десно|мини|275x275п|Канадски дечаци котрљају обруче за обруч бицикла у Торонту, 1922. Котрљање обруча (енгл. hoop rolling, hoop trundling) јесте и спорт и дечја игра у којој се велики обруч котрља по тлу, најчешће уз помоћ предмета који играч држи у руци. Циљ игре је да се обруч што дуже одржи у усправном положају или да се изводе различити трикови.
Котрљање обруча је документовано још у античком периоду у Африци, Азији и Европи. Као игра са циљем, представља древну традицију која је била широко распрострањена у различитим друштвима. У Азији најранији записи потичу из старе Кине, док у Европи датирају из античке Грчке.
На Западу су се за израду опреме најчешће користили дрво и метал. Дрвени обручи су се котрљали помоћу штапа дугог око тридесет центиметара, при чему се обруч ударао средишњим делом штапа како би се обезбедило равномерно кретање. Метални обручи, за разлику од дрвених, нису се ударали, већ су се усмеравали помоћу металне куке.
Историја Облик котрљања обруча који се игра као игра са циљем представља древну традицију код аутохтоних народа у многим деловима света. Ова игра, позната под називом обруч и мотка (hoop-and-pole), изузетно је распрострањена у већем делу Африке.
У Америкама су је играла бројна међусобно неповезана домородачка племена. Игра је имала велики број варијација у погледу материјала и величине реквизита, као и правила игре. Сматра се да њена широка распрострањеност више произилази из богатих симболичких значења саме игре, него што указује на радијално ширење из једног јединог центра настанка.
Античка Грчка мини|250x250п|Грчки младић приказан како се игра са обручем. У античкој Грчкој обруч је био познат под називом трохос (trochus). Котрљање обруча упражњавало се у гимназијумима, а овај реквизит коришћен је и у акробатским вежбама и плесу, уз примену различитих техника. Иако веома популаран облик рекреације, котрљање обруча није било део такмичарских дисциплина на великим спортским фестивалима.
Обручи, познати и као крикои (krikoi), највероватније су били израђивани од бронзе, гвожђа или бакра, а покретани су уз помоћ штапа који се називао елатер (elater). Величина обруча била је прилагођена играчу, јер је требало да досеже до висине груди. На грчким вазама елатер је најчешће приказан као кратак, прав штап. Ова активност сматрана је корисном за здравље, те ју је Хипократ препоручивао за јачање ослабљене телесне конституције. Чак су и веома мала деца играла са обручима.
Обруч је имао и симболичка значења у грчкој митологији и култури. Котрљање обруча представљало је једно од обележја Ганимеда, који је често приказиван на грчким вазним сликама из 5. века п. н. е. Прикази обруча понекад се доводе у везу са традицијом старогрчке педерастије.
Антички Рим и Византија десно|мини|249x249п|Дечак који се игра са обручима, приказан на мозаицима Велике палате у Константинопољу из 6. века. Током Римског царства, приближно између 100. и 300. године, Римљани су преузели котрљање обруча од Грка и углавном су ову активност високо ценили. Латински назив за обруч такође је био trochus, а понекад се називао и „грчки обруч”. Штап који се користио звао се clavis или radius, имао је облик кључа и био је израђен од метала са дрвеном дршком. Римски обручи били су опремљени металним прстеновима који су се слободно кретали дуж обода. Према Марцијалу, звецкање тих прстенова служило је да упозори пролазнике на приближавање обруча: „Зашто ови звецкави прстенови звоне на котрљајућем точку? Да би се пролазници склонили са пута обручу.”
Марцијал такође наводи да су метални обручи са дрвених колских точкова могли да се користе као играчке: „Точак мора бити заштићен. Дајеш ми користан поклон. Деци ће бити обруч, а мени гума за точак.”
Он помиње и да су се овом игром бавили сарматски дечаци, који су котрљали обруче по залеђеном Дунаву. Према Страбону, једно од популарних места у Риму за упражњавање ове активности било је Марсово поље (Campus Martius), које је било довољно пространо за различите врсте рекреације.
Римска варијанта игре подразумевала је котрљање обруча уз истовремено бацање копља или штапа кроз њега. За Римљане, ова активност је била пре свега забава и средство војничке обуке, а не филозофска вежба. Више античких извора хвали ову игру. Хорације је сврстава међу „мушки спорт”, док је Овидије у делу Tristia наводи заједно са јахањем, бацањем копља и војном обуком: „Час се вежба јахање, час лаким оружјем игра, час лопта, час се брзим обручем котрља трохус.”
У Катоновим дистисима котрљање обруча представљено је као врлина, уз савет младима: Trocho lude; aleam fuge („Играј се обручем, клони се коцке”). Медицински текст из 2. века, који је написао Антил, а који је сачуван у зборнику Орибазија, лекара цара Јулијана, описује котрљање обруча као вид телесне и менталне терапије. Антил наводи да играч у почетку треба да котрља обруч одржавајући усправан положај тела, а да након загревања може да почне да скаче и пролази кроз обруч. Према његовом мишљењу, овакве вежбе најбоље је изводити пре оброка или купања, као и друге физичке активности.
Источна Азија У Кини, ова игра можда датира још из око 1000. године п. н. е. или чак и раније.
Савремена употреба мини|249x249п|Холандска деца која котрљају обруче, приказана на слици Питера Бројгела Дечје игре из 1560. године. Путописци с почетка 19. века бележе да су деца играла игру са обручем у великом делу Европе и ван ње.
Ова игра била је уобичајена забава деце у селима на платоу Тангањике у Танзанији око 1910-их година. Убрзо након тога забележена је и у заједници досељеника у Фритауну. Хришћански мисионари су се с њом сусрели већ у 19. веку. Такође је познато да су деца у Јапану током позног периода Едо играла ову игру.
На енглеском језику овај спорт је познат под више назива: hoop and stick, bowling hoops или gird and cleek у Шкотској, где gird означава обруч, а cleek штап.
На Западу се, крајем 19. века, игра углавном везивала за дечаке узраста до око дванаест година. Обручи су понекад имали парове лимених плочица закуцаних са унутрашње стране круга, које су звецкале док се обруч котрљао. Око обода је могло бити постављено и до дванаест таквих парова звечки. Неки су више волели обруче од јасеновог дрвета, заобљене споља и равне изнутра, у односу на гвоздене, јер су ови други могли да разбију прозоре и повреде ноге пролазника и коња.
Игре Међу играма које се играју са обручем, поред самог котрљања, које подразумева покретање обруча напред уз одржавање усправног положаја, налазе се трке са обручима, као и разне игре спретности. Једна од њих је toll, у којој играч мора да проведе обруч између два камена постављена на размак од два до три инча, а да не дотакне ниједан од њих.
Друга таква игра је turnpike, у којој један играч води обруч кроз парове предмета, као што су цигле, које су у почетку постављене тако да отвор између њих буде широк око једну стопу, при чему свака „капија” има свог чувара. Након што прође све капије, отвори се сужавају за један инч, а играч који котрља обруч поново пролази стазу. Поступак се понавља све док не удари у страну неке капије, након чега он и чувар те капије мењају улоге. мини|Дечак се игра са обручем у Демократској Републици Конго. Могу се играти и сукобљавајуће игре, као што су битка обруча или турнир. У овој игри дечаци се организују у супротстављене екипе и гурају своје обруче један на други са циљем да оборе што више противничких обруча. Само они обручи који падну као последица ударца другог обруча сматрају се избаченим из игре. У неким деловима Енглеске, дечаци су играли сличну игру под називом encounters, у којој су два играча водила обруче један према другом, а победником се сматрао онај чији је обруч остао усправан.
Лов на обруч је још једна игра, у којој се један или више обруча пуштају да се котрљају низбрдо, са двоструким циљем: да се откотрљају што даље и да се потом пронађе обруч тамо где се зауставио.
Британско царство мини|416x416п|Девојчица са обручем (1885) од Пјера Огиста Реноара. У Енглеској је познато да су деца играла ову игру још у 15. веку. До краја 18. века, дечаци који су котрљали обруче лондонским улицама постали су, према Џозефу Страту, права напаст. Током 1840-их у новинама се појавио читав низ осуда „пошасти обруча” (The Hoop Nuisance), при чему су гвоздени обручи окривљивани за тешке повреде потколеница пролазника. Лондонска полиција покушала је да искорени ову праксу, одузимајући гвоздене обруче дечацима и девојчицама који су их котрљали улицама и парковима. Та кампања, међутим, изгледа да није успела, јер је била праћена новим притужбама на пораст те „пошасти”.
Други аутори су исмевали оне који су се жалили, представљајући их као гунђале које лишавају „дечју заједницу” здраве и безазлене разоноде која се упражњавала стотинама година „без икаквих очигледних непријатности за ширу јавност”. Исмевана је и страст ка доношењу закона: „Доносимо, кажу наши савремени филозофи, доносимо. Усвајамо пропис за прописом. Са изузетном ситничавошћу уређујемо плач бебе у колевци, смех дечака који котрља обруч, и гунђање безубог старца.”
Шездесетих година 19. века кампању против котрљања обруча подржао је Чарлс Бебиџ, који је оптуживао дечаке да гурају гвоздене обруче под ноге коња, што доводи до тога да јахач падне, а коњ се често тешко повреди. Бебиџ је у овом питању стекао извесну озлоглашеност, те је 1864. године у Доњем дому осуђен због „покретања крсташког похода против популарне игре tip-cat и котрљања обруча”.
Полемика око дечака који се играју обручима проширила се широм света, у колонији Тасманији дечаци који су котрљали обруче оптуживани су да угрожавају мушкарце на коњима и женске свилене хаљине, а новине у Хобарту позивале су да се законским и полицијским мерама протерају у предграђа.
Не само школарци, већ и дипломирани студенти на Универзитету у Кембриџу уживали су у котрљању обруча након предавања. Ова пракса је, међутим, укинута пре 1816. године, доношењем статута који је забрањивао магистрима уметности да котрљају обруче или играју кликере.
Почетком 19. века игра је већ била део стандардног физичког васпитања девојчица, заједно са прескакањем вијаче и вежбама са теговима. Девојчице узраста од четири до четрнаест година могле су се видети у стотинама како котрљају своје обруче по травњацима лондонских паркова. Иако је ова пракса била уобичајена у раним деценијама 19. века, тврдило се да је до 1850-их једноставност и невиност тог доба замењена преурањеном зрелошћу, па се говорило: „Уместо да котрљају обруче, клинци пуше цигаре.”
Средином 19. века савијени јасен био је омиљен материјал за израду дрвених обруча. У раном 20. веку у Енглеској девојчице су се играле дрвеним обручима које су покретале дрвеним штапом, док су дечачки обручи били од метала, а штапови кључастог облика, такође метални. У неким местима продавали су се обручи са жбицама и звонцима, али су их дечаци често презирали.
Још један алтернативни назив за котрљање обруча јесте Gird ’N Cleek. Светска првенства у Gird ’N Cleek-у одржавају се сваке године у месту Њу Галовеј у Шкотској. Међу победницима су Ендру Ферт (1983), Александер Мекена (2009, 2018) и Артур Харфилд (2019).
Америка мини|314x314п|Афонсо, принц бразилски који држи штап и обруч, 1846. година. Већи број широко раздвојених народа северноамеричких Индијанаца играо је или још увек игра древну верзију котрљања обруча као игре гађања, данас познату као Чанки. Иако су облици игре били веома различити, генерално су присутни одређени елементи: припремљена површина преко које се диск или обруч котрља великом брзином, док се у њега бацају имплементи слични копљима. Када су одрасли играли, игра је често била повезана са коцкањем, а понекад су се размењивале веома вредне награде, као што су коњи. Игру су играла племена као што су Арапахо, Омаха, Павни и многа друга.