Плажа Јута било је кодно име за један од пет сектора Савезничке инвазије на Француску под немачком окупацијом током искрцавања у Нормандији, 6. јуна 1944. године, на Дан Д, у Другом светском рату. Као најзападнија од пет кодних плажа за искрцавање у Нормандији, Јута се налази на полуострву Котентин, западно од ушћа река Дув и Вир. Амфибијска искрцавања на Јути извеле су трупе Војске Сједињених Америчких Држава, док су поморски транспорт, чишћење мина и снаге за поморско бомбардовање обезбедили Ратна морнарица и Обалска стража Сједињених Америчких Држава, као и јединице британске, холандске и других савезничких морнарица. Циљ на Јути био је обезбеђивање мостобрана на полуострву Котентин, где су се налазила важна лучка постројења у Шербуру. Амфибијски напад, који су углавном извеле 4. пешадијска дивизија САД и 70. тенковски батаљон, био је подржан ваздушнодесантним искрцавањем 82. и 101. ваздушно-десантне дивизије. Намера је била да се полуострво Котентин брзо изолује, спречи Немце да појачају Шербур и да се лука што пре заузме. Јута је, заједно са плажом Сворд на источном крилу, додата плану инвазије у децембру 1943. године. Ове измене су удвостручиле ширину фронта инвазије и захтевале једномесечно одлагање како би се у Енглеској окупили додатни десантни чамци и људство. Савезничке снаге које су напале Јуту суочиле су се са два батаљона 919. гренадирског пука, дела 709. статичке пешадијске дивизије. Иако су побољшања утврђења спровођена под вођством фелдмаршала Ервина Ромела почев од октобра 1943. године, трупе задужене за одбрану тог подручја углавном су биле слабо опремљени недомаћи, ненемачки регрути.
Дан Д на Јути почео је у 01.30, када су стигле прве ваздушнодесантне јединице, са задатком да обезбеде кључне раскрснице код Сент-Мер-Еглиза и контролишу насипе и прилазне путеве кроз поплављена поља иза Јуте, како би пешадија могла да напредује у унутрашњост. Иако су неки циљеви ваздушнодесантних јединица брзо остварени, многи падобранци су се приземљили далеко од својих зона искрцавања и нису били у стању да првог дана испуне своје задатке. На самој плажи, пешадија и тенкови искрцали су се у четири таласа, почев од 06.30, и брзо обезбедили непосредно подручје уз минималне губитке. У међувремену, инжењери су започели чишћење подручја од препрека и мина, а додатни таласи појачања наставили су да пристижу. До краја Дана Д, Савезничке снаге су заузеле само око половине планиране области и делови немачких бранилаца су и даље били присутни, али је мостобран био обезбеђен.
Четврта пешадијска дивизија искрцала је 21.000 војника на Јути уз губитке од свега 197 жртава. Ваздушно-десантне трупе које су стигле падобранима и једрилицама бројале су додатних 14.000 људи, са 2.500 жртава. Око 700 људи изгубљено је у инжењеријским јединицама, 70. тенковском батаљону и на пловилима потопљеним од стране непријатеља. Немачки губици нису познати. Шербур је заузет 26. јуна, али су до тада Немци уништили лучка постројења, која нису враћена у пуну функцију све до септембра.
Савезничко планирање Одлука да се у наредној години изведе прекоканална инвазија на континенталну Европу донета је на конференцији Трајдент, одржаној у Вашингтону у мају 1943. године. Савезници су у почетку планирали да инвазију покрену 1. маја 1944. године, а нацрт плана прихваћен је на Квебечкој конференцији у августу 1943. године. Генерал Двајт Д. Ајзенхауер именован је за команданта Врховне савезничке експедиционе команде. Генерал Бернард Монтгомери постављен је за команданта 21. армијске групе, која је обухватала све копнене снаге укључене у инвазију.
Ајзенхауер и Монтгомери су 31. децембра 1943. године први пут видели план, који је предвиђао амфибијска искрцавања три дивизије и две трећине једне ваздушнодесантне дивизије. Два генерала су одмах инсистирала да се обим почетне инвазије прошири на пет дивизија, уз ваздушнодесантна искрцавања три дивизије, како би се омогућиле операције на ширем фронту. Та измена је удвостручила ширину фронта инвазије са 40 km, на 80 km. То је омогућило брже искрцавање људства и материјала, отежало Немцима реаговање и убрзало заузимање луке Шербур. Ајзенхауер и генерал-потпуковник Омар Бредли изабрали су VII корпус за Јуту. Генерал-мајор Џ. Лоутон Колинс, који је имао искуства са амфибијским операцијама у Пацифичком ратишту, иако не у почетним јуришима, заменио је генерал-мајора Роскоуа Вудрафа на месту команданта VII корпуса.
Обала Нормандије била је подељена на седамнаест сектора, са кодним именима заснованим на алфабету, од Абл, западно од Омахе, до Роџер на источном крилу плаже Сворд. Јута је првобитно била означена као „Јоук“, а Омаха као „Икс-реј“, према фонетској азбуци. Та два назива промењена су 3. марта 1944. године. Називе „Омаха“ и „Јута“ вероватно је предложио Бредли. Додатних осам сектора уведено је када је инвазија проширена тако да укључи и Јуту. Сектори су даље били подељени на плаже означене бојама зелена, црвена и бела.
Јута, најзападнија од пет плажа за искрцавање, налази се на полуострву Котентин, западно од ушћа река Дув и Вир. Терен између Јуте и суседне Омахе био је мочваран и тежак за прелазак, што је значило да би трупе искрцане на Јути биле изоловане. Немци су поплавили пољопривредно земљиште иза Јуте, ограничавајући кретање са плаже на неколико уских насипа и прилазних путева. Да би се помогло у обезбеђивању терена у унутрашњости зоне искрцавања, брзом изолацијом полуострва Котентин и спречавањем Немаца да појачају луку Шербур, две ваздушнодесантне дивизије добиле су задатак да се у раним часовима инвазије спусте падобранима на немачку територију.
Потреба да се набаве или произведу додатна десантна пловила и транспортни авиони за превоз трупа у оквиру проширене операције значила је да је инвазија морала бити одложена за јун. Производња десантних пловила појачана је крајем 1943. године и настављена током почетка 1944, а постојећа пловила су пребачена са других ратишта. Више од 600 транспортних авиона Даглас C-47 Скајтрејн и њихове посаде кренули су почетком 1944. године заобилазним путем ка Енглеској из ваздухопловне базе Бер у Индијани, чиме је број расположивих авиона за превоз трупа повећан на више од хиљаду.
План напада Амфибијским искрцавањима на Јути требало је да претходе ваздушнодесантна искрцавања даље у унутрашњости полуострва Котентин, која су почињала убрзо после поноћи. Четрдесетоминутно поморско бомбардовање било је планирано да започне у 05.50, након чега је требало да уследи ваздушно бомбардовање, заказано за период од 06.09 до 06.27.
Амфибијско искрцавање било је планирано у четири таласа, са почетком у 06.30. Први талас састојао се од 20 десантних пловила за возила и пешадију (LCVP), која су превозила четири чете 8. пешадијског пука. Десет пловила са десне стране требало је да се искрца на плажи Тар Грин, насупрот утврђеном положају код Ле Дин де Варвила. Десет пловила са леве стране било је намењено плажи Анкл Ред, око 1.000 јарди, односно 910 m, јужније. Осам десантних пловила за тенкове (LCT), од којих је свако превозило по четири амфибијска DD тенка 70. тенковског батаљона, било је планирано да се искрца неколико минута пре пешадије.
Други талас, заказан за 06.35, састојао се од 32 LCVP-а који су превозили још четири чете 8. пешадијског пука, као и борбене инжењере и морнаричке тимове за рушење, чији је задатак био да очисте плажу од препрека. Трећи талас, заказан за 06.45, чинило је осам LCT-ова који су довозили додатне DD тенкове, као и оклопне булдожере ради помоћи у рашчишћавању пролаза са плаже. За њим је у 06.47 требало да уследи четврти талас, који је укључивао осам механизованих десантних пловила (LCM) и три LCVP-а са одредима 237. и 299. борбеног инжењеријског батаљона, задуженим за чишћење плаже између линија плиме и осеке.
Трупе укључене у Операцију Оверлорд, укључујући припаднике 4. дивизије предвиђене за искрцавање на Јути, напустиле су своје касарне у другој половини маја и упутиле се ка својим обалским сабирним тачкама. Ради очувања тајности, инвазионе трупе су, колико је то било могуће, држане ван контакта са спољним светом. Војници су почели укрцавање на транспортне бродове 1. јуна, а 865 бродова Снаге У, поморске групе додељене Јути, испловило је из Плимута 3. и 4. јуна.
Двадесетчетворочасовно одлагање инвазије, условљено лошим временом, значило је да је један конвој морао бити опозван, а затим на брзину допуњен горивом у Портланду. Конвој У2А из Салкомба и Дартмута испловио је 4. јуна, али није примио радио-обавештења о опозиву и сам је наставио пут ка Француској. Целодневна потрага коју је извела извиђачка двокрилна летелица Волрус пронашла је конвој и избацила две кодиране поруке у контејнерима; друга порука је потврђена када се конвој налазио на 36 миља, односно 58 km, од Нормандије. Конвој од око 150 пловила превозио је 4. пешадијску дивизију под командом генерал-мајора Рејмонда О. Бартона.
Бродови су се састали на тачки окупљања, под надимком „Пикадили циркус“, југоисточно од Острва Вајт, како би се организовали у конвоје за прелазак Ламанша. Миноловци су започели чишћење пловних путева у вечерњим часовима 5. јуна.
Немачке припреме Фелдмаршал Герд фон Рундштет, врховни командант на Западном фронту, известио је Хитлера у октобру 1943. године да је одбрана у Француској недовољно јака. То је довело до именовања фелдмаршала Ервина Ромела да надгледа изградњу ојачаних утврђења дуж Атлантског бедема, са посебним нагласком на највероватнији правац савезничке инвазије, који се протезао од Холандије до Шербура. Ромел је сматрао да би обала Нормандије могла бити једна од могућих тачака искрцавања, те је наредио изградњу обимних одбрамбених положаја дуж те обале. Поред бетонских артиљеријских утврђења на стратешким локацијама, наредио је постављање дрвених колаца, металних троношаца, мина и масивних противтенковских препрека на плажи, како би се успорио прилаз десантних пловила и отежало кретање тенкова. Очекујући да ће се Савезници искрцати за време плиме, како би пешадија што краће била изложена непријатељској ватри, наложио је да се многе од ових препрека поставе управо на линији високе плиме. Терен на Јути је раван и не пружа узвишења погодна за постављање утврђења. Плитка плажа, у зависности од плиме и осеке, варира у од мале ширине до 730 m. Немци су додатно отежали напредовање поплављивањем равничарског земљишта иза плаже, преграђивањем потока и отварањем устава на ушћу реке Дув, чиме је морска вода пуштена у унутрашњост.
Одбрана овог сектора источне обале полуострва Котентин поверена је генерал-потпуковнику Карлу Вилхелму фон Шлибену и његовој 709. статичкој пешадијској дивизији. Та јединица је била слабо опремљена, без довољно моторизованих средстава, а користила је и заплењену француску, совјетску и чешку опрему. Значајан део људства чинили су припадници Остлегиона, односно ненемачки регрути мобилисани међу совјетским ратним заробљеницима, као и Грузијцима и Пољацима, за које се сматрало да су непоуздани.
Најјужнији део сектора, у дужини од око 9,7 km, бранило је приближно 700 војника распоређених у девет утврђених положаја, међусобно удаљених од 1.100 до 4.400 јарди, односно од 1.000 до 4.000 m. Густе препреке од бодљикаве жице, постављене минске замке и уклањање природног заклона учинили су како плажу, тако и простор око утврђених положаја изузетно опасним за пешадију. Немачка 91. пешадијска дивизија и 6. падобрански пук, који су пристигли у мају, били су распоређени у унутрашњости као резервне снаге. Уочивши овај распоред, Савезници су померили планиране зоне ваздушнодесантног искрцавања ка југоистоку.
Дан Д (6. јун 1944) thumb|upright=1.0| Невада отвара ватру на обалу thumb|upright=1.0| Транспортни авиони C-47 „Скајтрејн“ са падобранцима изнад десантног чамца