Архимандрит Сергије Сребрјански (рођ. Митрофан Васиљевич Сребрјански; 1. (13. август 1870., село Трехсвјатское, Вороњешки округ - 6. април 1948. године, село Владичња, Лихославски рејон, Калињинска област) - црквени архимандрит.

Канонизован је за светитеља Руске православне цркве августа 2000. године. Помиње се 23. марта (5. априла), 28. новембра (11. децембра) (проналазак моштију) и у Саборном храму Новомученика.

Биографија

Пре револуције 1917 Рођен 1 (13. августа) 1870. године у породици свештеника. Завршио је богословску школу у Вороњежу (1889) и богословију (1892), а студирао је на Варшавском ветеринарском институту.

Године 1893. оженио се ћерком свештеника села Владичниа Тверске епархије Олге Исполатовске.

Од 2 (14) марта 1893. године - ђакон Стефановске цркве Острогожског округа, од 20. марта (1. априла) 1896. године - свештеник 47. татарског драгогунског пука.

Од 1. (13.) септембра 1897. године - настојатељ Покровске цркве 51. драгог Черниговског пука у граду Орлу, чији је начелник била велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна. Током своје службе руководио је градњом храма, створио библиотеку и школу при парохији. Сва средства добијена од добротвора отац Митрофан је поклонио цркви, школи и библиотеци.

1904-1905 био је са пуком у руско-јапанском рату. Док је био у активној војсци, водио је детаљан дневник, који је објављиван у часопису „Билтен војног свештенства“, а потом објављен као посебна књига.

Од 1908. - исповедник манастира Марте и Марије (створеног под руководством Велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне), ректор цркве Покрова Пресвете Богородице у манастиру. Написао сам брошуру у којој сам описао и дешифровао духовно значење слика и икона Михаила Нестерова за овај храм. После хапшења и погибије Велике кнегиње наставио је да се духовно стара о сестрама манастира.

Пошто је био ожењен свештеник, он и његова супруга одгајали су три нећаке сирочад (укључујући Александру Мартиновну Хостник, ћерку Мартина Хостика, аутора Словинско-руског речника) и желели су да имају своју децу, али то се није догодило. Видевши у томе вољу Божију, позивајући их на посебан хришћански подвиг, супружници су се, преселивши се у манастир, заветовали на уздржавање од брачног живота.

Патријарх Тихон, који је добро познавао оца Митрофана, захваливши му на многим делима, 25. децембра 1919. године, дао му је првосвештенички благослов писмом и иконом Спаситеља. У то време је одлучено питање монаштва за оца Митрофана и његову жену Олгу. Митрофан је пострижен са именом Сергије, а Олга са именом Јелисавета. Убрзо после овога патријарх Тихон је оца Сергија узвео у чин архимандрита.

Ухапшен је 23. марта 1923. године, након чега је пет месеци лежао у затвору без подизања оптужнице, а затим је по наредби ОГПУ од 24. августа 1923. године прогнан на годину дана у град Тобољск.

Након што је одслужио изгнанство, вратио се у Москву, поново је ухапшен, али је убрзо пуштен.

Након затварања Марто-Мариинског манастира 1925. године, одлази у село Владичња, Тверске области, и почиње да служи у локалној цркви. Био је познат као човек молитве и човек светог живота. Људи су му се почели обраћати за помоћ, а неки су својом вером и молитвама праведника добили исцељења.

Године 1930. ухапшен је и осуђен на пет година прогонства на северној територији. Живео је у једном селу на реци Пинеги, где је долазила монахиња Јелисавета. Радио је у сечи. Две године касније превремено је пуштен (због старости, болести и због успешног обављања посла) и поново је живео у Владичниа. Храм у селу је био затворен, а он је морао да оде на молитву у суседно село, а након што су власти изразиле своје незадовољство због тога, молио се у својој кући. Наставио је да служи тајно, упркос забрани власти: обукао је световну одећу преко мантије и ишао од куће до куће, тајно обављајући верске службе. Једна од ових кућа била је кућа брата његове жене Полиевкта Исполатовског и Евгеније Исполатовске (рођене Федорове) у селу Крјучково. Отац Сергије је студирао код Полиевкта Исполатовског на Варшавском ветеринарском институту, а затим су заједно служили у рату 1914.

Током Великог отаџбинског рата, совјетска војна јединица налазила се у Владицчиа, село је било недалеко од линије фронта. Готово свакодневно су немачки авиони надлетали локацију војне јединице, али ниједна бомба није пала ни на храм ни на село. Верници су ово повезивали са молитвама старца.

Поштовање и канонизација После смрти архимандрита Сергија, његово поштовање као подвижника и молитвеника не само да се није смањивало, већ је временом све више расло. Многи верници су дошли на његов гроб, који се налази у селу Владичниа, да се помоле, добију духовну утеху и заступништво. Многи људи иду на извор код села са којег је светитељ узимао воду.

19. септембра 1999. године канонизован је од стране Руске православне цркве за локално поштованог светитеља Тверске епархије.

У августу 2000. канонизован је на Јубиларном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве.

Референце

Категорија:Руски светитељи Категорија:Рођени 1870. Категорија:Умрли 1948.