карерас Док су многи поздрављали Три тенора због представљања опере широј публици, неки оперски пуританци критиковали су групу. Доминго је одговорио критичарима у интервјуу из 1998. године: „Пуританци кажу да ово није опера. Наравно да није опера, не претвара се да је опера. То је концерт на којем певамо неке опере, певамо неке песме, радимо неке зарзуеле, затим радимо сплет песама... Веома поштујемо када људи то критикују. То је у реду. Не би требало да долазе... Али требало би да оставе људе који долазе и који су срећни.”

Други критичари, као што је Мартин Бернхајмер, жалили су се да су тенори наступали ради превелике финансијске надокнаде, а не ради уметности. На својој првој светској турнеји, сваки тенор је добио око милион долара по концерту — што је било нечувено за класичне музичаре. У заједничком интервјуу са својим колегама, Павароти је одговорио на притужбе о њиховим приходима: „Зарађујемо новац који заслужујемо. Не терамо никога да нам плати.” Доминго је додао о свету опере: „Дајем 17 представа за 25 дана. Питајте ме колико добијам за то... За 30 година дали смо у крви најбоље од својих живота и каријера. Мислите да не заслужујемо новац?” Карерас је, са своје стране, нагласио колико су мало зарађивали у поређењу са многим спортистима, поп певачима и филмским звездама.

Правни проблеми Успех Три тенора довео је до антимонополске акције америчке Савезне трговинске комисије против компанија Ворнер брос и Вивенди универзал. Утврђено је да су се удружили како не би рекламирали или снижавали цене албума са концерта у Риму (који је издао Полиграм, а касније преузео Вивенди) и концерта у Лос Анђелесу (који је издао Ворнер брос), како би заштитили продају заједнички издатог албума са концерта у Паризу 1998. године.

Три тенора су такође имала проблема са немачком владом. Године 1999. двојица од тројице певача платила су неоткривену казну немачкој влади као део вансудског поравнања због утаје пореза. Поред тога, немачка влада оптужила је теноре да дугују велике заостале порезе. Њихов организатор концерата и промотер, Матијас Хофман, који је у то време био задужен за њихове порезе, осуђен је на затворску казну због своје улоге у наводној утаји пореза.

У популарној култури Током епизоде серије Сајнфелд под називом „Лутка” (The Doll), Хосе Карерас се више пута назива „оним другим типом”, док се имена Доминга и Паваротија лако памте. Епизода цртане серије Аниманијаци под називом „Три тенора и избачен си” (Three Tenors and You're Out) садржала је пародију трија који наступа на стадиону Доџер. Канадска хумористичка серија Краљевска канадска ваздушна фарса пародирала је Три тенора у једном скечу. У серији Encore! Encore!, Нејтан Лејн игра оперског певача који је требало да постане „четврти тенор” пре него што је повредио глас. Трио је представљен у МТВ анимираној емисији Celebrity Deathmatch, у мечу против Три спадала (The Three Stooges).

Списак концерата