Социјални кредит () је дистрибутивна филозофија политичке економије коју је током 1920-их и 1930-их развио К. Х. Даглас. Даглас је приписао економске падове нескладу између цене робе и накнаде радника који су је произвели. Како би се борио против онога што је видео као хронични недостатак куповне моћи у економији, Даглас је прописао владину интервенцију у облику издавања новца без дуга директно потрошачима или произвођачима (ако би свој производ продавали потрошачима испод цене) како би се сузбио такав несклад.
У одбрану својих идеја, Даглас је написао: „Системи су створени за људе, а не људи за системе, а интерес човека који је саморазвој, изнад је свих система, било теолошких, политичких или економских.” Даглас је рекао да социјални кредитори желе да изграде нову цивилизацију засновану на „апсолутној економској сигурности” за појединца, где ће „сваки човек седети под својом лозом и под својом смоквом; и нико их неће плашити.” По његовим речима, „оно што заиста захтевамо од постојања није да будемо стављени у туђу утопију, већ да будемо стављени у позицију да конструишемо сопствену утопију.”
Идеја социјалног кредита изазвала је значајно интересовање у међуратном периоду, при чему је Странка социјалног кредита Алберте кратко делила „сертификате благостања” становништву Алберте. Међутим, Даглас се противио дистрибуцији сертификата благостања који су били засновани на теоријама Силвија Гезела. Дагласову теорију социјалног кредита оспорила је и одбацила већина економиста и банкара. Истакнути економиста Џон Мејнард Кејнс реферише на Дагласове идеје у својој књизи Општа теорија запослености, камате и новца, али уместо тога поставља принцип ефективне тражње како би објаснио разлике у производњи и потрошњи.
Економска теорија Фактори производње и вредност Даглас се није слагао са класичним економистима који су препознавали само три фактора производње: земљу, рад и капитал. Иако Даглас није порицао улогу ових фактора у производњи, сматрао је „културно наслеђе друштва” примарним фактором. Дефинисао је културно наслеђе као знање, технике и процесе који су нам прирастали инкрементално од настанка цивилизације (тј. напредак). Сходно томе, човечанство не мора стално да „поново измишља точак”. „Ми смо само администратори тог културног наслеђа, и у тој мери културно наслеђе је власништво свих нас, без изузетка.” Адам Смит, Дејвид Рикардо и Карл Маркс тврдили су да рад ствара сву вредност. Иако Даглас није порицао да се сви трошкови на крају односе на трошкове рада неке врсте (прошле или садашње), порицао је да садашњи рад света ствара сво богатство. Даглас је пажљиво правио разлику између вредности, трошкова и ценаа. Тврдио је да је један од фактора који доводи до погрешног усмеравања мисли у погледу природе и функције новца била опсесија економиста вредностима и њиховим односом према ценама и приходима. Иако је Даглас признавао „употребну вредност” као легитимну теорију вредности, такође је сматрао да су вредности субјективне и да се не могу мерити на објективан начин. Стога је одбацио идеју о улози новца као стандарда или мере вредности. Даглас је веровао да новац треба да делује као средство комуникације којим потрошачи усмеравају дистрибуцију производње.
Економска саботажа Тесно повезана са концептом културног наслеђа као фактора производње јесте теорија социјалног кредита о економској саботажи. Иако је Даглас веровао да је фактор културног наслеђа у производњи примаран у повећању богатства, такође је веровао да је економска саботажа примарни фактор који га смањује. Реч богатство (енгл. wealth) потиче од староенглеске речи , или „благостање”, и Даглас је веровао да сва производња треба да повећава лично благостање. Стога је производња која директно не повећава лично благостање губитак, или економска саботажа.
Економски ефекат наплаћивања целокупног губитка у индустрији потрошачу толико смањује његову куповну моћ да се све већи проценат производа индустрије мора извозити. Ефекат овога на радника је тај да он мора да ради много више него што би требало да буде потребно да га одржи у највишем животном стандарду, као резултат вештачког подстицаја да производи ствари које не жели, које не може да купи и које нису од користи за постизање његовог унутрашњег стандарда благостања.
Савременим методама рачуноводства, потрошач је приморан да плати све трошкове производње, укључујући и отпад. Економски ефекат задуживања потрошача свим губицима у индустрији је тај што је потрошач приморан да ради много више него што је неопходно. Даглас је веровао да се узалудан напор може директно повезати са конфузијом у погледу сврхе економског система и веровањем да економски систем постоји да би обезбедио запослење како би се дистрибуирала роба и услуге.
Али можда би било пожељно бацити поглед на неке од непосредних узрока који делују на смањење поврата за уложени напор; и да би се схватило порекло већине конкретних случајева, мора се имати на уму да постојећи економски систем дистрибуира робу и услуге преко исте агенције која индукује робу и услуге, тј. плаћање за рад у току. Другим речима, ако производња стане, стаје и дистрибуција, и, као последица тога, постоји јасан подстицај да се производе бескорисни или сувишни артикли како би се корисна роба која већ постоји могла дистрибуирати. Овај савршено једноставан разлог је објашњење све веће неопходности онога што се почело називати економском саботажом; колосално расипање напора које се дешава у сваком сегменту живота сасвим непримећено од стране већине људи јер су толико навикнути на то; расипање које је ипак толико оптеретило домишљатост друштва да га прошири да се врхунац рата догодио тек у тренутку када је кулминирајућа изложба организоване саботаже била неопходна да би се систем сачувао од спонтаног сагоревања.
Сврха економије Даглас је тврдио да постоје три могуће алтернативе политике у погледу економског система:
1. Прва од њих је да је то прикривена влада, чији је примарни, иако признато не и једини, циљ да наметне свету систем мишљења и деловања.
2. Друга алтернатива има одређену сличност са првом, али је једноставнија. Она претпоставља да је примарни циљ индустријског система обезбеђивање запослења.
3. И трећа, која је у суштини још једноставнија, заправо толико једноставна да већини изгледа потпуно неразумљива, јесте да је циљ индустријског система само да обезбеди робу и услуге.
Даглас је веровао да је трећа алтернатива политике она на којој економски систем треба да се заснива, али конфузија у размишљању је дозволила да индустријским системом управљају прва два циља. Ако је сврха нашег економског система да испоручи максималну количину робе и услуга уз најмању количину напора, онда је способност испоруке робе и услуга уз најмању количину запослења заправо пожељна. Даглас је предложио да је незапосленост логична последица машина које замењују рад у производном процесу, и сваки покушај да се овај процес преокрене кроз политике дизајниране да постигну пуну запосленост директно саботира наше културно наслеђе. Даглас је такође веровао да људи истиснути из индустријског система процесом механизације и даље треба да имају способност да конзумирају плодове система, јер је сугерисао да смо сви наследници културног наслеђа, а његов предлог за националну дивиденду је директно повезан са овим веровањем.
Кредитна природа новца Даглас је критиковао класичну економију јер су многе теорије засноване на економији трампе, док је модерна економија монетарна. У почетку, новац је потекао из производног система, када су власници стоке бушили кожне дискове који су представљали грло стоке. Ови дискови су се затим могли разменити за жито, а произвођачи жита су могли да размене диск за грло стоке касније. Реч „пекулијарно” (енгл. pecuniary) долази од латинског , што је првобитно и дословно значило „стока” (повезано са , што значи „звер”). Данас су производни систем и монетарни систем два одвојена ентитета. Даглас је показао да зајмови стварају депозите, и представио математички доказ у својој књизи Социјални кредит. Банкарски кредит чини огромну већину новца, и ствара се сваки пут када банка одобри зајам. Даглас је такође био један од првих који је разумео кредитну природу новца. Реч кредит потиче од латинског , што значи „веровати”. „Суштински квалитет новца је, дакле, да човек верује да може добити оно што жели уз помоћ њега.”
Према економистима, новац је средство размене. Даглас је тврдио да је то можда некада био случај када су већину богатства производили појединци који су га накнадно размењивали једни са другима. Али у модерним економијама, подела рада дели производњу на више процеса, а богатство производе људи радећи удружено. На пример, радник у аутомобилској индустрији не производи никакво богатство (тј. аутомобил) сам, већ само у сарадњи са другим радницима у аутомобилској индустрији, произвођачима путева, бензина, осигурања итд.
По овом мишљењу, богатство је базен из којег људи могу да црпе, а новац постаје систем улазница. Ефикасност добијена сарадњом појединаца у производном процесу Даглас је назвао „незарађени прираст удруживања” – историјске акумулације које чине оно што је Даглас назвао културним наслеђем. Средство за црпљење из овог базена је новац који дистрибуира банкарски систем.
Даглас је веровао да новац не треба посматрати као робу, већ као улазницу, средство дистрибуције производње. „Постоје две стране овог питања улазнице која представља нешто што можемо назвати, ако желимо, вредношћу. Ту је сама улазница – новац који чини ствар коју зовемо ’ефективна тражња’ – и постоји нешто што зовемо цена насупрот ње.” Новац је ефективна тражња, а средства за повлачење тог новца су цене и порези. Како реални капитал замењује рад у процесу модернизације, новац би требало да постаје све више инструмент дистрибуције. Идеја да је новац средство размене повезана је са веровањем да се сво богатство ствара тренутним радом света, а Даглас је јасно одбацио ово веровање, наводећи да је културно наслеђе друштва примарни фактор у стварању богатства, што чини новац механизмом дистрибуције, а не средством размене.
Даглас је такође тврдио да је проблем производње, или оскудице, одавно решен. Нови проблем је био проблем дистрибуције. Међутим, све док ортодоксна економија чини оскудицу вредношћу, банке ће наставити да верују да стварају вредност за новац који производе чинећи га оскудним. Даглас је критиковао банкарски систем по две тачке: што је облик власти који вековима централизује своју моћ, и што полаже право на власништво над новцем који стварају. Прво је Даглас идентификовао као антисоцијално у политици. За друго је тврдио да је еквивалентно полагању права на власништво над нацијом. Према Дагласу, новац је само апстрактна репрезентација реалног кредита заједнице, што је способност заједнице да испоручи робу и услуге, када и где су потребне.
Теорема А + Б мини|Кумулативна плаћања А+Б са сталним плаћањима и Аn и Бn. У овом случају време између садашњости и будућег времена када акумулирани укупни А може покрити тренутни укупни А+Б постаје све веће, што резултира акумулацијом кредитног зајма или извозног кредита. мини|Кумулативна плаћања А+Б са константним односом плаћања Бn према плаћањима Аn. Плаћања Аn акумулирана до следећег периода су у стању да покрију прошла плаћања Бn-1, међутим, ово захтева да плаћања Аn и Бn расту експоненцијално током времена. мини|Кумулативна Аn+Бn плаћања са растућим односом плаћања Бn према плаћањима Аn. Плаћања Аn акумулирана до следећег периода су у стању да покрију прошла плаћања Бn-1, међутим, ово захтева да плаћања Аn и Бn расту експоненцијално током времена. У јануару 1919. године, „Механички поглед на економију” (енгл. A Mechanical View of Economics) К. Х. Дагласа био је први чланак објављен у часопису New Age, који је уређивао Алфред Ричард Ориџ, критикујући методе којима се економска активност типично мери: