Хришћани из Наџрана били су најзначајнија хришћанска заједница у преисламској Арабији. Хришћанство се изгледа проширило у регион до петог века, ако не и раније. У неким исламским предањима, сматра се да је Наџран био место које је омогућило хришћанству да се прво учврсти у Јужној Арабији. Наџран је такође био дом неколико хришћанских бискупа, укључујући легендарног Куса Ибн Саиду ел-Ијадија, савременика и могућег утицаја на Мухамеда. Нека предања сугеришу постојање Кабе у Наџрану, која је имала сличан архитектонски стил као Каба у Меки.

Хришћани из Наџрана су најпознатији по томе што су били прогоњени и масакрирани током владавине јеврејског химјаритског краља , Ду Нуваса. Бес који је уследио у међународној хришћанској заједници учинио је ово оно што је описано као најшире емитована епизода раног шестог века, а дела написана о њој сада чине важан извор за историју заједнице. Масакр је такође подстакао инвазију Химјаритског краљевства од стране његовог хришћанског суседа, етиопског Аксумског краљевства , уводећи еру хришћанске владавине над Јужном Арабијом током већег дела шестог века. Хришћани из Наџрана су истрајали и каже се да су послали делегацију која се састала са исламским пророком Мухамедом, који им је дозволио да се моле у ​​његовој џамији, а верује се да је њихова интеракција била прилика у којој је објављена сура 112 Курана. Куранска прича о Народу из Јарка у сури 85 се такође често тумачи као препричавање масакра хришћана у Наџрану.

Примарни извори Хришћански извори који говоре о хришћанској заједници у Наџрану првенствено се врте око прогона ове заједнице почетком шестог века од стране Зу Нуваса. Ови извори укључују два писма која се приписују Симеону из Бет Аршама, Јаковљево писмо Химјарићанима, Књигу Химјарићана и Аретино мучеништво.

Увођење хришћанства Хришћанство је можда уведено у Наџран у петом веку, вероватно трговачким путевима. Неколико каснијих извора указује на различите почетке хришћана у Наџрану. Према Сиртовој хроници, хришћанство је уведено у ово подручје око 450.године када је хришћански трговац из града по имену Ханан отпутовао у Цариград, а затим у Ал-Хиру, где се преобратио и крстио. По повратку у Наџран, почео је да дели своју веру са другима у заједници, који су такође почели да се преобраћају. Ибн Исхак нуди другачију причу: хришћански Сиријац по имену Фимијун завршио је као роб у Наџрану. Његов начин молитве шокирао је заједницу Наџрана, што је довело до масовног преобраћења. Друге верзије приче такође су прожимале арапско-исламску традицију, неке се фокусирају на чуда човека по имену Абдалах ибн Тахмир, коме је Фимијун служио, а друге се фокусирају на тајно преобраћење химјаритског краља. Иако детаљи о увођењу хришћанства у ово подручје нису јасни, могуће је да је оно пренето трговачким путевима Ал-Хире. Неколико експлицитно хришћанских натписа познато је из палеоарапских натписа из Химе , који се налазе на локалитету близу Наџрана, а текстови датирају из краја четвртог до почетка петог века.

Епископи и света места

мини|десно|Рушевине Кабе Наџран близу рушевина Ел-Охдуда

Први помен епископа Наџрана је у писму Симеона, епископа Бет Аршама, написаном 524. године. Према Симеону, Филоксен из Мабуга је посветио два епископа, обојица по имену Мар Павлос (Павле). Обојица су погинули током масакра, први током опсаде Зафара, а други у Наџрану пре његове коначне предаје Зу Нувасу. Посвећење које је извршио Филоксен, водећи члан Сиријске православне цркве, указује на миафизитско, нехалкидонско хришћанство у Наџрану.Други епископи се помињу у исламским изворима, укључујући легендарног Куса Ибн Саиду ел-Ијадија, савременика Мухамеда, који је дошао да проповеда о великој пијаци Мине и Сук Указу.

Црква у Наџрану називана је Каба у Наџрану. Ова Каба је привлачила вернике око 40 година током предисламске Арабије. Арапски извори издвајају Хатам, хришћанско племе које је обављало ходочашће на ово место.

Прогони и масакри Хришћани су претрпели кратак прогон са доласком нове династије под химјаритским владаром Шархабилом Јакуфом.Christopher Haas, „Геполитика и грузијски идентитет у позној антици: опасни свет Вахтанга Горгасалија“, у: Tamar Nutsubidze, Cornelia B. Horn, Basil Lourié (ур.),Georgian Christian Thought and Its Cultural Context, BRILL, стр. 29–44, стр. 36: „натписи са божанским епитетима који показују јасне сродности са јудаизмом указују на то да је химјарски краљ Малкика́риб Јухамин (око 375–400), заједно са својим сином и наследником Абикарибом Асʿадом (око 400–445), прихватио, ако не сам јудаизам, онда јудаизирајућу монотеистичку религију.“ У „Мучеништву Азкира “ , мисионар познат као Азкир покушао је да преобрати краља, али је уместо тога наређено да буде погубљен због „увођења нове религије“. Након закључивања приче о Азкировом животу и погубљењу, „Мучеништво“ извештава да је око 40 других хришћана такође погинуло, укључујући бискупе, свештенике, монахе и лаике.

мини|десно|Натпис на Хими који проглашава Зу Нувасове насилне подвизе у близини Наџрана

Након смрти краља, на престо је постављен Јусуф Асар Јатар (познат као Зу Нувас због својих коси). У супротности са политиком, Јусуф је покренуо кампању у којој је масакрирао аксумски гарнизон у Зафару, где је црква запаљена, а затим је извршио инвазију на приобалне низије Тихаме и преузео кључне центре све до Баб ел-Мандеба . Послао је једног од својих генерала, јеврејског принца, на север у Наџран како би наметнуо економску блокаду оази пресецањем трговачког пута до Карјат ел-Фава у источној Арабији.Norbert Nebes, „Мученици из Наџрана и крај Химјара: о политичкој историји јужне Арабије у раном шестом веку“, у: Angelika Neuwirth, Nicolai Sinai, Michael Marx (ур.), Куран у контексту: историјска и књижевна истраживања куранског миљеа, BRILL, 2010, стр. 27–60, стр. 45.

Године 523, Зу Нувас је убио скоро сто хиљада хришћана у Наџрану, наводно као одмазду за паљење синагоге.Jonathan Berkey|Jonathan Porter Berkey, Формирање ислама: религија и друштво на Блиском истоку, 600–1800, Cambridge University Press, 2003, стр. 46. Зу Нувас је убио скоро сто хиљада хришћана [ неуспешна верификација ]. Ове околности су имале и геополитичку димензију; јеврејске заједнице и несторијански хришћани имали су везе са иранским Сасанидским краљевством, док су мијафизитски хришћани били повезани са византијским и аксумитским интересима. Када је Зу Нувас наредио Химјаритима да му обезбеде трупе, мијафизитски хришћани из Наџрана су то одбили. Зу Нувас је послао званичнике да понуде примирје у замену за добровољну предају. Уместо тога, када су се представници заједнице идентификовали, Зу Нувас је наредио погубљење побуњеника и њихових породица. Њихова тела су нагомилана у цркви и спаљена. Међу убијенима је био и префект Наџрана , Аретас . У католичкој традицији памти се као светац, а у исламу као мученик. Постоје три сабејска натписа која се односе на тај догађај: Ry 507, Ry 508 и Ja 1028.

Детаљи овог инцидента су предмет расправе, а сам догађај је у великој мери митологизован. Овај ефекат се може уочити у броју жртава, који знатно варира — од 200, како је забележено убрзо након догађаја, до 70.000 у изворима написаним вековима касније. Овај ефекат се може видети у броју жртава, који варира од 200, како је забележено убрзо након тога, до 70.000 у изворима писаним вековима касније. Популарни верски наративи тврде да је Зу Нувас дао хришћанима из Наџрана избор између преобраћења у јудаизам или смрти, и да су, када су одбили да се одрекну своје вере, живи спаљени. Савремена наука доводи у питање и верски мотив и начин погубљења. Могуће је да су убијени погубљени мачем, а њихова тела потом спаљена. Савремени научници 21. века овај масакр тумаче као епизоду бруталне политичке репресије, а не као верско гоњење. Натписи које су написали химјаритски војни официри не помињу религију Наџранита. Научници 21. века су овај масакр схватили као епизоду бруталне политичке репресије, а не верског прогона.

Пад Дху Нуваса Ду Нувасова војна кампања против хришћана из Наџрана, савезника Византије, донела је брзу одмазду. Византијски цар, Јустин I , затражио је од свог савезника, абисинског владара Калеба из Аксума , да нападне Наџран, убије Ду Нуваса и анектира Химјар. Према „Књизи Химјарита“, хришћанске избеглице из Наџрана (укључујући и једну по имену Умаја) стигле су у Аксум и затражиле помоћ од његовог краља. У оба случаја, Абисинци су послали војску од 7.000 људи предвођену Абрахом, хришћанским намесником Негуса Аксума , и победили снаге Химјара. Каже се да је Ду Нувас одјахао на свом коњу у море уместо да га убију византијске снаге. Заузимање престола од стране Абрахе означило је повратак хришћанској власти у Наџрану, а са њим и период одмазде против Химјарских Јевреја.

Сећање и наслеђе Прогон хришћана у Наџрану оставио је наслеђе и у хришћанској књижевности и у Курану.

Друго писмо Симеона из Бет Аршама о масакру у Наџрану јединствено је по свом фокусу на жене мученице, за које каже да су пожуриле да се придруже „нашим родитељима и браћи и сестрама који су умрли за Христа, нашег господара“. Према једној незаборавно језивој епизоди поменутој у њему, након што је видела своје хришћанске рођаке живе спаљене, Рум, велика племкиња из Наџрана, доводи своју ћерку пред химјаритског краља и наређује му: „Одсеците нам главе, да бисмо могле да се придружимо нашој браћи и оцу моје ћерке.“ Џелати послушају, закољу њену ћерку и унуку пред Руминим очима и приморавају је да пије њену крв. Краљ затим пита: „Какав вам је укус крви ваше ћерке?“ Жена одговара: „Као чиста, беспрекорна жртва: такав је укус имала у мојим устима и у мојој души.“

У једној размени, која подсећа на Дела Марте и њеног оца Пусаија, слободно рођена жена из Наџрана по имену Хабса бинт Хајан исмева Зу Нуваса сећањем на свог оца:

Хабса му је рекла: „Ја сам ћерка Хајана, из породице Хајана, учитеља чијом је руком наш господар посејао хришћанство у овој земљи. Мој отац је Хајан, који је једном спалио ваше синагоге.“ Масрук Распевач (Зу Нувас) јој је рекао: „Дакле, имаш исте идеје као и твој отац? Претпостављам да би и ти била спремна да спалиш наше синагоге баш као што је то учинио твој отац. “Хабса му рече: „Не! Нећу га спалити јер сам спреман да брзо следим овај пут мучеништва стопама моје браће у Христу. Али имамо поверење у правду Исуса Христа, Господа нашег и Бога нашег, да ће он брзо окончати твоју владавину и учинити да она нестане из људског рода: срушиће твоју гордост и твоје животе, искорениће твоје синагоге из наших земаља и тамо ће изградити свете цркве. Хришћанство ће се овде умножити и владати, благодаћу нашег Господа и молитвама наших родитеља и браће и сестара који су умрли за Христа, Господа нашег. Док ће ти и сви који припадају твом народу постати синоним који ће будуће генерације навести да се чуде, због свега што си ти, безбожни и немилосрдни човек, учинио светим црквама и онима који се клањају Христу Богу.“

Често се сматра да се мученици из Неџрана помињу у Курану ( 85 :4–8):

...побијени су људи из јаме ( Ал-Ухдуд ),

ватра пуна горива, када су седели над њом и сами били сведоци онога што су учинили верницима. Осветили су им се јер су веровали у Бога

Свемогући, Свехвални...

Приче о смрти у Наџрану брзо су се прошириле у друге хришћанске крајеве, где су се о њима препричавало као о херојском мучеништву за Христову ствар. Њихово мучеништво довело је до тога да Наџран постане главни центар ходочашћа који је једно време био ривал Меки на северу. Вођа Арапа из Наџрана, који је погубљен током периода прогона, Ел-Харит, канонизовала је Римокатоличка црква као Светог Арету. "Наџран у Јемену био је место, 523. године, масакра Етиопљана и других хришћана од стране Јевреја и Арапа. Један од лидера међу жртвама био је поглавар Banu Harith, Свети Аретас."

Мучеништво хришћана из Наџрана се слави у римском календару 24. октобра; у јакобитским менологијама 31. децембра; у арапским празницима Мелкита 2. октобра; у јерменском синаксару 20. октобра и у етиопском Сенкесару 22. новембра.

Исламска ера