Ловство у општини Рача баштини традицију дужу од једног века, а центар и омиљено место окупљања ловаца је Ловачки дом у Рачи. Лов је активност хватања или одстрела дивљачи у природи по одређеним правилима. Ловство је шира делатност која обухвата бригу о дивљачи, њеном станишту и организацију лова.
Историја лова у околини Раче У пределима у околини Раче, уосталом као и у читавом крају централне Србије, трагови лова постоје од Неолита, па преко Средњег века све до данашњих времена, да би се на пар километара од Раче, у суседству, у Роготу, крајем 19. века, поставили и први темељи организованог лова у Краљевини Србији. Лов у прастара времена био је борба за опстанак јер је ловом обезбеђивана храна и одећа, као и израда многих приручних алатки од костију уловљене дивљачи. О томе постоје многе претпоставке као и очувани предмети из оближњих археолошких налазишта. У тој сталној борби за опстанак човека на овим просторима лов је био и једно од основних занимања, да би касније, развојем људске заједнице постајао све утицајније место договора у многим радним активностима и свеукупном развоју. То су почеци који су утемељнили лов као стуб традиције и културе на просторима али и људске делатности усмерене ка вишим циљевима рада и развоја.
Лов у Рачи крајем 19. века Среско место Рача за Срез лепенички, крајем 19. века, имало је педесетак ловаца, који су тада у лов ишли у групама и ловили на часу реч. Већ тада на ловачкм скуповима и дружењима предњачили су трговац Антоније Поповић и срески писар Светислав Марковић, који су међу првима предлагали формирање ловачкoг удружења по угледу на Крагујевац, и препоруке већ формираног Савеза ловачких удружења у Краљевини Србији. У то време, у Рачи и околини било је више ловаца, а и дивљачи је било довољно, посебно зеца и јаребице који су доминирали овим крајем, записано је 1899. године. У једном лову у Мирашевцу, јесен 1900. године, тежак Никола Милићевић, у разговору са присутним ловцима, предложио је да се окупе на заједничком ручку у Сипићу, за Ђурђевдан наредне године и договоре о формирању Савеза ловачкoг удружења. Скуп ловаца одржан је у Сипићу, и тада је утврђено да се на Светог Илију, 2. августа 1901. године, окупе сви ловци у Рачи и образује Савезно ловачкo удружење и изаберу прво руководство.
Зграда поште улог за ловачки дом Учествујући на лицитацији продаје старе поште, председник Станислав Божић, изјавио је тада, да је овај објекат купљен, како би започела изградња Ловачког дома у Рачи. Те 1972. године, овај лицитирани објекат купљен је за 8.000 динара, уз обавезу да општина одреди место градње. У ово ловиште почели су да стижу и иностранни ловци, пре свих Италијани, који углавном лове препелице, фазане, зечеве и јаребице. У 1972. години, одстрелили су 94 јаребице, 53 фазана и 18 зечева. Зато се овај период сматра и зачетком туристичког ловства на подручју општине Рача. Да у томе предњачи Ловачко друштво „Градиште“, потврда је и специјалне захвалнице коју је уручио председник Туристичке организације Србије овом Ловачком друштву.
Ловачко удружење у Рачи Ловачко удружење је организација која окупља ловце ради заштите и узгоја дивљачи, очувања природе и организовања ловних активности у складу са законом.
Богатим аналима ловства Раче, с почетка 20. века, помену се и ловци Сипића, Бошњана, Великих Крчмара и Вучића. Одлука и препорука Савеза ловачких удружења Краљевине Србије да се у среским местима оснивају ловачка удружења само је још више поткрепила постојећу иницијативу и потпомогла оснивање Савезног ловачкoг удружења у Рачи. Записано је у „Хроници ловства Србије“, да је Савезно ловачко удружење у Рачи основано 2. августа 1901. године. Тада на оснивачком Збору ловaца Среза лепеничког, присуствовало је око педесетак ловаца, који су здушно подржали оснивање свог првог удружења чиме су постављени темељи организованог ловства у Рачи и читавом овом крају. На тим основама започело је организовано ловство на овим просторима, које ту дугу и богату традицију темељи и данас у овим временима.
Први председник апотекар Павле Ђ. Булић Од 2. августа 1901. године, у Рачи, око педесетак окупљених ловаца из овог и околних места, на Оснивачком збору, који је одржан у Турском Конаку, усвојили су прва Правила Савезног ловачкoг удружења у Рачи и изабрали руководство. За првог председника једногласно је изабран апотекар Павле Ђ. Булић, а за потпредседника Радисав Милановић, трговац из Доње Раче, Светислав Марковић, бивши срески писар изабран је за пословођу, а за благајника Антоније Поповић, трговац. За остале чланове прве Управе изабрани су: Јеремија Грујић, срески економ, Алекса Николић, молер и Костадин Срећковић, тежак из Сипића. Контролни одбор чинили су: Андреја Петковић, тежак из Вучића, Светислав Вељковић, тежак из Црног Кала и Никола Милићевић, тежак из Мирашевца. Избором првог руководства и прве Управе донета су и прва правила ловства у Рачи и овом крају Шумадије.
Ловци у одбрани отаџбине Балкански ратови и Први светски рат прекинули су редовну делатност Савезног ловачкoг удружења Раче, уосталом као и у свим другим местима Краљевине Србије. Многи ловци, међу првима, стали су у одбрану отаџбине и у војним јединицама предвођени краљем Петром и регентом Александром, кренули у ратне походе, као и касније пут повлачења преко Албаније ка Крфу, Солуну, Битољу... Повратком у отаџбину преко ратишта — Солунског фронта и Кајмакчалана, преживeли храбри ратници доласком у своју Рачу и околна места, започели су обнову својих уништених домаћинстава и својих места. Истовремено започела је обнова рада патриотских и витешких организација, какво је било и Савезно ловачко удружење, чији су чланови настојали да што пре обнове рад и наставе заштиту дивљачи и ловишта.
Ловци поступно обнављају ловство Мада је званично рад Савезног ловачкoг удружења у Рачи обновљен 1922. године, многи архивски подаци и забелешке указују да је одмах по ослобођењу лов у Рачи био самосталан и парцијалан зависно од места до места. Тако имамо пример молбе Живојина Вељковића, ловца из Доње Раче, који се дописом из 1960. године, обраћа Ловачком друштву у Рачи, тражећи почасно чланство. У том сачуваном допису, Живојин Вељковић, пише:
"УПРАВИ ЛОВАЧКОГ ДРУШТВА ГРАДИШТЕ У РАЧИ"
Пошто сам ловац од 1918. године, и од тада до сада сам редован члан Ловачкoг друштва па молим управу да ме прими за свог почасног члана, исто ћу и као почасни члан у свако доба редовно помагати друштво.
3. 02. 1960. г. Рача
Молбом Живојин Вељковић из Доње Раче.
Званично обновљен рад 1922. године Већина ловаца овог краја учесници су Првог светског рата. Многи су остали на ратним поприштима, а највише на Солунском фронту и Кајмакчалану. Ловци — ратници који су преживели ратне страхоте Првог светског рата, окупили су се у Рачи 1922. године, и обновили рад свог Савезног ловачкoг удружења. Њих је тада било само 15. У следећим годинама изграђујући ратом порушену земљу и подижући своја домаћинства, ловци су настојали да поред обнове ве рада свог удружења и увећавају ловачко чланство. Тако је ово Савезно ловачко удружење 1929. године имало 35 ловаца, 1934. године 94, а 1936. године чак 150 ловаца. Повећање чланства указује да је ово Ловачко удружење у том времену између два светска рата, успешно радило.
Лов у Рачи у записима писаца О лововима у Рачи и околини постоји доста записа и осврта познатих српских писаца, можемо се уверити из истражене и сачуване књижевне грађе. Међу првима је Ђура Јакшић, који је у Рачи описао једну епизоду из лова са познатим ловцем овог краја Симеоном; затим Милован Глишић ињегов „Редак звер“; потом Радоје Домановић рођен у Јарушицама и његов „Ловчев заповедник“; Милан Ђ. Милићевић и осврт „Карађорђе у лову“; српски песник Драгољуб Филиповић, који је службовао у Рачи и надгледао изградњу Карађорђевог дома; затим Антоније Исаковић познати књижевник, Милоје А. Павловић, као и истраживања и сећања Живојина Андрејића и других писаца, монографа, историчара и истраживача овог места. Сви они оставили су значајан траг у бројним записима о лову у Рачи и околним местима, као трајно сећање на прошла времена и многе ловце и дивљач у прошлости овог краја.
Лов између два светска рата После обнављања рада Савезног ловачкoг удружења после Првог светског рата, 1922. године, преживели ловци Раче, а њих је десет из Раче, приступили су обнови ратом порушене земље, и обнови својих домаћинстава. Упоредо настојали су да лов као сталну бригу и обавезу очувају, уз поштовање свих препорука Савеза ловачких удружења у Краљевини Србији, касније Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Генерал Милош Васић, командант Војске и Морнарице, 1923. године, у функцији председника Савеза ловачких удружења Краљевине Србије, приликом посете ловцима Крагујевца, краће се задржао и код ловаца Раче и Смедеревске Паланке. У читавом овом међуратном времену ловци Раче и околних места настојали су да својим радом у ловиштима и заједничким ловачким дружењима обнове сећање на своје пале ловне другове, али и на очување лова, као вековне традиције у овом крају. Тиме је започела обнова и боља организација ловства.
Промена назива и Ловачко друштво „Градиште“ Рача У близини Раче, уздиже се брдо Градиште, иначе место рођења вожда Карађорђа, на коме је утврђено насеље из праисторије, али и из старог гвозденог доба.
Ловни туризам је деценијама уназад заступљен на територији општине Рача. Зачеци ове активности везују се за почетак 20. века, односно за оснивање Ловачког савеза Среза Лепеничког са седиштем у Рачи. У Рачи данас постоји једно ловачко удружење под називом „Градиште“, које је основано 2. августа 1902. године. Ловачко удружење „Градиште” газдује са ловиштем „Буковац”, чија се ловна површина поклапа са површином општине Рача и износи 21.571 ha, док је ловна продуктивна површина на којој се одвија ловна делатност 20.500 ha. Ловна продуктивна површина је подложна рeвизији пошто се смањује као последица ширења варошице и сеоских насеља, као и увећања пољопривредних површина. У оквиру ловишта комерцијални лов је организован у два дела: Рача 1 и Рача 2. У делу Рача 1 организована је обука паса и одстрел дивљачи, док се Рача 2 искључиво користи за комерцијални лов. Од дивљачи је заступљена срна, зец, фазан, препелица, јаребица,док је од предатора заступљени шакал и лисица. Најатрактивнија дивљач у ловишту је срнећа дивљач, са правилним распоредом трофејне вредности и старосне структуре. Укупан број срнеће дивљачи је у распону од 760-820 јединки у односу 1:1 када је у питању полна структура. План одстрела срнеће дивљачи на годишњем нивоу износи 120 јединки (мушких 62), од чега је дванаест јединки веће трофејне вредности (односно четири за медаљу и осам до 100 поена) искључиво усмерено ка ловним туристима. За трофеје капиталне вредности је подједнако заинтересована и домаћа клијентела, а не само странци. Ловачко удружење „Градиште” броји од 320 до 350 чланова. Удружење газдује по Закону о дивљачи и ловству, поседује стручну службу, два стално запослена радника,управника ловишта и ловочувара. Поседује возни парк од две Ладе Ниве и два мотора. Од објеката, ловачко удружење располаже ловачким домом у Рачи. Ловачки дом, осим смештајних капацитета, располаже и са кавезним капацитетима за смештај паса. Од ловних објеката ловачко удружење располаже са 10 ловачких кућа, 96 високих чека које су потпуно покривене или полу-покривене. Свака чека има и хранилицу, солиште и појилицу. На годишњем нивоу, ловиште посећују једна до две групе ловаца, која у просеку броји до 10 ловаца, и то су пре свега домаћи ловци на ситну дивљач и срндаће. Страних ловаца задњих пар година није било, изузев 2011. године, када су ловиште посећивали туристи из Француске.