Псеће месо, такође познато као мирисно месо, је месо које се добија од паса. Историјски гледано, људска конзумација псећег меса забележена је у многим деловима света.
У 21. веку, псеће месо се у ограниченој мери конзумира у Камбоџи, Кини, деловима североисточне Индије, Индонезији, Гани, Лаосу, Нигерији, Јужној Кореји, Швајцарској, и Вијетнаму. У овим областима, законитост конзумације псећег меса варира, при чему неке нације то дозвољавају или немају забрану на државном нивоу. Процењено је 2014. године да људи широм света годишње поједу 25 милиона паса.
Неке културе сматрају конзумацију псећег меса делом своје традиционалне, ритуалне или свакодневне кухиње, док друге културе сматрају конзумацију псећег меса табуом, чак и тамо где се оно конзумирало у прошлости. Мишљења се такође драстично разликују у различитим регионима унутар истих земаља.
Историјске праксе Астеци У Астечком царству, мексички голокожи пси су узгајани за многе сврхе. Ернан Кортес, непријатељ Астека, тврдио је у једном писму да су, када је стигао у Теночтитлан 1519. године, „мали штројени пси које узгајају за јело” били међу робом која се продавала на градским пијацама. Ниједан други извор не потврђује ову праксу. Ови пси, шолоицквинтли, често су приказивани на претколумбовској мексичкој грнчарији. Раса је била скоро изумрла 1940-их, али је британски војни аташе у Мексико Ситију, Норман Рајт, развио напредну расу од неких паса које је пронашао у удаљеним селима. Генетско наслеђе расе је скоро избрисано укрштањем са другим расама паса како би се одржао њен изглед.
Амерички староседеоци Традиционална култура која окружује конзумацију псећег меса варирала је од племена до племена међу првобитним становницима Северне Америке, при чему су нека племена уживала у њему као у деликатесу, док су га друга (као што су Команчи) третирала као забрањену храну. Домородачки народи Великих равница, као што су Сијукси и Шајени, конзумирали су га, али је истовремено постојао верски табу против меса дивљих паса.Guts and Grease: The Diet of Native Americans (archived from the original on 25 September 2006)
Народ Кикапу укључује месо штенаца у многе своје традиционалне фестивале.The Mexican Kickapoo Indians Felipe A. Latorre and Dolores L. Latorre (1976). Ова пракса је добро документована у пројекту „Indian Pioneer History Project for Oklahoma” Управе за напредак радова. Ed Cooley (29 July 1937) Albert Couch (12 October 1937)
Дана 20. децембра 2018. године, савезни Закон о забрани трговине псећим и мачјим месом потписан је као део Закона о пољопривреди из 2018. Он забрањује клање паса и мачака ради исхране у Сједињеним Државама, са изузецима за ритуале америчких староседелаца.
Европа Овидије, Плутарх, Плиније и други латински аутори описују жртвовање штенаца (catulina) подземним божанствима и ради заштите од житне рђе, при чему се месо накнадно припремало и конзумирало.
Аустронезија
Тајвански староседеоци Тајвански староседеоци су првобитно имали табуе против једења паса, који су заузимали истакнуто место у њиховим културним митовима. Аутохтони Тајвански пас био је дубоко цењен као ловачки пратилац. Међутим, почели су да конзумирају псеће месо након што су га увели долазећи вајшенгрен (копнени) Хан Кинези мигранти средином 20. века, што је довело до скорог изумирања тајванског пса.
Поморска Југоисточна Азија Припитомљени пси су пренети на Филипине током неолитских аустронезијских миграција са Тајвана, чији су пси заузврат набављени од преаустронезијских култура у неолитској југоисточној Кини. Псеће месо се конзумирало у неким претколонијалним филипинским етничким групама током одређених шаманских ритуала и посебних прилика. Међутим, псеће кости се веома ретко налазе на ђубриштима на археолошким налазиштима, за разлику од остатака свиња и јелена; већина комплетних остатака паса на археолошким налазиштима потиче од сахрањивања паса у близини или поред људских гробова. Ово указује на то да су пси, иако су се понекад јели, првенствено чувани као пратиоци и ловачки пси, а не као животиње за исхрану. Шпански историчар Франсиско Игнасио Алсина дао је детаљне описе љубазног третмана паса од стране домородачких Висајанаца у 17. веку, током раног шпанског колонијалног периода. Алсина са неодобравањем бележи да су мештани третирали псе као сопствену децу. Стога је пораст конзумације псећег меса као хране у секуларном контексту у неким етничким групама на Филипинима вероватно наступио тек неко време након доласка Шпанаца.
Традиција једења псећег меса у ритуалне сврхе у неким етничким групама преживела је до модерних времена у висоравни Кордиљера на Филипинима. Међу Кордиљерцима, пси се жртвују и једу у ритуалу прочишћења познатом као дао-ес или дав-ес. Ритуал се обично изводи након што особа неочекивано умре (услед убиства или несреће), тешко се разболи, буде пуштена из затвора или из прве руке сведочи смрти. Кордиљерци верују да пси имају једну од најчистијих душа међу животињама, упоредиву са људском, и стога су најпривлачнији духовима предака (анито). Душу пса шаман (мамбунонг) шаље као гласника у свет духова, за коју се верује да чисти умове учесника од слика смрти и злих духова. Ови ритуали су и даље законски дозвољени, иако се захтева да се води евиденција и да их надгледа Комитет за добробит животиња.
Океанија мини|Изумрли Хавајски пои пас (у средини) Пси су изгубили економски значај као ловачке животиње (обично за дивље свиње) међу Аустронежанима који су стигли до мањих острва у Меланезији и Полинезији. Постали су конкуренција за ограничене изворе хране и стога су и сами били једени. Аустронезијски припитомљени пси које су првобитно носиле миграције културе Лапита били су поједени до истребљења на многим острвима још у античко доба. Пси су касније поново уведени из преживелих популација на другим острвима, као и пси који су потицали од неаустронезијских популација из копнене југоисточне Азије. Ово је изазвало изразит прекид у генима припитомљених паса, као и у терминима за псе, међу Аустронежанима на пацифичким острвима, у поређењу са другим аустронезијским регионима у острвској југоисточној Азији.
Пси су историјски били једени на Тахитију и другим острвима Полинезије, укључујући Хаваје у време првог контакта са Европљанима. Џејмс Кук, када је први пут посетио Тахити 1769. године, записао је у свом дневнику: „мало нас је било који нису признали да је пас Јужног мора одмах до енглеске јагњетине, једна ствар у њихову корист је што живе у потпуности на поврћу”. Калвин Швабе је 1979. известио да се пас широко јео на Хавајима и да се сматрао квалитетнијим од свињетине или пилетине. Када су се Хавајци први пут сусрели са раним британским и америчким истраживачима, били су у недоумици како да објасне ставове посетилаца о псећем месу. Хавајци су узгајали и псе и свиње као кућне љубимце и за храну. Нису могли да разумеју зашто су њихови британски и амерички посетиоци сматрали само свињу погодном за конзумацију. Чини се да је ова пракса изумрла, заједно са аутохтоном хавајском расом пса, јединственим хавајским пои псом, који је првенствено коришћен за ову сврху.
Иако су Хаваји забранили комерцијалну продају псећег меса, до савезног Закона о забрани трговине псећим и мачјим месом било је легално заклати животињу класификовану као кућни љубимац ако је била „узгајана за људску исхрану” и то учињено на „хуман” начин. Ово је омогућило наставак трговине псећим месом, углавном користећи луталице, изгубљене или украдене псе.
Верски закони о исхрани Према кашруту, јеврејском закону о исхрани, забрањено је конзумирати месо копнених сисара који не преживају и немају раздвојене папке, што укључује псе.
У исламским законима о исхрани, конзумација меса пса, или било које животиње месождера, или било које животиње која има очњаке, канџе, прсте или рептилијске крљушти, сматра се харамом („забрањеним”), док Маликијска школа то сматра мекрухом („непожељним, али не и забрањеним”).
Пси као храна за преживљавање
Ратови и глад У већини европских земаља, конзумација псећег меса је табу. Изузеци су се дешавали у временима оскудице, као што су опсаде или глад.
У Немачкој се псеће месо јело у свакој већој кризи још од времена Фридриха Великог, и обично се називало „блокадна овчетина”.
Током кретања на запад у 19. веку у Сједињеним Државама, брђани, амерички староседеоци, Војска САД, као и Конфедерација током Америчког грађанског ратаSandburg, Carl често су морали да се одржавају псећим месом; први који су се конзумирали били би коњи, затим муле, и на крају пси.
мини|Фотографска превара која приказује најављено отварање Велике псеће месаре, Париз, Француска, 1910.
Током опсаде Париза (1870–1871), несташица хране изазвана блокадом града од стране Немачке навела је грађане Париза да се окрену алтернативним изворима хране, укључујући псеће месо. Такође је забележено да су неки месари у Паризу продавали псеће месо 1910. године.
Почетком 20. века, високе цене меса довеле су до широко распрострањене потрошње коњског и псећег меса у Немачкој.,
Почетком 20. века у Сједињеним Државама, псеће месо се конзумирало у временима несташице меса.
Неколико месара продавало је псеће месо током немачке окупације Белгије у Првом светском рату, када је храна била оскудна.
У другом делу Првог светског рата, сиромашнији слојеви у Саксонији јели су псеће месо због услова глади. , The New York Times, 22. 5. 1918.
У Немачкој је конзумација псећег меса настављена и 1920-их. Године 1937. уведен је закон о инспекцији меса усмерен против трихинеле за свиње, псе, вепрове, лисице, јазавце и друге месождере. then becoming § 1 para. 3, RGBl. 1940 I (in German)
Током озбиљних несташица меса које су се поклопиле са немачком окупацијом од 1940. до 1945. године, нацистичке власти у Холандији су конфисковале кобасице за које је утврђено да су направљене од псећег меса.
Експедиције и хитни случајеви Путници понекад морају да поједу своје псе пратиоце да би преживели када остану насукани без друге хране. На пример, Бенедикт Ален је појео свог пса када се изгубио у бразилској прашуми. Случај у Канади је пријављен 2013. године.
Луис и Кларк Током Луис и Кларкове експедиције (1803–1806), Мериведер Луис и други чланови Корпуса открића конзумирали су псеће месо, било од својих животиња или које су набављали од индијанских племена, укључујући Пајуте и Ва-клел-ла Индијанце, огранак Ватлата, Клацопе, Тетон Сијуксе (Лакота), Не Перс Индијанце (који сами нису јели псе), и Хидатсе.Луис и чланови експедиције јели су псеће месо, осим Вилијама Кларка, који наводно није могао да се натера да једе псе.
Поларно истраживање Британски истраживач Ернест Шеклтон и његова Империјална трансантарктичка експедиција остали су заробљени и на крају су убили своје псе за вучу санки ради хране.
Група норвешког истраживача Роалда Амундсена је чувено планирала да једе своје псе за вучу, као и да храни слабије псе другим псима, током своје експедиције на Јужни пол. То је омогућило групи да носи мање хране, чиме се олакшао терет, и на крају је помогло Амундсену да победи у трци до Јужног пола против експедиције Роберта Скота, која је користила поније. Упоређујући псе за вучу са понијима као товарним животињама, Амундсен је приметио: Постоји очигледна предност што се пас може хранити псом. Човек може мало по мало да смањује свој чопор, кољући оне слабије и њима хранећи изабране. На тај начин добијају свеже месо. Наши пси су живели на псећем месу и пемикану целим путем, и то им је омогућило да обаве сјајан посао. А ако бисмо и ми сами пожелели комад свежег меса, могли бисмо да одсечемо фини мали филе; нама је имао укус као најбоља говедина. Пси се уопште не буне; све док добијају свој део, не маре од ког дела леша њиховог друга то потиче. Све што је остало након једног од ових псећих оброка били су зуби жртве – а ако је био заиста тежак дан, и они би нестали.