Елбасан ( или -{Elbasani}-) град и седиште истоименог округа у средишњој Албанији. Према попису из 2023. било је 66.834 становника. Налази се код реке Шкумбе. Једно од места Округа Елбасан је и Пекињ.
Историја Елбасан је био под контролом више различитих група, укључујући Србе, Бугаре, Аустријанце и Италијане.
Године 1254. Елбасан је припао Никеји, након победе Никејског цара Јована Дуке Ватаца, у рату против епирског деспота Михаила II."Гласник Дружства србске словесности", Београд 1860. године
Путописац Милош Милојевић закључује да Елбасан, значи "бела жена", тј. "белог краља жена" - настало по Косари, жени краља Владимира.Милош Милојевић: "Одломци историје Срба и српских - југословенских земаља", Београд 1872. године
Елбасан је 1850. године седиште истоимене нахије, у Битољском пашалуку. То је важно трговачко место на цариградско-скадарском друму, чији је стари назив био Албанополис. Град је смештен у подножју Кандавских планина, у плодној долини, близу ушћа реке Черенике у Ушкомобин. Долина је засејана пиринчем, и засађена виноградима и маслињацима. Тада је град бројао око 5.000 становника "Шћипетара" - "већом страном грчкога (православни) и католичкога закона", који се трговином занимају. Око Божића се ту одржава велики вашар. Православни Хришћани су имали митрополита "у Драчу, са столицом у Елбасану, и у овом јесу племена 'шћипетарска'"."Босански пријатељ", Загреб 1850. године
Године 1862. у Елбасану је било 1000 турских кућа и још око 300 хришћанских.Јован Сундечић: "Народни Коледар, стари и нови, за 1863. годину", Задар 1862. године
Град Елбасан се 1894. године налазио на десној обали реке Шкумбе. Становништво је било тројако: у центру (кастра - тврђава) насеља су Албанци Хришћани (150-200 породица), око центра је широк муслимански појас (500-600 кућа), а изван вароши су Власи (Цинцари, са 160-180 кућа). У месту је била православна црква у византијском стилу, грађена "пре 80 година", а ту су и грчка мушка и женска основна школа. Албанци су углавном знали грчки језик; албански и грчки се могао чути на пустим улицама тог сиромашног места. Базар су чинила два тесна низа дрвених дућана. Подела и мржња између Хришћана и Муслимана је била велика; често на ивици сукоба. Цинцари су имали своју компактну колонију, са православном црквом и школом."Дело", Београд 1894. године
Након Конгреса у Манастиру (данашњи град Битољ у Македонији) 1908. године, латиница је изабрана за писани албански језик, те су муслимански активисти, под утицајем Младих Турака (тур. Jön Türkler), одржали више демонстрација за арапско писмо у Елбасану.
Јануара 1913. године у Елбасан су ушле српске комите, а три дана затим и српска војска - 18. пук. Због одбијања Албанаца да предају оружје, српска војска је водила борбе са њима у околини града. Ту су биле једно време стациониране српске формације: пет батаљона пешадије, једна брдска батерија и вод коњице."Правда", Београд 1932. године Јуна 1914. године Елбасан су заузели устаници, који се боре против албанске владе."Трговински гласник", Београд 1914. године Маја 1915. године Елбасан је био у српским рукама, заслугом пуковника Петра Мишића. Бугарска војска је 12. фебруара 1916. године преузела Елбасан."Београдске новине", Београд 1916. године Септембра 1918. године српске трупе заузимају по ко зна који пут тај град.
Године 1934. Елбасан су сматрали за "најстарији град Албаније". У граду су се још могле видети лепе беговске куће, а ту су живели бројни богаташи. Народ је живео од земљорадње и сточарства, а приходи су стизали нарочито од продаје маслиновог уља. Постојала је ту фабрика рафинисаног шпиритуса власника Руса, Андрејева. У месту су биле две православне и једна католичка црква, две школе и зграда православне Митрополије, те мали биоскоп - намењен војницима."Правда", Београд 1934. године
До почетка Другог светског рата, Елбасан је личио на типичан османски град у Албанији, са мешавином источних и средњовековних зграда, уских поплочаних улица и велики базар где се турски још увек могао чути. Постојало је јасно дефинисано хришћанско насеље унутар зидина тврђаве, влашки дистрикт у предграђу и више џамија и исламских зграда. У то време је град имао популацију од око 15.000 становника.
Почетком 1941. године Британска авијација је бомбардовала град Елбасан.
Срби у Елбасану мини|лево|Манастир Светог Јована Владимира, првобитно манастир Српске православне цркве Српски краљ Владимир је оженивши Косару, кћерку "словенског цара" Самуила добио у посед територију у којој се налазио и Елбасан. Ту је Владимир имао своју престоницу, град "Албас", Албасан - и коначно Елбасан".А.Хилфердинг: "Писма о историји Срба и Бугара", Београд 1875. године
Око 7 km изван града постоји стари манастир и православна црква где су мошти Јована ВладимираМ.Р.С.: "Срби и Бугари, у прошлости и садашњости", Београд 1913. године, владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине 11. века, чуване од 1381. године. Године 1995. мошти српског краља и светитеља су пребачене у саборну цркву у Тирани, у седиште Албанске православне цркве.
Православни манастир удаљен пет километара од Елбасана, назван је по Св. Јовану Владимиру ("Шин Ђон"). Свечеве мошти је ту пренела, из цркве Св. Јована Крститеља (цареве задужбине - у Дибри) у (тада српском селу) селу Песочани, где су пет година чуване, удова српска краљица Косара. Косара се у том манастиру касније и замонашилаМилош Милојевић, наведено дело, а ту је наводно умрла и сахрањена."Гласник Дружства србске словесности", Београд 1871. године Манастир је претрпео пожар и 1925. године ту су се могле видети само светитељеве мошти у ћивоту и једна стара избледела "словенска" икона Св. Владимира, рађена на дасци. Дрвени ћивот је био похрањен у малој капели, озиданој у левом делу олтара, од којег је одвојена дрвеном преградом."Време", Београд 1925. године
Српска војска је током Првог балканског рата заузела Елбасан, "колевку српске културе". Три дана пре војске, 18. новембра 1913. године у град су ушле комитске чете, под командом четничког војводе Дула Димитријевића. Варош је била прилично мирна, ако се изузму наоружани Арнаути по улицама, док су њихове вође држале седницу у "ућумату", под албанском црвеном заставом са црним орловима. Албански прваци су комитама предали меморандум у којем је писало да се Албанија отцепила од Турске, и да се њене државне границе морају поштовати. Срби су им одговорили да то не важи, јер су Албанци ратовали на турској страни, и да су поражена страна. Како су Арнаути одбијали да предају магацине са храном и муницијом, Срби комите су их разоружали. Власт су преузели Срби, о томе је издат проглас грађанима, на зграду "ућумата" (суда) постављена је српска застава а први председник српске општине Елбасан, постао је војвода Душан Димитријевић. Срби су затим у року од пет дана разоружали увек бунтовну и непокорну Ћерменику и 11 околних села."Балкански рат у слици и речи", Београд 1913. године Елбасан и његову околину вековима су терорисале разбојничке банде, одметнуте од турске власти. Есад-паша председник албанске владе се једном приликом искрено захвалио Србији што је ослободила град од тих албанских банди."Ратни дневник", Београд 1915. године Писао је своје импресије 1913. године из Елбасана (центра Арнаута) један Србин, командир чете: "Овде је дивљина, која ме ужасава". Па наставља опис наводећи да има пуно улица "али ни једна није лепа", а никаквог реда у кућама, јер "нема никакве регулације, све је рађено без икаквог плана". Куће и дућани су све од дрвета, а "кад ветар дува сва се кућа тресе". Стање је по улицама је безнадежно: "ђубре је по улицама превазишло сваку меру, а пси су сву варош загадили". А тек у кућама, које имају само огњиште: "Мурдалук је неописан, ту једу, ту погане, ту се умивају, ту спавају, једном речју - све на једном месту раде". За људе примећује: "Само варошани нису толико дивљаци, али сељаци су рођени разбојници". Срби су ред и мир у том јадном граду чували "пушком и топом". Српски језик је мало ко знао; споразумевали су се војници са народом, са прстима. Ту порез турској држави нико никад није плаћао. Арнаути су живели од пљачке; сачекивали трговачке караване. Закључивши на крају дубоко потресен људима и ситуацијом "Албанија ће остати (ако постане самостална држава) ругло Европе".
Религија Град је остао центар ислама у Албанији и након турске окупације.
У граду и околини налази се више цркава:
.
Становништво
Према попису из 2023. било је 66.834 становника, док је у истоименој општини било 115.101 људи.
Партнерски градови Нови Лигуре Турку Тревизо Косовска Митровица Дунаујварош
Референце
Спољашње везе
Категорија:Градови у Албанији Категорија:Насељена места у округу Елбасан