мини|Соловецки логор Соловецки логор (Соловецки логор за посебне намене (СЛОН), Соловецки поправно-радни логор ОГПУ (СЛАГ), Соловецки затвор за посебне намене (СТОН)[NB 1], „Соловки“[NB 2], „Соловецка каторга“) је био један од првих совјетских концентрационих логора. Основан је на архипелагу Соловецка острва 1920. године. Ово место је постало полигон за совјетски систем концентрационих логора. На бази Соловки су основани и други логори, укључујући и озлоглашени Белбалтлаг. Многе познате личности су такође биле овде заточене, а касније и убијене. Као резултат тога, овај логор је почео да се сматра симболом система ГУЛАГ, који је однео стотине хиљада живота, и политичке репресије током совјетске ере уопште. Његово име је постало синоним, а Соловецки каменови и крстови су постали међу најчешћим елементима споменика жртвама совјетске комунистичке репресије.
Историја
Позадина Већ у 16. веку, за време владавине Ивана Грозног, Соловецки манастир, основан у 15. веку, због своје удаљености и неприступачности, постао је место затварања државних и црквених преступника. Ово је означило почетак историје затвора Соловецког манастира, који је постојао до самог краја Царске Русије. Почетком 20. века, избио је велики јавни скандал након објављивања есеја болничара Михаила Колчина, у којем је описао окрутно поступање са соловецким затвореницима. Године 1903, министар рата Алексеј Куропаткин посетио је затвор. Исте године је обезбедио његово затварање унутар манастирског Кремља. Међутим, Соловецки манастири су наставили да служе као места за притвор. Последњи затвореници су пуштени након Фебруарске револуције посебним декретом Привремене владе у фебруару 1917. године.
Након избијања Октобарске револуције (1918-1923), Соловецка острва су била под контролом левичарске Врховне администрације Северног региона. Међутим, 6. септембра 1918. године, бели капетан Георгиј Чаплин је извршио пуч, што је резултирало хапшењем чланова владе и њиховим пребацивањем паробродом у Соловецки манастир, где су били затворени. 3. фебруара 1919. године, Бела влада Северног региона издала је декрет којим се предвиђа да грађани „чије је присуство штетно... могу бити подложни хапшењу и протеривању без суђења... Место протеривања је одређено Соловецки манастир или једно од острва Соловецке групе...“. Према неким извештајима, поступање са затвореницима у „северним логорима“ било је изузетно окрутно.
Појава Соловецког логора за посебне намене До пролећа 1920. године, северни регион су већ били заузели бољшевици. Дана 25. маја те године, на иницијативу комесара Чеке Михаила Кедрова, Соловецки манастир је поново претворен у логор за ратне заробљенике из Грађанског рата. Зграда некадашњег острвског хотела претворена је у кажњеничку колонију за децу репресираних буржоаских породица. Ф.В. Ауке, С.А. Абакумов и Ф.В. Чушков учествовали су у управљању затвором. [NB 3] Према неким извештајима, затвореници „северних концентрационих логора“ били су подвргнути мучењу изгладњивањем и излагањем хладноћи, а примарна казна за прекршаје била је стрељање. Већ 1922. године, бољшевичке власти су дошле на идеју о оснивању места за депортацију „социјално страних елемената“ на Крајњем северу, пошто „није било разлога да се стрељају, нити начина да се толеришу“. Избор је пао на Соловецки архипелаг. Чак и пре званичног оснивања Соловецког логора 7. јуна 1923. године, 300 затвореника је превезено на острва из Архангелска паробродом Печора. Тек 13. октобра Савет народних комесара је званично одлучио да оснује логор. Ову одлуку је подржао Савет рада и одбране 30. октобра (овај дан је, случајно, деценијама касније постао Дан политичких затвореника). Први командант логора био је чекиста Александар Ногтев.
Организациони рад У мају 1923. године, заменик председника ГПУ И.С. Уншлихт поднео је предлог Сверуском централном извршном комитету да се на Соловецком острву оснује логор за принудни рад. 6. јуна 1923. године (чак и пре него што је донета одлука о оснивању Соловецког логора), паробродом Печора је прва група затвореника из Архангелска и Пертоминска допремљена на Соловецка острва.
Дана 6. јула 1923. године, шест месеци након формирања СССР-а, ГПУ савезних република су изузете из контроле републиканских НКВД-ова и спојене у Јединствену државну политичку дирекцију (ОГПУ), директно потчињену Савету народних комесара СССР-а. Затвори ГПУ-а РСФСР-а пребачени су у надлежност ОГПУ-а.
На Острву Револуције (раније Поповљево острво) у Кемском заливу, где се налазила пилана, одлучено је да се успостави транзитни пункт између железничке станице Кем и новог логора на Соловецким острвима. Влада Аутономне Карелијске ССР-а противила се акцијама ОГПУ-а, али је транзитни пункт ипак отворен.
Према декрету ОГПУ-а, представљеном Савету народних комесара РСФСР-а 18. августа 1923. године, нови логор је требало да садржи „политичке и криминалне затворенике које су осудили додатни судски органи ГПУ-а, раније „Чека, 'Специјална конференција Управног одбора ГПУ' и редовни судови, ако ГПУ брзо да дозволу“.
Убрзо, на основу Декрета Савета народних комесара СССР-а од 13. октобра 1923. (Протокол 15), Северни логори ГПУ-а су ликвидирани и у њиховим просторијама је организована Управа ОГПУ Соловецког логора за принудни рад посебне намене (УСЛОН или СЛОН). Логору је дата на коришћење сва имовина Соловецког манастира, затвореног од 1920. године. Логор је био намењен за смештај 8.000 људи. Северни логори за принудни рад су пребачени у логор.
Затвореници који су радили у појединачним предузећима били су подељени у артеле, а они у десетине, којима су руководили предрадници одговорни за продуктивност рада.
Правилник ОГПУ о Соловецким логорима за посебну намену (2. октобар 1924.) предвиђао је да „рад који обављају затвореници има образовни и радни значај, са циљем да подстакне и навикне оне који служе казну на рад, пружајући им могућност да, након пуштања из логора, живе поштеним радним животом и постану корисни грађани СССР-а“. Овај документ је навео разне дисциплинске мере за одбијање рада, неизвршавање задатака, оштећење алата и непослушност, али није пружио практично никакве смернице о економским подстицајима. Током овог периода, далеко од свих је било могуће пронаћи посао, па је ОГПУ у другој половини 1924. године био приморан да издвоји додатних 600.000 рубаља за одржавање логора.
Затвореничка популација Већина затвореника је послата у логор СЛОН вансудским путем (декретом Колегијума ОГПУ, Комисије за протеривања НКВД-а и Посебне конференције Колегијума ОГПУ). Њихове казне су се кретале од три године до максималних десет година током 1920-их.
Прва група затвореника састојала се од оних које су власти званично признале као политичке затворенике - социјалистичких револуционара, мењшевика и анархиста. Нису били подвргнути присилном раду, добијали су посебне („појачане“) оброке и имали су изабране старешине. До 1925. године држани су у потпуној изолацији од осталих логорских затвореника у Саватјевском, а касније у Анзерском и Муксоломском скиту манастира. Године 1925, сви су пребачени у политичке затворе ОГПУ на копну.
Друга група затвореника састојала се од других политичких затвореника. Звали су се „каери“ („контрареволуционари“). Међу њима су били људи из различитих интелектуалних професија, бивши студенти, бивши официри, свештеници различитих деноминација (1925. године, број затворених свештеника, према различитим изворима, кретао се од 120 до 500; до 1926. године, међу затвореницима је било 29 православних епископа), радници и сељаци који су учествовали у масовним антибољшевичким покретима. Широко су коришћени за тежак рад.
Трећу категорију затвореника чинили су криминалци и „битовики“, који су слати у логор по судском налогу (у почетку су чинили не више од 20% свих затвореника), као и професионални просјаци, проститутке, деца са улице и малолетни делинквенти, који су слати у логор из великих градова без суђења. Од 1. априла 1930. године, у логору је било 3.357 малолетника.
Због недостатка цивилних запослених, затвореници (укључујући и оне осуђене за „политичка“ кривична дела) заузимали су већину руководећих позиција у радионицама и предузећима УСЛОН-а од 1923. године надаље: од 659 руководилаца и специјалиста, 559 су били затвореници. Унутрашње обезбеђење логора састојало се од наоружаних „стражара“, које су првенствено чинили затвореници - бивши комунисти, команданти Црвене армије, војници Црвене армије, чекисти осуђени за службене злочине и криминалци. У априлу 1931. године, „битовики“ (официри) и бивши совјетски и партијски радници почели су да се регрутују за ниже административне позиције и као стрелци за паравојне страже.
Политички затвореници „Политичари“ (чланови социјалистичких партија: есери, мењшевици, бундисти и анархисти), који су чинили мали део укупног броја затвореника (око 400 људи), ипак су заузимали привилегован положај у логору и, по правилу, били су ослобођени физичког рада (осим за хитне послове), слободно су комуницирали једни са другима, имали су своје управно тело (старешине) и могли су да виђају рођаке. Добијали су помоћ од Политичког Црвеног крста и пакете [извор није наведен за 938 дана].
Почетком децембра 1923. године, директор УСЛОН-а Ајхманс је објавио старешинама да су примљена нова упутства у вези са режимом за политичке затворенике на Соловцима, која су предвиђала, посебно, забрану шетњи између 18 часова и 6 часова ујутру. Без консултација са осталим затвореницима, старешине су одлучиле да се не придржавају нових прописа. Социјалистички револуционари, левичарски есери и анархисти су одлучили да наставе шетње и организовали су шетње у групама, наизменично.
Од 1. октобра 1924. године, број политичких затвореника у логору био је 429. Од укупног броја од приближно 3.000 људи, 176 су били мењшевици, 130 десничари, 67 анархисти, 26 левичари, а 30 социјалисти из других организација.
Дана 10. јуна 1925. године, Савет народних комесара СССР-а усвојио је Резолуцију од 10. јуна 1925. године о укидању притвора политичких затвореника у СЛОН-у. У лето 1925. године, политички затвореници су транспортовани на копно.
Развој инфраструктуре У почетку, обим активности УСЛОН-а био је ограничен на Соловецка острва; у Кему, на територији Аутономне Карелије, постојао је само транзитни и дистрибутивни пункт. Током инспекције Соловечког логора за посебне намене у јесен 1924. године, тужилац Врховног суда СССР-а П. А. Красиков је приметио да су транзитни пункт Кем изградили Британци за свој десант и да је 1924. године прошао кроз опсежне реновације, опремљен шпоретима, кухињама, болницом са апотеком и медицинским особљем. Два пароброда су пружала услуге Соловцима током сезоне пловидбе; Путовање до Москве трајало је 36-38 сати, а путовање од Кема до Соловкија 2 сата.
Ливница од ливеног гвожђа и бакра производила је постоља за машине за шивење, решетке пећи и амортизере.
Организација рада Године 1924, Нафталиј Аронович Френкел, бивши одески бизнисмен, стигао је на Соловке. У то време, формирана је административна структура логора, Дирекција СЛОН. Производно-техничко одељење (које је надгледало предузећа, фабрике и радионице; технички, грађевински, ремонтни и развој шумарства; радну снагу и њено одговарајуће коришћење; и организацију производне и екстрактивне индустрије) и Економско одељење (надзор над рибарском и ловном индустријом фока; рад помоћних радионица за поправку; набавка и снабдевање материјалима, сировинама и инвентаром за сва производна и техничка предузећа, фабрике и индустрије; и продаја) били су одговорни за развој производних активности. Године 1926, све ове функције су обједињене у Оперативно-производно одељење Економског одељења (ОПД ЕКЧ), на чијем је челу био затвореник Н. А. Френкел. Његова иновација била је замена стандардне оброке јасно диференцираним методом расподеле хране на основу учинка и категорије способности затвореника, што је омогућило драматично повећање продуктивности рада.